Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po u stavnoj žalbi Seke Žužana iz Bačkog Gradišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Seke Žužana i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 211/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se prevo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Seke Žužana iz Bačkog Gradišta je 25. januara 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Bečeju vodio u predmetu P. 211/06.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je parnični postupak protiv podnositeljke ustavne žalbe pokrenut 19. oktobra 1992. godine pred Opštinskim sudom u Bečeju, podnošenjem tužbe od strane njenog bivšeg supruga radi raskida ugovora o poklonu; da je ona 12. februara 1993. godine podnela protivtužbeni zahtev radi utvrđenja i deobe bračne tekovine; da su prvostepene presude više puta delimično ukidane, te da o delu njenog protivtužbenog zahteva još uvek nije pravnosnažno odlučeno. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Bivši suprug podnositeljke ustavne žalbe je 19. oktobra 1992. godine protiv nje podneo tužbu Opštinskom sudu u Bečeju, radi raskida ugovora o poklonu. Predmet je zaveden pod brojem P. 766/92. Podnositeljka ustavne žalbe je 12. februara 1993. godine podnela protivtužbu radi utvrđenja i deobe bračne imovine. Na ročištu za glavnu raspravu od 28. decembra 1993. godine punomoćnik tužene-protivtužilje precizirao je protivtužbeni zahtev.

Opštinski sudu u Bečeju je do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 766/92 od 28. decembra 1993. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i delimično usvojen precizirani protivtužbeni zahtev podnositeljke, održao sedam ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište za glavnu raspravu nije održano zbog odsustva pozvanih svedoka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 760/95 od 15. aprila 1998. godine navedena prvostepena presuda je ukinuta u usvajajajućem delu protivtužbenog zahteva podnositeljke, i predmet je u tom delu vraćen Opštinskom sudu u Bečeju na ponovno odlučivanje. Predmet je zaveden pod novim brojem P. 304/98.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Bečeju je održao sedam, a nije održao jedno ročište za glavnu raspravu, na zahtev punomoćnika tužioca-protivtuženog. Podnositeljka ustavne žalbe je u ovoj fazi postupka ponovo precizirala svoj protivtužbeni zahtev, označavajući kao protivtuženu i majku protivtuženog. Takođe, u ovoj fazi postupka Opštinski sud u Bečeju je po predlogu podnositeljke doneo rešenje P. 304/98 od 9. juna 2000. godine kojim je odredio privremenu meru zabrane otuđenja nepokretnosti tužioca-protivtuženog, u cilju obezbeđenja nenovčanog potraživanja podnositeljke ustavne žalbe. Podnositeljka ustavne žalbe je na ročištu za glavnu raspravu od 14. novembra 2002. godine ponovo precizirala protivtužbeni zahtev, s obzirom na okolnost da je majka tužioca-protivtuženog u međuvremenu peminula, te je istovremeno istakla i eventualni protivtužbeni zahtev. Sud je na istom ročištu za glavnu raspravu doneo rešenje kojim je glavna rasprava zaključena. Međutim, rešenjem P. 304/98 od 16. septembra 2003. godine glavna rasprava je ponovo otvorena, radi dopune postupka i razjašnjenja određenih spornih pitanja.

Drugom po redu prvostepenom presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 304/98 od 19. septembra 2003. godine odbijen je primarni protivtužbeni zahtev i usvojen eventualni protivtužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe.

Odlučujući o žalba tužioca-protivtuženog i podnositeljke ustavne žalbe Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 3040/04 od 16. marta 2006. godine delimično usvojio žalbu podnositeljke, dok je žalbu tužioca usvojio u celini, te je ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen primarni protivtužbeni zahtev podnositeljke i u delu kojim je njen eventualni protivtužbeni zahtev usvojen. Predmet je u ukinutom delu vraćen na ponovni postupak pred Opštinskim sudom u Bečeju, gde je zaveden pod brojem P. 211/06.

U ponovnom postupku Opštinski sudu u Bečeju je održao osam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izveden dokazni postupak saslušanjem svedoka, parničnih stranaka i veštaka. Opštinski sud u Bečeju je u ovoj fazi postupka tri puta određivao dopunsko veštačenje. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je na ročištu za glavnu raspravu od 17. aprila 2007. godine ponovo preinačila protivtužbeni zahtev u nepresuđenom delu.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 28. juna 2007. godine delimično je usvojen preinačeni protivtužbeni zahtev podnositeljke u nepresuđenom delu.

Nakon što su obe parnične stranke izjavile žalbu protiv prvostepene presude, doneto je rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6832/07 od 4. juna 2009. godine, kojim je predmet vraćen Opštinskom sudu u Bečeju radi donošenja dopunske presude u predmetu P. 211/06.

Dopunskom presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine odbijen je primarni protivtužbeni zahtev u nepresuđenom delu.

Podnositeljka ustavne žalbe izjavila je žalbu i protiv dopunske presude Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe, dok je žalba tužioca delimično usvojena, te su presuda Opštinskog suda u Bečeju P. 211/06 od 28. juna 2007. godine i dopunska presuda istog suda P. 211/06 od 22. septembra 2009. godine delimično preinačene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. oktobra 1992 . godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bečeju, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2317/10 od 23. marta 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, kako je parnica u kojoj je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo tužene-protivtužilje trajala 17 godina i pet meseci, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da se navedena dužina postupka ne može smatrati razumnom, niti može biti opravdana bilo kakvim okolnostima konkretnog slučaja. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažnije su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u potupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za pondosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o ponašanju ovde podnositeljke ustavne žalbe, iako je više puta precizirala protivtužbeni zahtev i dostavljala obrazložene podneske neposredno pred raspravu i time doprinela dužem trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju ''Sokolov protiv Rusije'', broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, "koristi se prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa"). Sud je dalje utvrdio i da je podnositeljka više puta predlagala veštačenja i dopune veštačenja, čime je, takođe, doprinela dužem trajanju postupka (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Surmeli protiv Nemačke'', broj 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131 .). Međutim, i ovakvo ponašanje podnositeljke je, po oceni Ustavnog suda, dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, te se podnositeljka ne može smatrati odgovornom za prekoračenje roka koje se smatra razumnim (presuda Evropskog suda za ljudska prava ''Preto i drugi protiv Italije'', broj 7984/77 od 8. decembra 1983. godine, stav 34 .). Međutim, Ustavni sud je ocenio da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosi teljke ustavne žalbe ne može pripisati ni sudovima (presuda Evropskog suda za ljudska prava ''Surmeli protiv Nemačke'').

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao i okolnost da je podnositeljka „aktivno“ koristila svoja procesna ovlašćenja, ne mogu opravdati ukupno trajanje postupka od preko 17 godina. Pri tome, Ustavni sud je posebno cenio i da su prava podnositeljke ustavne žalbe o kojima se u ovom postupku odlučivalo imala za nju poseban značaj.

Ispitujući kriterijum postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je

ocenio da same činjenice da su presude prvostepenog suda dva puta delimično ukudane i predmet vraćan na ponovni postupak, te da je drugostepeni sud nalagao prvostepenom sudu donošenje dopunske presude, po oceni Ustavnog suda, takođe predstavljju razloge koji su doprineli dužem trajanju postupka i njegovom odugovlačenju, a koji se mogu pripisati sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava i predmetu ''Božić protiv Hrvatske'', predstavka broj 22457/09, presuda od 29. juna 2006. godine, stav 39.).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 211/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odlučivši kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanje predmetnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izerci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti