Usvajanje žalbe D. Đ. zbog osmogodišnjeg parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosioca D. Đ. u postupku koji je trajao osam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 900 evra zbog sporog rada sudova u tri instance.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10684/2021
23.10.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21924/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. Đ. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ. iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 26. jula 2021. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21924/15, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4241/19 od 24. februara 2021. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4192/17 od 25. oktobra 2018. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21924/15 od 3. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su oba žalbena postupka neprimereno dugo trajala, imajući u vidu da dokazni postupak koji im je prethodio nije bio nimalo složen; da je time podnosiocu učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku; da odluka o eventualnom tužbenom zahtevu nije mogla biti doneta primenom pravila o sticanju bez osnova; da to jeste osnov koji je označen u tužbi, ali sud njime nije bio vezan; da je, u konkretnom slučaju, reč o naknadi štete zbog raskida ugovora o otkupu predmetnog stana krivicom tužene, iz kog razloga su relevantne materijalnopravne norme iz čl. 523. i 524. Zakona o obligacionim odnosima; da je, takođe, proizvoljna i ocena sudova o savesnosti tužene, što je bio razlog da se zatezna kamata dosudi od podnošenja tužbe, a ne od isplate otkupne cene; da je tužena nesumnjivo znala da predmetnim stanom ne može slobodno da raspolaže, što potvrđuje njeno učešće u vanparničnom postupku, koji je pokrenut 11. maja 1993. godine, a okončan rešenjem od 29. avgusta 2001. godine, kojim je trećem licu utvrđeno pravo na otkup predmetnog stana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, kao i da podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21924/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. januara 2013. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi ispunjenja ugovora o otkupu stana predajom u državinu drugog odgovarajućeg stana (trosobnog stana u Nišu površine 82,36m2) ili isplatom njegove tržišne vrednosti, a u slučaju neosnovanosti tog (primarnog) tužbenog zahteva, istaknut je i eventualni tužbeni zahtev da se tužena obaveže da izvrši povraćaj otkupne cene, sa zateznom kamatom počev od 10. februara 1999. godine, kao dana isplate. Predmet je zaveden pod brojem P. 3035/13.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio 1. marta 2013. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 18. aprila 2013. godine. Nakon što je 14. juna 2013. godine održano još jedno ročište za glavnu raspravu, na kome je tužilac saslušan u svojstvu stranke, glavna rasprava je zaključena. U međuvremenu je zakonski zastupnik tužene, podneskom od 23. maja 2013. godine, odgovorio, na zahtev suda, da ne poseduje pravnosnažnu presudu na osnovu koje je trećem licu otkazan ugovor o korišćenju predmetnog stana, te je predloženo obraćanje Osnovnom sudu u Uroševcu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 3035/13 od 14. juna 2013. godine, kojom je primarni tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, a eventualni tužbeni zahtev usvojen u celini.

Tužena je žalbu izjavila 19. jula, a tužilac 5. avgusta 2013. godine. Spisi predmeta su 15. oktobra 2013. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž. 7629/13 od 17. septembra 2015. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 14. oktobra 2015. godine vraćen na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P. 21924/15.

Ročište za glavnu raspravu zakazano je za 15. januar 2016. godine, ali je na molbu tužioca odloženo. U periodu do narednog presuđenja, zakazano je još četiri ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Period zakazivanja ročišta kretao se od dva i po do tri meseca. U okviru dokaznog postupka je ponovo saslušan tužilac u svojstvu stranke, koji je, takođe, pribavio vanparnično rešenje Opštinskog suda u Uroševcu od 29. avgusta 2001. godine, kojim je trećem licu utvrđeno pravo na otkup predmetnog stana. Glavna rasprava je zaključena 3. marta 2017. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21924/15 od 3. marta 2017. godine primarni tužbeni zahtev tužioca je ponovo odbijen kao neosnovan u celini, dok je eventualni tužbeni zahtev usvojen, ali sa zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe.

Tužena je žalbu izjavila 12, a tužilac 26. aprila 2017. godine. Spisi predmeta su 14. juna 2017. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž. 4192/17 od 25. oktobra 2018. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka, te je osporena prvostepena presuda potvrđena u celini.

Predmet je 3. januara 2019. godine vraćen prvostepenom sudu. Tužilac je 2. aprila 2019. godine izjavio reviziju, koja je tuženoj dostavljena na odgovor 10. juna 2019. godine.

Spisi predmeta su 21. septembra 2019. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev. 4241/19 od 24. februara 2021. godine reviziju odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da će po prijemu odgovora ili po proteku roka za odgovor, prvostepeni sud da dostavi reviziju i odgovor na reviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 411. stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 15. januara 2013. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4241/19 od 24. februara 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina i jedan mesec, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, što potvrđuje činjenica da je u dokaznom postupku obavljeno samo saslušanje podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu stranke.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju jednog ročišta za glavnu raspravu.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snose postupajući sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da su ročišta za glavnu raspravu u ponovnom prvostepenom postupku zakazivana u intervalima od dva i po do tri meseca; da je revizija na odgovor tuženoj dostavljena nakon dva meseca od njene predaje sudu, koliko je bilo potrebno i da se spisi predmeta proslede na odlučivanje Vrhovnom kasacionom sudu, nakon što su se za to stekli procesni uslovi; da su oba žalbena postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu, u okolnostima konkretnog slučaja, pre svega, da je u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom obavljeno samo saslušanje jednog lica, neprimereno dugo trajala (dve godine i godinu i po dana, računajući i vraćanje predmeta prvostepenom sudu).

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i neznatni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče osporenih akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud je posebno cenio navod ustavne žalbe da je odluku o eventualnom tužbenom zahtevu trebalo doneti primenom pravila o naknadi štete zbog raskida ugovora, a ne sticanju bez osnova, jer sud nije vezan pravnim osnovom koji je određen u tužbi. Međutim, takav navod je bez uticaja, iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe primarnim tužbenim zahtevom, suštinski, tražio da se ugovor o otkupu održi na pravnoj snazi, koristeći se pravom iz člana 509. Zakona o obligacionim odnosima da mu tužena, kao prodavac, isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka. Dakle, Ustavni sud smatra da kod odlučivanja o eventualnom tužbenom zahtevu nije bilo mesta primeni pravila o naknadi štete zbog raskida ugovora, jer je podnosilac ustavne žalbe primarnim tužbenim zahtevom izrazio pretenziju da se ugovor o otkupu održi na pravnoj snazi.

Takođe, bez uticaja je i ukazivanje na činjenicu da je tužena bila učesnik u vanparničnom postupku u kome je trećem licu utvrđeno pravo na otkup predmetnog stana, što dovodi u pitanje ocenu sudova o savesnosti tužene u trenutku zaključenja ugovora sa podnosiocem ustavne žalbe, polazeći od toga da je tuženu u tom postupku zastupao privremeni zastupnik i da ona nije imala pristup Opštinskom sudu u Uroševcu.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Pored navedenog, Ustavni sud ima u vidu i da ustavnu žalbu nije sastavio, niti potpisao advokat, već da je to učinio podnosilac lično. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje žalbe D. Đ. zbog osmogodišnjeg parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti