Ustavnosudska odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. D . iz Celja, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2 022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16144/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. D . iz Celja, Republika Slovenija, je 21. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika L. Đ , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4975/19 od 12. juna 2019. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16144/11 od 19. novembra 2018. godine , zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 35. st. 2. i 3. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije i načela iz čl. 17. i 21. i člana 84. stav 1. Ustava. Podneskom od 6. jula 2022. godine podnosilac je ustavnom žalbom osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2793/20 od 9. marta 2022. godine, kojom je odlučeno o reviziji protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede istih ustavnih odredbi.

U ustavnoj žalbi se ističe da su nadležni sudovi doneli osporene presude pogrešnom primenom materijalnog prava usled čega je zatezna kamata koju podnosilac potražuje pogrešno obračunata i to prema propisima Republike Srbije, umesto propisa Republike Slovenije, kao i da je predmetni parnični postupak započet podnošenjem tužbe još 20. jula 2011. godine, te je podnosiocu povređeno i ustavno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporene presude, podnosiocu dosudi naknadu materijalne štete u traženom iznosu ili da naloži prvostepenom sudu da ponovo odluči o podnetoj tužbi, da podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 200.000,00 dinara, kao i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16144/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. jula 2011. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotužene Narodne banke Srbije i drugotužene Kompanije D . AD O iz Beograda, sa predlogom da sud obaveže tužene da tužiocu solidarno isplate iznos od 6.916.191,45 dinara na ime sticanja bez osnova usled pogrešnog obračuna zatezne kamate, sa zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 10. maja 2005. godine, te da mu solidarno plate troškove parničnog postupka.

Nakon dostavljanja tužbe na odgovor tuženima, pripremno ročište pred prvostepenim sudom je održano 1. februara 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je održao još tri ročišta i 17. decembra 2012. godine doneo međupresudu P. 16144/ 11, kojom je utvrđeno da u osnovu postoji solidarna obaveza tuženih da tužiocu, zbog pogrešnog obračuna zatezne kamate po rešenju o izvršenju Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu I. VI-992/02 od 4. maja 2002. godine od strane tužene Narodne banke Srbije – Prinudna naplata – Odsek za prijem osnova i naloga prinudne naplate u Kragujevcu, Beograd, usled koga je došlo do neosnovano obogaćenja na strani tužene Kompanije D. ADO Beograd, a na štetu tužioca.

U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je po sprovedenom dokaznom postupku sud utvrdio da je po predlogu tužioca podnetom na osnovu priznate pravnosnažne i izvršn e presude Osnovnog suda u Celju, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju I VI-992/02 od 4. maja 2004. godine, kojim je obavezan tuženi drugog reda Kompanija D . ADO da tužiocu, kao izvršnom poveriocu, isplati u dinarskoj protivvrednosti iznos od 518.208,00 SLT , sa domicilnom kamatom počev od 14. februara 1992. godine do isplate i na ime parničnih troškova iznos od 47.590,00 SLT , sa domicilnom kamatom od 14. februara 1992. godine pa do isplate, kao i troškove izvršnog postupka; da je plaćanje tužiocu po osnovu ovog rešenja izvršeno zaključno sa 9. majem 2005. godine; da je iz Protokola izvršenja tužene NBS od 21. januara 2010. godine na nesumnjiv način utvrđeno da je prilikom sprovođenja izvršenja kamata obračunata za period od 1. marta 1998. godine do 9. maja 2005. godine, kada je tako obračunat iznos zajedno sa glavnicom i isplaćen, te sud nalazi da je prilikom sprovođenja predmetnog izvrš enja organ tužene NBS propustio da izvrši obračun kamate za period od 14. februara 1992. godine do 1. marta 1998. godine; da s obzirom na to da tužena NBS, koja je tokom postupka tvrdila da je kamata po donetom rešenju o izvršenju isplaćena tužiocu za ceo period, na ovu okolnost nije dostavila druge dokaze osim navedenog protokola, to je sud našao da je takvim postupanjem organa tužene NBS ovde tužiocu isplaćen manji iznos od pripadajućeg po donetom rešenju o izvršenju od 4. maja 2004. godine, te da je za to odgovorna prvotužena shodno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) ; da je usled takvog postupanja, došlo i do neosnovanog obogaćenja na strani drugotužene Kompanije D . ADO čije obaveza je utvrđena pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Celju, a u smislu člana 210. ZOO.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi su izjavili žalbe 8, odnosno 10 . aprila 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 3867/13 od 22. januara 2015. godine, odbio žalbe tuženih kao neosnovane i potvrdio ožalbenu međupresudu.

Prvostepeni postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta za 3. juli 2015. godine, koje je odloženo kako bi se tužiocu i drugotuženom uručio podnesak Narodne banke Srbije.

Do zaključenja glavne rasprave 19. novembra 2018. godine zakazano je još 14 ročišta, od kojih nije održano, tj. odloženo je bez raspravljanja sedam ročišta (šest iz razloga na strani sud a i veštaka i jedno iz razloga na strani tužioca) .

Na ročištu od 25. decembra 2015. godine, prvostepeni sud je odredio sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja putem sudskog veštaka A. S. sa zadatkom da, imajući u vidu stanje u spisima predmeta, obračuna domicilne kamate Republike Slovenije shodno rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I VI-992/02 od 4. maja 2004. godine i da obračuna neisplaćenu razliku do punog iznosa s obzirom na to da je zaključno sa 9. majem 2005. godine na račun tužioca ukupno uplaćeno 683.550,00 .

Veštak je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 25. aprila 2016. godine, a tri pismena izjašnjenja na primedbe stranaka 1. juna, 22. jula i 5. septembra 2016. godine.

Na predlog prvotužene, prvostepeni sud je na ročištu 24. oktobra 2016. godine odredio novo ekonomsko-finansijsko veštačenje putem veštaka D. Ć. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. marta 2017. godine, pismeno izjašnjenja 6. septembra i 7. decembra 2017. godine, a saslušan je na ročištima 30. avgusta i 19. novembra 2018. godine, kada je zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 16144/11 od 19. novembra 2018. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate iznos od 365.934,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2005. godine pa do konačne isplate (stav prvi izreke); odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike od dosuđenog iznosa od 365.934,03 dinara, kao u stavu prvom izreke presude, pa do traženog iznosa od 6.916.191,45 dinara, odnosno za isplatu izno sa od još 6.550.257,42 dinara, sa zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kam ate počev od 10. maja 2005. godine pa do isplate (stav drugi izreke); odbio kao neosnovan prigovor presuđene stvari istaknut od strane tuženih (stav treći izreke) i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 402.899,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do končane isplate (stav četvrti izreke presude). U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je sud u celosti prihvatio prvu varijantu nalaz a i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke D. Ć. od 27. marta 2017. godine, prema kojoj je visina duga na dan 9. maja 2005. godine utvrđena po domicilnim kamatnim stopama primenom konformnog metoda do 27. juna 2003. godine, a nadalje propo rcionalnog metoda ; da je sud shodno ovoj varijanti delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu izvrše isplatu iznosa od 365.934,03 RSD, a sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2005. godine pa do konačne isplate, u smislu odredbe člana 262. u vezi sa članom 277. ZOO, kao u stavu prvom izreke presude.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac i tuženi su izjavili žalbe 31. januara i 5. februara 2019. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4975/19 od 12. juna 2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16144/11 od 19. novembra 2018. godine u stavu drugom izreke (stav prvi izreke presude); preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16144/11 od 19. novembra 2018. godine u stavu prvom izreke tako što je umesto iznosa dosuđenog ožalbenom presudom od 365.934,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2005. godine pa do konačne isplate, dos udio iznos od 341.821,22 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 19. novembra 2018. godine pa do konačne isplate (stav drugi iz reke); preinačio rešenje o troškovima postupka iz stava četvrtog ožalbene pre sude tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav treći izreke), obavezao tužioca da tuženima nadoknadi troškove drugostepenog postupka u iznosima od po 5.000,00 dinara (stav četvrti izreke) i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenom postupka (stav peti izreke).

U obrazloženju ove drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku na prvoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka D. Ć . od 27. marta 2017. godine sa dopunom od 23. juna 2017. godine i izjašnjenju na ročištu od 19. novembra 2018. godine, koja je data primenom obračuna konformne metode saglasno propisima Republike Slovenije, tj. do 27. juna 2003. godine; da je prihvatajući žalbene navode tuženih, A pelacioni sud pravilnom primenom materijalnog prava Republike Srbije – Zakona o visini stope zatezne kamate ožalbenu presudu u pogledu glavnog potraživanja preinačio tako što je usvojio tužbeni za htev tužioca za iznos od 341.821,22 dinar, a ne u iznosu od 365.934,03 dinara, koliko glasi visina tužiočevog potraživanja prema drugoj varijanti navedenog nalaza, jer je ista urađena saglasno propisima Republike Srbije u pogledu vremenskog važenja primene konformne metode obračuna domicilne kam ate na slovenački tolar, tj. do 3. marta 2001. godine; da budući da je tužiočevo potraživanje obligaciono-pravnog karaktera, na koje shodno članu 277. ZOO kamata teče od njegove dospelosti, odnosno od donošenja prvostepene presude, to je i u tom delu pobijana presuda preinačena i tužiocu na iznos glavnog duga od 341.821,22 dinara dosuđena zakonska zatezna kamata od dana donošenja ožalbene presude pa do isplate, dok je u preostalom delu , u odnosu na period od 10. maja 2005. godine do donošenja prvostepene presude, zahtev tužioca odbijen kao neosnovan .

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu tužilac je 11. oktobra 2019. godine izjavio reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2793/20 od 9. marta 2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4975/19 od 12. juna 2019. godine u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke, a stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu u stavu drugom izreke, tj. u delu u kome je preinačena prvostepena presuda u pogledu iznosa dosuđene naknade. Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca za isplatu 6.550.257,42 dinara sa zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 10. maja 2005. godine do isplate, dok nije prihvatio da odlučuje o izuzetnoj reviziji protiv drugostepene odluke u stavu drugom izreke u odbijajućem delu, već je reviziju u tom delu odbacio kao nedozvoljenu, s obzirom na to da vrednos t pobijanog dela predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je primenjen u osporenom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluk a US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 20. jula 2011. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 9. marta 2022. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao deset godina i sedam i po meseci, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je prvostepeni sud ocenio za potrebno da prvo donese međupresudu, a po njenoj pravnosnažnosti odluči o visini tužbenog zahteva. Osim toga, sud je sproveo dokazni postupak u kome su obavljena dva finansijska veštačenja, što sve samo po sebi dovodi do dužeg trajanja postupka. Međutim, bez obzira na navedeno, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča , kao i da svojim radnjama nije značajnije doprineo trajanju postupka (jedno ročište 15. septembra 2017. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca).

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi uglavnom postupali u prihvatljivim rokovima, ali je ocenio da se, trajanje sudskog postupka od deset godina i sedam i po meseci u konkretnom slučaju ipak ne može prihvatiti, posebno imajući u vidu da su sudovi, s obzirom na to da je u postupku prvo odlučeno međupresudom, bili u obavezi da preduzmu sve mere kako bi se postupak okončao u razumnom roku .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka i složenost predmeta spora. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama zasniva, pre svega, na navodima o nepravilnoj primeni materijalnog prava , kojima se ponavljaju stavovi izneti u toku parničnog postupka o kojim su se nadležni sudovi već izjasnili i dali dovoljne i obrazložene razloge za donetu odluku. U vezi sa ukazivanjem u ustavnoj žalbi da na osnovu priznate pravnosnažne presude podnosilac potražuje zateznu kamatu, Ustavni sud ukazuje da je, kao što je navedeno u obrazloženju osporene presude, Narodna banka Srbije bila u obavezi da obračun potraživanja izvrši onako kako je određeno rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, te da domicilna i zakonska kamata nisu isti instituti. Kako je pravnosnažnim rešenjem o izvršenju, u skladu sa predlogom za izvršenje podnosioca, izvršni dužnik obavezan da izvršnom dužniku osim glavnice isplati i domicilnu kamatu na d osuđene iznose, to je ova kamata i bila predmet veštačenja u parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije dostavio dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda ovog ustavnog prava, te da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava.

S obzirom na presude osporene ustavnom žalbom, očigledno je da je podnosilac imao pravo na žalbu protiv prvostepene presude iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, kao što je iskoristio i pravo na vanredni pravni lek reviziju, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na naknadu štete i prava na imovinu iz čl. 35. i 58. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud već ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava.

U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njegove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog prava.

Na kraju, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 17. Ustava koja sadrži osnovno načelo Ustava i odredba člana 84. stav 1. Ustava koja sadrži načelo ekonomskog uređenja Republike Srbije ne mogu predstavljati osnov za izjavljivanje ustavne žalbe, jer se njima neposredno ne jemče ljudska prava i slobode.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavnosudska odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti