Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom dužine parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete. Sud je utvrdio da trajanje postupka od devet godina, s obzirom na složenost, više tužilaca i neefikasnost suda, predstavlja povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Andreje Kočića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Andreje Kočića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4812/06.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Andreje Kočića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/08 od 28. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 5167/07 od 17. januara 2008. godine i presude Opštinskog suda u Nišu P. 4812/06 od 2. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Andreja Kočić iz Beograda je 9. septembra 2008. godine, preko punomoćnika – advokata mr Žarka Vujovića iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4812/06, kao i protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu istovetnih prava garantovanih članom 6. stav 1. i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je 17. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu radi naknade materijalne štete; da je postupak po podnetoj tužbi trajao 4 godine; da su sudovi namerno odugovlačili postupak kako bi ga onemogućili da ostvari svoja prava i pravne interese; da su ignorisali dokaze i isprave kako bi odbili njegov tužbeni zahtev, čime su mu povredili Ustavom garantovana prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i pravo na pravno sredstvo. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/08 od 28. maja 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Andreja Kočić, ovde podnosilac ustavne žalbe je 17. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu radi naknade materijalne štete protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – VP 3341 Doljevac. Tužbom je tražio da mu tužena isplati na ime izgubljene dobiti i na ime rente za određeni vremenski period opredeljeni novčani iznos, kao i da mu nadoknadi parnične troškove.

Postupajući po podnetoj tužbi, do donošenja prvostepene presude, Opštinski sud u Nišu je sproveo veštačenje preko veštaka ekonomske struke B. M. J. i izveo druge potrebne dokaze.

Tužilac je tužbeni zahtev konačno precizirao podneskom od 23. aprila 2007. godine.

Nakon okončanog dokaznog postupka i zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Nišu je 2. oktobra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 4812/06 kojom je odbio tužbeni zahtev.

Po žalbi tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Nišu je 17. januara 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 5167/07 kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 4812/06 od 2. oktobra 2007. godine.

Tužilac je protiv navedene drugostepene presude Okružnog suda u Nišu izjavio reviziju. Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 1354/08 od 28. maja 2008. godine odbio reviziju kao neosnovanu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako se članom 6. stav 1. i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na delotvorno pravno sredstvo garantuju na istovetan način na koji su ova prava zajemčena Ustavom, Ustavni sud je postojanje povrede navedenih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, pored navedenih ustavnih odredaba, od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, broj 125/04) i Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99).

Zakonom o parničnom postupku, pored ostalog, propisano je: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke (član 361. stav 1.).

Odredbama člana 194. Zakona o obligacionim odnosima je propisano: da lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja (stav 1.) i da se ova šteta naknađuje plaćanjem novčane rente, čiji se iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4812/06 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, počev od 17. maja 2004. godine kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje nadležnih sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Analizirajući dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka Ustavni sud je utvrdio da je postupak započeo 17. maja 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu, a da je okončan donošenjem revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/08 od 28. maja 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 19. avgusta 2008. godine.

Prema oceni Ustavnog suda, zasnovanoj na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, dužina trajanja predmetnog parničnog postupka ne može se smatrati nerazumnom. Naime, predmetni parnični postupak za podnosioca ustavne žalbe okončan je u roku od 4 godine i tri meseca, a u tom periodu su donete prvostepena, drugostepena i revizijska presuda. Iako je prvostepena presuda doneta nakon tri godine i 4 meseca od dana podnošenja tužbe, Ustavni sud je imao u vidu i da je tužilac tužbeni zahtev precizirao tek podneskom od 23. aprila 2007. godine.

Iz navedenih razloga, a polazeći od činjenice da Ustavni sud razumnu dužinu trajanja postupka ceni u odnosu na njegovo celokupno trajanje, od momenta započinjanja postupka do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

6. Ocenjujući da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje garantovano, takođe, odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je ispitivao da li je postupak pred redovnim sudovima, koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio vođen na način koji je podnosiocu obezbedio pravo na pravično suđenje.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donesene na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja - da je otac tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, poginuo za vreme rata 1999. godine, da su tužioca do tada izdržavali otac i majka, da je posle pogibije oca koristio porodičnu penziju i da je porodična penzija po mesecima i godinama veća od izdržavanja koje bi dobijao da njegov otac nije poginuo, uz navođenje konkretnih razlika u obrazloženju prvostepene presude. Naime, odredbama člana 194. Zakona o obligacionim odnosima propisano je: da lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja (stav 1.); da se ova šteta naknađuje plaćanjem novčane rente, čiji se iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu (stav 2.). Ustavni sud je ocenio da je stanovište prvostepenog suda u osporenoj presudi da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete, a što je potvrđeno i osporenom drugostepenom presudom, kao i revizijskom presudom kojom je revizija odbijena kao neosnovana, zasnovano na odredbama merodavnog materijalnog zakona koje su od značaja za odlučivanje o spornom pravnom pitanju.

Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude u predmetnom parničnom postupku donete od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Prema oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda Opštinskog suda u Nišu P. 4812/06 od 2. oktobra 2007. godine, Okružnog suda u Nišu Gž. 5167/07 od 17. januara 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 1354/08 od 28. maja 2008. godine.

Ustavni sud je zaključio da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje predstavljaju izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i na osnovu toga pogrešno primenjenom materijalnom pravu, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud naglašava da u postupku po ustavnoj žalbi ne može da preispituje, niti da ocenjuje zaključke redovnih sudova u pogledu činjenica koje su utvrdili i dokaza koje su izveli. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Nišu P. 4812/06 od 2. oktobra 2007. godine, koje je i iskoristio i na osnovu čega je doneta drugostepena presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 5167/07 od 17. januara 2008.godine. Ustavni sud konstatuje da je na opisani način podnosiocu omogućeno da ostvari pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv presude prvostepenog suda odluku doneo nadležni sud više instance. Međutim, ustavno pravo na žalbu se ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem žalbe. Pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo, može se delotvorno ostvariti samo ako prvostepeni sud navede i obrazloži razloge za donetu presudu, koji se onda mogu pobijati u odbrani žaliočevih prava i na zakonu zasnovanih interesa. Osim toga, pravo na žalbu se može delotvorno ostvariti ako nadležni drugostepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode. Razmatrajući navode ustavne žalbe, te obrazloženje prvostepene i drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno ustavno pravo. Ocena je ovog suda da su redovni sudovi u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe određeno i potpuno izložili iz kojih razloga odbijaju tužbeni zahtev, odnosno nalaze da je žalba podnosioca neosnovana. Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam “delotvorni pravni lek” ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate iznete suštinske pravne argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi ne prestavlja kršenje ustavnog prava na delotvoran pravni lek.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celosti odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom dužine parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti