Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje rešenjem Višeg suda u Nišu. Sud poništava rešenje jer je proizvoljno zaključeno da je za izvršenje protiv Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika, potrebna posebna izvršna isprava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. Đ . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. Đ . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. Đ . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 8. februara 2017. godine, preko punomoćnika M. J, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je nakon Odluke Ustavnog suda Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine, rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ipv (I) 776/16 od 26. septembra 2016. godine usvojen prigovor izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i ukinuto prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 1. oktobra 2013. godine i predmet vraćen sudu na ponovno odlučivanje; da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen predlog izvršnog poverioca, ovde podnosioca i određeno izvršenje na osnovu pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, stavom drugim izreke je stavljeno van snage rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 3. aprila 2013. godine, a postupak protivizvršenja po navedenom rešenju je obustavljen u celini i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje po tom rešenju, dok je stavom trećim izreke obustavljen postupak izvršenja po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine, u stavu prvom izreke, usvojen prigovor izvršnog dužnika Grada Niša i obustavljen izvršni postupak, a stavom drugim je preinačeno rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine i odbijen predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca i stavom trećim ukinute su sve sprovedene izvršne radnje. Podnosilac je dalje istakao da je osporenim rešenjem postupljeno suprotno Odluci Ustavnog suda Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine. Kako je Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu na osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, propisana obaveza Grada Niša kao zakonskog supsidijarnog dužnika da isplati naknadu, ukoliko D P. „N .“ kao primarni dužnik nije u mogućnosti da obavezu izvrši, to nalazi da je neshvatljiva odluka Višeg suda u Nišu, da izvršni poverilac nije dokazao javnom ili po zakonu overenom ispravom, niti pravnosnažnom ili končanom odlukom donetom u parničnom postupku da je obveznik plaćanja Grad Niš. Pored navedenog, istakao je da izvršni dužnik Grad Niš nije izjavio žalbu protiv stava trećeg izreke prvostepenog rešenje, ali da je Viši sud u Nišu preinačio rešenje o izvršenju Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine u celosti. Takođe, Viši sud u Nišu nije odlučio o njegovom zahtevu za naknadu troškova od 2. novembra 2016. godine upućenom Osnovnom sudu u Nišu. Dalje je ukazao na presudu Rafailović i Stevanović protiv Srbije (predstavka broj 38629/07 i broj 23718/08 od 16. juna 2015. godine) , kao i na odredbe člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svoju po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz otkupa poljoprivrednih proizvoda. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 1. oktobra 2013. godine je odbijen, kao neosnovan, predlog izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet protiv izvršnog dužnika Grada Niša, radi dozvole izvršenja na osnovu izvršne isprave - rešenja Opštinskog suda u Nišu 1R. 500/05 od 26. januara 2006. godine.

Osnovni sud u Nišu je rešenjem IPV (I.) 953/13 od 23. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovan, prigovor izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja istog suda Ii. 19/13 od 1. oktobra 2013. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine, u tački 1. izreke usvojena je ustavna žalba, ovde podnosioca i utvrđeno je da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV (I) 953/13 od 23. oktobra 2013. godine i rešenjem istog suda Ii. 19/13 od 1. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije; t ačkom 2. izreke poništeno je rešenje Osnovnog suda u Nišu IPV (I.) 953/13 od 23. oktobra 2013. godine i određeno je da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 1. oktobra 2013. godine. Ustavni sud je u obrazloženju odluke, pre svega, pošao od presude Evropskog sud a za ljudska prava Rafailović i Stevanović protiv Srbije (br. 38629/07 i 23718/08 od 16. juna 2015. godine), u kojoj je ponovljen već ranije zauzeti stav da „onda kada je presuda protiv države, njenih tela, ili istovetnih subjekata koji takođe ne uživaju dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, država mora preduzeti inicijativu da izvrši presudu u potpunosti i na vreme. [Ovo stoga što je] država neposredno odgovorna za njihove dugove i ne može da navodi ni nedostatak sopstvenih sredstava ni loš finansijski položaj dužnika kao izgovor za neizvršenje tih odluka“ (stav 61.). „Sud....podseća da se državnim organima ne mogu smatrati samo Vlada i centralni organi države [jer] državni organi mogu biti svi nacionalni državni organi ili organi lokalne samouprave koji vrše javna ovlašćenja, bez obzira na obim njihove autonomije vis-a-vis centralnih organa“ (stav 63.). Najzad, odgovornost države za dugove opština i drugih subjekata ili preduzeća pod upravom lokalnih organa je već utvrđena u jednom broju prethodnih presuda protiv drugih tuženih država (De Luca protiv Italije, broj 43870/04 od 24. septembra 2013. godine, stav 54; Yershova protiv Rusije, broj 1387/04 od 8. aprila 2010. godine, st. 71-72; Otychenko i Fedishchenko protiv Ukrajine , br. 1755/05 i 25912/06 od 12. marta 2009. godine, stav 26; Shmalko protiv Ukrajine, broj 60750/00 od 20. jula 2004. godine, stav 38.) (stav 64.). Dalje je , sa pozivom na odredbe člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, Ustavni sud ocenio da iste predstavljaju osnov obaveze Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika da isplati naknadu ukoliko DP. „N .“, kao primarni dužnik, nije u mogućnosti da obavezu izvrši, ali da u samom Zakonu ne postoji jasno određenje u kom trenutku se aktivira odgovornost supsidijarnog dužnika, odnosno da li tek po okončanju stečajnog postupka (prema stanovištu izvršnog suda), čija delotvornost se dovodi u pitanje imajući u vidu da je podnosiocu određena naknada za oduzeto zemljište još u januaru 2006. godine. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je u svojoj O dluci ukazao da kako se stečajni postupak sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje i da se, saglasno odredbama ranije važećeg Zakona o stečajnom postupku od dana pokretanja stečajnog postupka nije moglo protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o delotvornosti ovog pravnog sredstva, čak i u situaciji da je predmetno potraživanje bilo prijavljeno u tom postupku (ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-4543/2010 od 24. oktobra 2013. godine). Kako samim Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda nije propisana obaveza ranijeg sopstvenika da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, ukoliko je nad primarnim dužnikom otvoren stečajni postupak, niti je istim Zakonom uopšte određeno koji je to trenutak koji bi se smatrao „krajnjom nemogućnošću za isplatu“ na strani primarnog dužnika, Ustavni sud je našao da je stanovište izraženo u osporenim aktima, prema kome podnosilac tek po okončanju predmetnog stečajnog postupka nad DP . „N .“ može zahtevati naknadu od Grada Niša, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja izvršnog suda, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje.

U daljem toku postupka, rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca protiv izvršnog dužnika Grada Niša na osnovu izvršne isprave, rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine i dozvoljeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika radi naplate glavnog duga u iznosu od 6.838.664,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2005. godine do isplate i troškova izvršenja u iznosu od 112.993,00 dinara ; stavom drugim izreke je stavljeno van snage rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 3. aprila 2013. godine, a postupak protivizvršenja po navedenom rešenju je obustavljen u celini i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, dok je stavom trećim izreke obustavljen postupak izvršenja po rešenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine. Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi: da imajući u vidu izraženi stav Ustavnog suda u Odluci Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine, sud nalazi da su se stekli uslovi za izvršenje protiv izvršnog dužnika Grada Niša kao supsidijarnog dužnika prema odredbama člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, a ovo iz razloga što je utvrđeno da je rešenjem Trgovinskog suda u Nišu St. 10/09 od 30. juna 2009. godine otvoren stečajni postupak nad DP . „N .“, te da isto podrazumeva nemogućnost plaćanja, koja je propisana kao uslov aktiviranja zakonskog supsidijarnog jemstva Grada Niša u odnosu na obavezu DP. „N .“ iz predmetnog rešenja donetog u vanparničnom postupku; da prema nalaženju Ustavnog sud,a izvršni poverilac nije u obavezi da vodi izvršni postupak protiv krajnjeg korisnika, niti da prijavljuje potraživanje u stečajnom postupku protiv istog, već predlog za izvršenje može neposredno podneti protiv Grada Niša kao supsidijarnog dužnika po predmetnom rešenju, a po otvaranju stečajnog postupka nad DP. „N .“, kao obveznika plaćanja naknade za oduzeto zemljište. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud nalazi da nema osnova ni za sprovođenje izvršenja po rešenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 3. aprila 2013. godine kojim je određeno protivizvršenje radi naplate iznosa koji je u postupku izvršenja naplaćen po rešenju istog suda Ii. 19/13 od 25. januara 2013. godine; da kako je nesporno da je izvršenje po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 25. januara 2013. godine već sprovedeno u celosti, i to naplatom celokupnog iznosa pred izvršiteljem , o čemu je donet i zaključak o namirenju Ii. 19/13 od 19. februara 2013. godine, to nalazi da nema mesta ni sprovođenju izvršenja po ovom rešenju kojim je zbog procesnih razloga ponovo odlučeno o predlogu za izvršenje izvršnog poverioca od 13. januara 2013. godine, te je sud obustavio postupak izvršenja u celini.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine usvojen je „prigovor-žalba“ izvršnog dužnika Grada Niša, obustavljen izvršni postupak, preinačeno rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine, odbijen predlog za izvršenje izvršnog poverioca i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je polazeći od odredbe člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji je važio u vreme pokretanja postupka izvršenja, sada člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , sud našao da je izvršna isprava na osnovu koje je pokrenut postupak izvršenja - pravnosnažno i izvršno rešenje Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine u kome je kao dužnik novčane obaveze označen DP „N .; da uz predlog za izvršenje nije dostavljena javna ili po zakonu overena isprava da je obaveza DP. „N.“ prešla na Grad Niš , niti je prelaz obaveze dokazan pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, te da je zbog toga žalba izvršnog dužnika osnovana i da postoje razlozi koji sprečavaju sprovođenje izvršenja.

4. Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu (član 7. stav 1.); da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, da je postupak pred sudom hitan, a da će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9.); da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade; da u slučaju kad se oduzeto zemljište nalazi u privatnoj svojini, naknadu snosi organizacija koja je to zemljište otuđila iz društvene svojine i da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz stava 1. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (član 12.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17) je propisano da se izvršni postupak vodi na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć - ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku; da kad posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave potraživanje pređe sa izvršnog poverioca na drugo lice, na predlog sticaoca zaključkom se utvrđuje da je on stupio na mesto izvršnog poverioca, ako prelaz dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom i da se odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik, kao i kada posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave obaveza izvršnog dužnika pređe na drugo lice, kao sticaoca obaveze (član 48. St. 1, 2. i 3.) .

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom, ali da njegov zadatak jeste da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne. Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje da je potrebno ispitati da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud najpre ističe da se ustavnopravni razlozi na kojima podnosilac ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zasnivaju na ranijoj Odluci Ustavnog suda Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine u pogledu primene člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Ovom odlukom zauzeto je stanovište da na osnovu navedenog Zakona svakako proizlazi obaveza Grada Niša kao supsidijarnog dužnika da isplati naknadu ukoliko DP. „N .“ kao primarni dužnik, nije u mogućnosti da obavezu izvrši, te je ocenjeno da je zaključivanje izvršnog suda da se obaveza Grada Niša aktivira tek po okončanju stečajnog postupka nad DP. „N .“, proizvoljno i na štetu podnosioca. Osporeno rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine je , prema navodima podnosioca ustavne žalbe , doneto protivno stanovištu izraženom u Odluci Ustavnog suda Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud zaključuje da je prvo sporno pravno pitanje koje se tiče aktiviranja obaveze Grada Niša kao supsidijarnog dužnika, već bilo predmet ocene Ustavnog suda u Odluci Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine, s tim što je u navedenoj Odluci zauzeto stanovište da Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda nije propisana obaveza ranijeg sopstvenika da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, ukoliko je nad primarnim dužnikom otvoren stečajni postupak, niti je Zakonom uopšte određeno koji je to trenutak koji bi se smatrao „krajnjom nemogućnošću za isplatu“ na strani primarnog dužnika, te da je stanovište izraženo u osporenim aktima, prema kome podnosilac tek po okončanju predmetnog stečajnog postupka nad DP . „N.“, može zahtevati naknadu od Grada Niša, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja izvršnog suda.

Međutim, Ustavni sud nalazi da predmet ove ustavne žalbe zapravo predstavlja drugo sporno pravno pitanje: da li u odnosu na Grad Niš kao supsidijarnog dužnika, izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe ima izvršnu ispravu.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju propisano je da se izvršenje određuje na osnovu izvršne isprave (član 41.) koja je podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni, između ostalog izvršni poverilac i izvršni dužnik (član 47.). Izvršenje se određuje i na predlog lica koje u izvršnoj ispravi nije određeno kao izvršni poverilac, odnosno protiv lica koje nije označeno kao izvršni dužnik, ali samo pod uslovima propisanim članom 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te sledeći navedenu odredbu u konkretno slučaju postavlja se pitanje da li se protiv opštine, odnosno Republike Srbije može odrediti izvršenje na osnovu izvršne isprave – rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/2005 od 26. januara 2006. godine.

Ustavni sud nalazi da je odredbama člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odstupljeno od načela formalnog legaliteta iz člana 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojim je propisano da su pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani izvršnom i verodostojnom ispravom i da sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave, dok odredba člana 48. propisuje osnove promene titulara potraživanja ili obaveze, tako da se prelaz potraživanja, odnosno obaveze može dokazivati osim izvršnom ispravom i javnom ili po zakonu overenom ispravom kojom se dokazuje da je potraživanje odnosno obaveza iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na lice koje stupa na mesto izvršnog poverioca, odnosno izvršnog dužnika, a ako takav dokaz nije moguć pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, čime je određen način na koji se mora dokazati prelaz potraživanja.

Imajući u vidu navedeno, a polazeći pre svega od sadržine člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, Ustavni sud ističe da je istom propisano da „u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu, obavezu isplate te naknade izvršiće opština, a ako i ona nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija“.

Iz iznetog, prema nalaženju Ustavnog suda, sledi da je odredbom člana 12. navedenog Zakona propisan obavezan, a ne fakultativan prelaz obaveze na isplatu novčane naknade za oduzeto zemljište na opštinu, odnosno Republiku Srbiju. Osim toga, podnosiocu ustavne žalbe je pravo na naknadu i obim naknade određen pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Nišu R. 500/2005 od 26. januara 2006. godine, pa prelazak obaveze isplate novčane naknade, u smislu člana 12. navedenog Zakona, sa organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade na opštinu (Grad Niš), a potom i na Republiku Srbiju, nije vezan samo za nemogućnost sprovođenja izvršenja, već se odnosi na sve slučajeve nemogućnosti obveznika da isplati naknadu ranijem sopstveniku ili njegovim pravnim sledbenicima, budući da je taj prelaz obaveze određen prinudnim propisima.

Kako je obaveza na isplatu već određene novčane naknade od strane opštine, odnosno Republike Srbije, kada organizacija nije u mogućnosti da to učini, utvrđena Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, to Ustavni sud ocenjuje da bi dokazivanje prelaza obaveze u konkretnom slučaju sa obveznika naknade DP „N.“ na Grad Niš pribavljanjem izvršne isprave, bilo izlišno, jer je ta obaveza izvesna, jasna i proizlazi neposredno iz samog zakona. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je stanovište izraženo u osporenom rešenju, prema kome nije bilo mesta donošenju rešenja o dozvoli izvršenja protiv Grada Niša kao izvršnog dužnika, s obzirom na to da se izvršenje traži na osnovu izvršne isprave u kojoj je kao obveznik plaćanja naknade označen DP. „N .“, ali ne i Grad Niš protiv koga je podnet predlog za izvršenje, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja drugostepenog suda, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Saglasno navedenom, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 6497/16 od 13. januara 2017. godine i određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 19/13 od 24. oktobra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz čl . 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

9. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti