Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je potvrđena zakonitost otkaza ugovora o radu. Sud smatra da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na rad, prihvatajući stav redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Brankovića iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Brankovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1098/12 od 13. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Branković iz Požarevca podneo je Ustavnom sudu, 7. februara 2014. godine, preko punomoćnika Ružice Lekić, advokata iz Požarevca, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na rad, utvrđenih odredbama čl. 21, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da tuženi nije mogao tek u sudskom postupku da dostavlja dokaze i evidenciju dolazaka i odlazaka sa rada podnosioca ustavne žalbe, a koji podnosiocu nisu dostavljeni uz upozorenje, niti rešenje otkaza ugovora o radu; da sud ispituje samo zakonitost izrečene mere i u sudskom postupku ne utvrđuje činjenice i ne izvodi dokaze koje je poslodavac bio dužan da utvrdi pre donošenja rešenja otkaza ugovora o radu; da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito jer je nejasno i nepotpuno, budući da radnje povrede radnih obaveza i nepoštovanje radne discipline nisu konkretizovane u pogledu vremena izvršenja da bi sud mogao utvrditi da li je otkaz ugovora o radu dat u roku iz člana 184. stav 1. Zakona o radu i člana 115. Kolektivnog ugovora tuženog; da je osporena presuda revizijskog suda u suprotnosti sa stavom Vrhovnog suda Srbije izraženim u presudi Rev2. 1004/07 od 3. jula 2008. godine i predstavlja pogrešnu primenu materijalnog prava. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, kao i spisa predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P 1. 753/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 753/10 od 30. septembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se poništi rešenje direktora tuženog JP Direkcija za izgradnju opštine Požarevac broj 2035/2 od 5. jula 2007. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, kao i zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu nadoknadi štetu na ime izostale zarade za period od 13. jula 2007. do 23. decembra 2008. godine, u ukupnom iznosu od 784.685,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose na način kako je to opredeljeno u izreci te presude, kao i da mu kod nadležnih fondova uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za isti period i preda obrasce M-4 za taj period. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 107.866,25 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1390/11 od 10. avgusta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1098/12 od 13. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1390/11 od 10. avgusta 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog 16. januara 2003. godine; da je direktor tuženog 18. jula 2005. godine doneo akt kojim se reguliše radna disciplina, a 29. jula 2005. godine akt o obavezi identifikacije zaposlenih prilikom dolazaka i odlazaka sa posla ukucavanjem identifikacione kartice uz naznaku da je radno vreme od 07 časova do 15,00 časova; da je ova obaveza važila od 1. avgusta 2005. godine; da je obaveštenje zaposlenima o poštovanju radne discipline bilo istaknuto na oglasnoj tabli tuženog; da je tužiocu 25. juna 2007. godine dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, jer je tužilac učinio više povreda radne obaveze - dolazak na posao sa zakašnjenjem, neopravdano napuštanje radnog mesta pre završetka radnog vremena i neblagovremeno i nemarno izvršavanje radnih obaveza; da je u upozorenju navedeno da se iz liste evidencije u 2007. godini vidi da je kasnio na posao ili nije ukucavao karticu, a pri odlasku sa posla nikada ne ukucava karticu, tako da poslodavac nema uvid u vreme koje je proveo na radu; da se u izjašnjenju povodom upozorenja tužilac izjasnio da je tačno da je ponekad kasnio na posao i nije ukucavao karticu, kao i da je napuštao radno mesto u toku radnog vremena i odlazio pre završetka radnog vremena sa posla i radnog mesta, ali ništa ni manje ni više nego ostali radnici iz sličnih i uobičajenih službenih i privatnih potreba i razloga; da je rešenjem direktora tuženog od 5. jula 2007. godine tužiocu otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. tačka 2) Zakona o radu i člana 113. stav 1. tačka 2. Kolektivnog ugovora tuženog i člana 13. ugovora o radu; da je u toku prvostepenog postupka tuženi prezentirao svoju evidenciju o tužiočevoj prisutnosti na poslu za period mart - juni 2007. godine i listu evidentiranja tužioca putem identifikacione kartice, na osnovu kojih je, između ostalog, prema navodima prvostepenog suda, utvrđeno činjenično stanje od značaja za odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Revizijski sud ja našao da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da su se, u konkretnom slučaju, stekli uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, pa je zato tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan. Naime, u pisanom upozorenju dostavljenom tužiocu pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, naveden je osnov za davanje otkaza, činjenice i dokazi koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Zbog svoje sadržine u kojoj je detaljno navedeno koje povrede radnih obaveza je tužilac učinio i u kom periodu („u ovoj godini“), navedeno upozorenje se može smatrati sastavnim delom obrazloženja rešenja o otkazu ugovora o radu, pa zato pa pravilnost osporenog rešenja ne utiče okolnost što pojedinačne radnje i propusti tužioca koji čine razlog za otkaz nisu ponovljeni i u otkaznom rešenju. U toku postupka tuženi je dostavio liste evidencije dolazaka i odlazaka sa rada tužioca za period mart - juni 2007. godine i liste evidentiranja tužioca putem identifikacione kartice, a podacima sadržanim u tim listama, prema utvrđenju prvostepenog suda, potkrepljeni su navodi iz upozorenja, što ukazuje na postojanje povrede radne obaveze poštovanja radnog vremena kod poslodavca, evidentiranja prisutnosti na poslu ukucavanjem kartice elektronskim putem i drugih povreda iz tačke 13. ugovora o radu. Tužilac je u izjašnjenju na upozorenje priznao opisane radnje koje čine razlog za otkaz ugovora o radu, a na liste dostavljene tokom postupka od strane tuženog mogao je da se izjasni, kao i da argumentovano ospori tačnost njihove sadržine, što nije učinio, pa su neosnovani revizijski navodi da mu je uskraćeno pravo na odbranu i detaljnije izjašnjenje jer u upozorenju, kao ni u otkazu ugovora o radu nije označeno u kojim danima je kasnio na posao, izlazio ranije sa posla, ili nije ukucavao karticu. Iz priloženih lista vidi se da je tužilac i u poslednja tri meseca pre dobijanja otkaza neopravdano napuštao radno mesto pre završetka radnog vremena, kao i da svoje prisustvo na poslu nije evidentirao ukucavanjem kartice, što ukazuje da mu je otkaz ugovora o radu dat u roku iz člana 184. Zakona o radu, pa su revizijski navodi o suprotnom takođe neosnovani.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st . 1, 2. i 3.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (član 179. stav 1. tačka 2)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, te da je u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (član 180. st. 1. i 2.); da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaz (član 184. stav 1.); da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pismenom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 185. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na koja se poziva u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje i obrazloženi pravni stav Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju utemeljen osnov za donošenje osporene presude. Naime, Vrhovni kasacioni sud je pošao od toga da je u postupku utvrđeno da je podnosilac u periodu od poslednja tri meseca pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu kasnio na posao i napuštao ga pre završetka radnog vremena, kao i da svoje prisustvo na poslu nije evidentirao ukucavanjem kartice, čime je učinio povredu radne obaveze utvrđenu članom 13. ugovora o radu, te je našao da su time bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa otkazom ugovora od strane poslodavca, saglasno članu 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu. Kako je u upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu detaljno navedeno koje povrede radnih obaveza je podnosilac učinio i u kom periodu („u ovoj godini“), Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljiv stav revizijskog suda da se navedeno upozorenje može smatrati sastavnim delom obrazloženja rešenja o otkazu ugovora o radu, te da na pravilnost osporenog rešenja ne utiče okolnost što pojedinačne radnje i propusti tužioca koji čine razlog za otkaz nisu ponovljeni i u otkaznom rešenju. Pored toga, po oceni Ustavnog suda, pravno je utemeljen stav Vrhovnog suda da utvrđene činjenice ukazuju da je podnosiocu ustavne žalbe otkaz ugovora o radu dat u roku iz člana 184. stav 1. Zakona o radu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, kao ni pravo na rad (videti Odluku Ustavnog suda Už-2272/2009 od 4. aprila 2012. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. U vezi povrede načela iz člana 21. Ustava na koju ukazuje podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je osporenom sudskom odlukom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, jer u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je priložena sentenca iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev2. 1004/07 od 3. jula 2008. godine, kao dokaz nejednakog postupanja, ali da uz podnesak kojim je dostavljena nije priložen dokaz - pismeni prepis presude na osnovu koje je napisana ta sentenca, kako bi se moglo utvrditi da li je dostavljena presuda doneta u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i osporena presuda.

7. Što se tiče navoda podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan činjenično utemeljen navod koji se može dovesti u vezu sa postupanjem sudova pred kojima je vođen postupak, složenošću predmeta spora o kome je odlučivano u parničnom postupku, ponašanjem samog podnosioca u parnici i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi tek moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnosiocu povređeno označeno pravo. Naime, osim usputnog pozivanja podnosioca na povredu ovog ustavnog prava, obrazloženje ustavne žalbe ne sadrži navode koji se mogu dovesti u vezu povredom prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog u članu 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidi izloženo, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu tih navoda podnosioca.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti