Odbijanje ustavne žalbe u sporu za pobijanje dužnikovih pravnih radnji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za pobijanje ugovora o kupoprodaji. Sudovi su utvrdili da dužnik poseduje drugu imovinu dovoljnu za namirenje poverilaca, te nisu ispunjeni uslovi za pobijanje pravnog posla.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Anđelović i Biljane Anđelović, obe iz Zlota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mire Anđelović i Biljane Anđelović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 235/07 od 20. avgusta 2007. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 843/08 od 24. juna 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mira Anđelović i Biljana Anđelović, obe iz Zlota, su 8. septembra 2008. godine izjavile ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 235/07 od 20. avgusta 2007. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 843/08 od 24. juna 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Boru P. 235/07 od 20. avgusta 2007. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnositeljki ustavne žalbe da se utvrdi da je bez pravnog dejstva prema njima ugovor o prodaji nepokretnosti zaključen između S. A. i G. Š, overen 1. juna 2006. godine pred Opštinskim sudom u Boru, pod brojem Ov. 1568/06. Dalje je navedeno da u predmetnom parničnom postupku nije dokazano, niti su pruženi bilo kakvi dokazi da tužena S. A. prima penziju, niti da poseduje drugu nepokretnu imovinu koja nije otuđena navedenim ugovorom, a koja bi bila dovoljna za izmirenje novčane obaveze. Navedeno je i to da tužena S. A. nije ni učestvovala u postupku, jer je nije zastupao njen staralac Milan Stanković - službenik Centra za socijalni rad u Boru, koji ju je zastupao u drugim sudskim postupcima vođenim pred istim sudom, a da njen punomoćnik nije imao punomoćje, koje je združeno u spis predmeta tek godinu dana nakon zaključenja glavne rasprave.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Boru P. 235/07 od 20. avgusta 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojim su tražile da se prema njima utvrdi da je bez dejstva ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih S. A. i G. Š, overen od strane Opštinskog suda u Boru 1. juna 2006. godine, pod brojem Ov. 1568/06, te da tužilje imaju pravo da svoje novčano potraživanje naplaćuju iz nepokretnosti, čija je prodaja određena rešenjem o izvršenju I. 995/06 od 10. januara 2007. godine, te da se tužba u ovoj parnici zabeleži u javnoj knjizi. Stavom drugim izreke presude obavezane su tužilje da tuženima naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je nesporno da tužena S. A. prima penziju, a da je sud utvrdio da je u posedovnom listu broj 341 KO Zlot, k. p. broj 864, šuma V klase u površini od 0.36,34 hektara, u mzv „Tilva kubožur“, upisana na ime posednika – tužene S. A. iz Zlota. Dalje je navedeno da je nesumnjivo utvrđeno da tužena S. A. svoju obavezu da tužiljama nadoknadi parnične troškove u iznosu od 60.698 dinara, koja je utvrđena pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Boru P. 438/05 od 9. maja 2006. godine, nije ispunila u zakonskom roku, zbog čega su tužilje u svojstvu izvršnih poverilaca, podnele predlog za izvršenje radi naplate navedenog novčanog potraživanja prodajom nepokretnosti i to k. p. br. 4358, 4359/1 i 4360. Postupajući po navedenom predlogu, Opštinski sud u Boru je doneo rešenje o izvršenju I. 995/06 od 10. januara 2007. godine i odredio izvršenje prodajom naznačenih parcela. Dalje je navedeno da su 1. aprila 2006. godine tuženi zaključili sporni ugovor o kupoprodaji, koji je izvršen istog dana, s obzirom na to da je tuženi G. Š. tada isplatio kupoprodajnu cenu, a tužena S. A. njemu predala u posed nepokretnu imovinu. Navedeni ugovor je naknadno - 1. juna 2006. godine, overen u sudu. Opštinski sud je istakao da nisu ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih radnji (ugovora o kupoprodaji) iz čl. 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da predmetni ugovor nije zaključen u nameri da se osujeti naplata potraživanja, zbog činjenice da tužena S. A. ima dovoljno sredstava (šuma u površini od 0.36,34 hektara i prima penziju) da namiri potraživanje u iznosu od 60.698 dinara, niti je dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima. Takav zaključak je prvostepeni sud izveo iz činjenice da je sporni ugovor o kupoprodaji zaključen 1. aprila 2006. godine, a da je rešenje Opštinskog suda u Boru P. 438/05, kojim je obavezana tužena S. A. da naknadi tužiljama troškove parničnog postupka, doneto 9. maja 2006. godine.

Tužilje su 5. decembra 2007. godine izjavile žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 235/07 od 20. avgusta 2007. godine u kojoj su navele, između ostalog, da ugovor o kupoprodaji nije zaključen 1. aprila 2006. godine, već dana kada je overen pred sudom - 1. juna 2006. godine, da su iskazi tuženog i svedoka neistiniti, kao i da su tuženi lažnim prikazivanjem cene u ugovoru, u odnosu na onu koja je zaista i isplaćena (4.000 evra), učinili krivično delo poreske utaje. Dalje su naveli da je postojala očigledna namera da se dužnik – tužena S. A. dovede u stanje insolventnosti da ne bi mogla da ispuni svoju obavezu i da je zbog toga odluka prvostepenog suda pogrešna.

Postupajući po žalbi tužilja, Okružni sud u Zaječaru je doneo osporenu presudu Gž. 843/08 od 24. juna 2008. godine kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda u Boru P. 235/07 od 20. avgusta 2007. godine, a žalbu tužilja odbio kao neosnovanu. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da su navodi iz žalbe da je predmetni ugovor zaključen istog dana kada je i overen u sudu, neosnovani, s obzirom na to da je cena isplaćena 1. aprila 2006. godine, kada su nepokretnosti i predate kupcu G. Š. Okružni sud je ocenio i da su neosnovani navodi u kojima je istaknuto da je predmetni ugovor zaključen u cilju izigravanja naplate potraživanja, jer je u postupku pred prvostepenim sudom nesumnjivo utvrđeno da tužena S. A. poseduje i drugu nepokretnu imovinu, kao i da prima penziju, te da ima dovoljno sredstava za izmirenje potraživanja prema poveriocima – tužiljama.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima je propisano: da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca, da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja, te da se pod pravnom radnjom podrazumeva i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio kakvo materijalno pravo ili kojim je za njega nastala kakva materijalna obaveza (član 280.); da se teretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (član 281. stav 1.); da se tužba za pobijanje podnosi protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju je korist preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih pravnih sledbenika (član 283. stav 1.); da ako sud usvoji tužbeni zahtev, pravna radnja gubi dejstvo samo prema tužiocu i samo koliko je potrebno za ispunjenje njegovih potraživanja (član 284.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku je propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4. stav 1.); da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke, kao i da stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze (član 300. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je našao da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona.

Ustavni sud konstatuje da se tužba za pobijanje dužnikovih radnji preduzetih na štetu poverilaca (Actio Pauliana), saglasno odredbi člana 280. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, može podneti samo ako je pravna radnja koja je preduzeta na štetu poverilaca dovela do toga da usled njenog izvršenja dužnik više nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. U konkretnom slučaju, u postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da tužena S. A. pored nepokretnosti koje je otuđila spornim ugovorom, poseduje i šumu površine 0.36,34 hektara, a kao nesporno je utvrđeno i da tužena S. A. prima penziju. Ove činjenice podnositeljke ustavne žalbe nisu ni osporavale u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude. Navedena imovina, prema oceni redovnih sudova je dovoljna da bi tužena S. A. mogla izmiriti svoju novčanu obavezu u iznosu od 60.698 dinara, utvrđenu pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Boru P. 438/05 od 9. maja 2006. godine. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, redovni sudovi su izveli zaključak da tužbeni zahtev nije osnovan. U kontekstu navedenog, budući da su redovni sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke primenjujući relevantne odredbe materijalnog prava, Ustavni sud, u navodima podnositeljki ustavne žalbe i dokumentaciji dostavljenoj Sudu, nije utvrdio da ima osnova za ocenu da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljki.

Ustavni sud, razmatrajući navedene povrede procesnog zakona, konstatuje da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je u postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova. Iz navedenog sledi da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava izričito utvrđeno, između ostalog, i pravo na raspravu. Pozitivnim propisima kojima je uređen parnični postupak, regulisano je i raspravno načelo koje predstavlja jedno od fundamentalnih načela bez koga se parnični postupak ne može zamisliti. Navedeno načelo podrazumeva pravo stranke da u postupku pred sudom izrazi svoj stav o zahtevima i navodima protivne stranke, iznoseći pri tom sopstvene činjenične tvrdnje i predlažući odgovarajuće dokaze, da bi sud kroz kontradiktorno raspravljanje došao do procesnog gradiva iz koga će se posle izvođenja dokaza obrazovati činjenično stanje koje predstavlja temelj za presudu.

Ustavni sud ukazuje da su u predmetnom sporu podnositeljke ustavne žalbe imale procesnu poziciju tužilaca, te da su aktivno učestvovale u predmetnom parničnom postupku, pri čemu su ispitani svi njihovi navodi. Takođe su imale priliku da do zaključenja glavne rasprave, saglasno odredbi člana 300. stav 2. ZPP, dostave sudu dokaze za koje su smatrale da su relevantni za odlučivanje u konkretnom postupku, kao i da u postupku po žalbi iznesu argumente zbog kojih smatraju da činjenice koje je prvostepeni sud smatrao nespornim, to nisu. S tim u vezi, navode iz ustavne žalbe koji se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, u kojima je istaknuto da sudovi nisu utvrdili da tužena S. A. prima penziju i da poseduje šumu površine 0.36,34 hektara, i povredu procesnih pravila parničnog postupka oličenu kroz nepostojanje parnične sposobnosti na strani tužene S. A, Ustavni sud nije uzeo u razmatranje, zbog toga što oni ne mogu biti osnov za tvrdnje da predmetni parnični postupak za podnositeljke nije bio pravičan, upravo iz razloga što ovi navodi nisu ni bili istaknuti u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, već su prvi put istaknuti u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud je cenio i navode ustavne žalbe u kojima je istaknuto da tužena nije učestvovala u predmetnom parničnom postupku, jer njen punomoćnik tokom postupka nije imao punomoćje za zastupanje (združeno u spis predmeta tek godinu dana nakon zaključenja glavne rasprave), ali je našao da ovi navodi nisu od značaja, upravo zbog činjenice da je odredbom člana 283. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se paulijanska tužba podnosi protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju je korist preduzeta pravna radnja koja se pobija, tako da samo učešće tužene S. A. u predmetnom parničnom postupku praktično nije bilo ni potrebno u smislu odlučivanja o istaknutom tužbenom zahtevu.

Dakle, tvrdnja podnositeljki ustavne žalbe da im je osporenim sudskim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu predstavlja izraz njihove subjektivne ocene o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog i procesnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava.

Razmatrajući navode o povredi prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi zasnivaju na tvrdnjama o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te nepravilnoj primeni materijalnog i procesnog prava. Međutim, Ustavni sud je, razmatrajući ove navode u okviru člana 32. stav 1. Ustava, već zaključio da su isti neosnovani. Stoga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju ništa ne ukazuje na to da je podnositeljkama povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, niti da je osporenim odlukama na bilo koji način ograničeno njihovo pravo na mirno uživanje imovine.

Ustavni sud nalazi da podnositeljkama ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, donošenje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su u spornom parničnom postupku podnositeljke ustavne žalbe imale i iskoristile pravo na žalbu protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Boru, o kojoj je odlučivao nadležni Okružni sud u Zaječaru, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena odluka preispitana od strane nadležnog višeg suda.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić