Odluka Ustavnog suda o neustavnosti produženja pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio da je produženje pritvora podnosiocu bilo neustavno. Sudovi nisu pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za opasnost od ponavljanja dela, s obzirom na to da je podnosilac bio suspendovan sa radnog mesta neophodnog za izvršenje dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Perića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radeta Perića i utvrđuje da su rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 16/11 od 24. januara 2011. godine i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 295/11 od 7. februara 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija, kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Perić iz Sombora podneo je Ustavnom sudu 7. marta 2011. godine, preko punomoćnika Gordane Jovanović, advokata iz Sombora, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Somboru Kv. 16/11 od 24. januara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 295/11 od 7. februara 2011. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pretpostavku nevinosti iz člana 27. stav 1, člana 31. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da mu se u krivičnom postupku koji se pred Višim sudom u Somboru protiv njega vodi stavlja na teret krivično delo primanje mita, i to jer je „kao službeno lice, lekar specijalista neuropsihijatar u Penzijskom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja Novi Sad, u više navrata posredno primio poklon u novcu da u okviru svog službenog položaja izvrši službenu radnju koju ne bi smeo izvršiti ili koju bi morao izvršiti“, iz čega zaključuje da je bitno za izvršenje krivičnog dela svojstvo službenog lica; da je on svojstvo službenog lica izgubio, jer mu je prestao radni odnos u Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja u Novom Sadu, te da stoga prema njemu nije mogao biti produžen zbog „navodne“ opasnosti da će ponoviti krivično delo; da u osporenim rešenjima nisu individualizovani razlozi za njegovo zadržavanje u pritvoru. Istovremeno, podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, jer „u rešenju Apelacionog suda...tvrdnjom toga suda da je činjenica organizovano delovanje okrivljenih po dobro pripremljenom obrascu sa unapred utvrđenim ulogama, ukazuje da ako se nešto smatra već utvrđenom činjenicom, a bez da je to konstatovano i utvrđeno u sudkom postupku i pravnosnažnom presudom“.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i ukine osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Višeg suda u Somboru Kv. 16/11 od 13. maja 2011. godine i odgovor Apelacionog suda u Novom Sadu Su. VIII 44-94/11 od 18. maja 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Somboru u predmetu K. 10/11, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca i još 17 optuženih lica, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Somboru Kt. 109/10 od 24. januara 2011. godine koja u to vreme nije stupila na pravnu snagu.

Optužnica je podignuta nakon što je u periodu od 18. avgusta 2010. godine do 24. januara 2011. godine, dakle za nešto više od pet meseci, sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i 17 drugih lica, po zahtevu za sprovođenje i proširenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Somboru, zbog više krivičnih dela.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 26. jula 2010. godine do 21. marta 2011. godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Somboru Kri. 125/10 od 28. jula 2010. godine, a koji mu se računa od 26. jula 2010. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor je određen i protiv drugih osumnjičenih lica.

Tokom trajanja istražnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan, poslednji put rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 123/10 od 12. novembra 2010. godine, iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Nakon podizanja optužnice, podnosiocu ustavne žalbe pritvor je produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 16/11 od 24. januara 2011. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe i drugim optuženim licima, Viši sud u Somboru je, pored ostalog, naveo: da je Veće po službenoj dužnosti i na osnovu predloga datog u optužnici ispitalo da li i dalje postoje osnovi za produženje pritvora, te je nakon razmatranja spisa predmeta donelo odluku da se prema optuženima, među kojima je i podnosilac, pritvor produži, jer postoje razlozi za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP; da je Veće utvrdilo da u konkretnom slučaju postoji osnovana sumnja da su optuženi izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret; da u konkretnom slučaju „postoji osnovana sumnja da su optuženi u dužem vremenskom periodu, i to u periodu od četiri godine, osnovano sumnjivi da su organizovano činili više radnji prema više više lica u okviru krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, pa ova okolnost, te nadalje osnovanost sumnje da su vršenjem predmetnih krivičnih dela optuženi pribavljali sebi imovinsku korist, te osnovana sumnja da su u vršenju krivičnih dela optuženi bili dobro organizovani i postupali po već uhodanom načinu u vršenju krivičnih dela“, što sve po stanovištu Veća „jesu okolnosti koje ukazuju da bi boravkom na slobodi svi optuženi imenovani u izreci mogli ponoviti krivično delo za koje se u konkretnom slučaju osnovano sumnjivo terete“.

Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno 7. februara 2011. godine, donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 295/11 kojim je, pored ostalih, odbijena žalba branioca okrivljenog Radeta Perića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno „da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni u dužem vremenskom periodu od četiri godine, dobro organizovano, postupajući po već uhodanom načinu u vršenju krivičnih dela, činili više radnji prema više lica u okviru krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, a imajući u vidu društveni značaj preduzetih radnji od strane okrivljenih u kontinuiranom periodu i posledice istih, koje sve okolnosti upravo predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi okrivljeni ponovili delo ukoliko bi se našli na slobodi...“.

Podnosilac ustavne žalbe je pušten iz pritvora na osnovu rešenja o ukidanju pritvora Višeg suda u Somboru Kv. 77/11 od 21. marta 2011. godine (koje je postalo pravnosnažno 12. aprila 2011. godine donošenjem rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 883/11).

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se prvitvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen (član 31.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, (u daljem tekstu: ZKP) bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 146. ZKP koje su, takođe, od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

Članom 269. ZKP bilo je propisano da ako je u optužnici stavljen predlog da se protiv okrivljenog odredi pritvor ili da se pusti na slobodu o tome rešava veće (član 24. stav 6) odmah, a najdocnije u roku od 48 sati (stav 1.) i da ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, a u optužnici nije stavljen predlog da se pusti na slobodu, veće iz stava 1. ovog člana će po službenoj dužnosti, u roku od tri dana od dana prijema optužnice, ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora i da žalba protiv ovog rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.).

U skladu sa članom 401. stav 1. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno.

5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. Ustava, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine), naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom. Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i čl. 141. stav 1. i 142. stav 1. ZKP utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda. Saglasno odredbama člana 31. Ustava trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i pušta pritvorenika da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen. Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo pravno stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju potrebnu ažurnost u vođenju postupka.

Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Somboru Kv. 16/11 od 24. januara 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 295/11 od 7. februara 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale da će ponoviti krivično delo. U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenih rešenja je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je Rade Perić izvršio krivično delo primanje mita i da je sa ostalim okrivljenima osnovano sumnjiv da je preduzimao radnje izvršenja kontinuirano u periodu od četiri godine, dobro organizovano, po već uhodanom načinu i unapred utvrđenim ulogama, te da je sticao imovinsku korist. Nadležni sudovi su, polazeći od iznetog, kao i društvenog značaja i posledica preduzetih radnji za koje se podnosilac ustavne žalbe optužnicom tereti, zaključili da navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac, ukoliko bi se našao na slobodi mogao ponoviti izvršenje krivičnog dela.

Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom i iz razloga formalno predviđenog zakonom. Međutim, Ustavni sud je ocenio da Viši sud u Somboru i Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenim rešenjima nisu naveli ustavnopravno prihvatljive razloge kojima bi se moglo obrazložiti zašto je pritvaranje podnosioca ustavne žalbe i dalje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Naime, prema odredbi tačke 3) člana 142. stav 1. ZKP, moraju se utvrditi osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni, između ostalog, ponoviti krivično delo. Nadležni sudovi su smatrali da preduzimanje radnje izvršenja kontinuirano u periodu od četiri godine, dobra organizovanost po već uhodanom načinu i unapred utvrđenim ulogama, te sticanje imovinske koristi, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će ponoviti krivično delo primanje mita, propustivši da analiziraju činjenicu na koju je branilac podnosioca ustavne žalbe ukazivao - da je Rade Perić „suspendovan“, odnosno udaljen sa posla. Ustavni sud nije uveren da navedeni razlozi, u konkretnom slučaju, predstavljaju one osobite kvalifikatorne okolnosti koje su direktno ukazivale na to da će podnosilac ustavne žalbe boravkom na slobodi ponoviti krivično delo, niti su nadležni sudovi dali objašnjenje za to kako bi podnosilac mogao ponoviti delo (u grupi, dobro organizovano, po već uhodanom načinu i unapred utvrđenim ulogama) u situaciji kada je privremeno udaljen sa rada u „Penzijskom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja Novi Sad“ u kome je radio kao lekar specijalista neuropsihijatar. Krivično delo primanje mita koje je podnosiocu optužnicom nadležnog javnog tužioca stavljeno na teret, neposredno je povezano sa nečijim svojstvom službenog lica, odnosno njegovim službenim ovlašćenjima i sa vršenjem službenih radnji, a udaljenjem okrivljenog sa posla i sledstvenim prestankom radnog odnosa u organu veštačenja, opasnost od ponavljanja krivičnog dela je ostala u sferi potpune apstrakcije.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima nisu naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka. U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 31. Ustava, da bude pušten da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen. Takođe, kako iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizlazi da lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe nije sprovedeno iz razloga predviđenim zakonom, kako to jemči odredba člana 27. stav 1. Ustava, to se izneta ocena Ustavog suda odnosi i na ovu istaknutu povredu Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilaca ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo.

Sledom iznetog, Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučio kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je, uvidom u osporeno drugostepeno rešenje utvrdio da su navodi izneti u ustavnoj žalbi neosnovani, jer ne odgovaraju sadržini osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe citira samo deo rečenice sadržane u obrazloženju osporenog rešenja koji se odnosi na radnje izvršenja krivičnih dela koja se okrivljenima, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, stavljaju na teret, propuštajući da navede da nakon opisa ovih radnji sledi konstatacija suda da „postoji osnovana sumnja“ da su okrivljeni te radnje izvršili, iz čega, po oceni Ustavnog suda, nesporno proizlazi da sud nije „izneo tvrdnju o utvrđenoj činjenici“, kako se to neosnovano tvrdi u ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neustavnosti produženja pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti