Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 23 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za polaganje novca u sudski depozit. Postupak je trajao preko 23 godine, što je prvenstveno uzrokovano neefikasnim postupanjem prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. H . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2022. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . H. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R3. 30/18 (ranije u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 944/95), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. H . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . H. iz Beograda je, 5. februara 2019. godine, preko punomoćnika D . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 8865/18 od 6. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudu u Beogradu u predmetu R3. 30/18 (ranije u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 944/95).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na ukupnu dužinu trajanja predmetnog vanparničnog postupka od 23 godine.

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R3. 30/18 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Predlagač S. H, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. oktobra 1995. godine predlog Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv protivnika predlagača D. A , radi polaganja novca u sudski depozit . Predmet je formiran pod brojem R. 944/95.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje R. 944/95 od 21. decembra 1995. godine kojim se smatr a da je predlog povučen, jer podnosilac nije uredio predlog u ostavljenom roku.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3008/96 od 27. marta 1996. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu.

Predmet je formiran pod novim brojem R. 436/96.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje R. 436/96 od 2. juna 1997. godine kojim se smatra da je predlog povučen, jer na ročište od 2. juna 1997. godine nije pristupio uredno pozvani punomoćnik predlagača.

Na ročištu održanom 21. novembra 1997. godine usvojen je predlog podnosioca ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje. Predmet je formiran pod novim brojem R. 866/97.

Predmet je arhiviran 31. marta 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe se obratio podneskom od 3. decembra 2012. godine u kojem je naveo da još nije zakazana rasprava. Naredno ročište je zakazano za 11. mart 2013. godine. Predmet je dobio novi broj R1. 3721/12.

Na ročištu održanom 27. juna 2016. godine određeno je da se zastane sa postupkom 90 dana.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem R3. 30/18 od 30. januara 2018. godine odbio predlog podnosioca ustavne žalbe.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 8856/18 od 6. decembra 2018. godine odbio kao nesnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje. Osporeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 9. januara 2019. godine.

U predmetnom vanparničnom postupku zakazano je 19 ročišta, pri čemu devet ročišta nije održano (jedno ročište nije održano na predlog protivnika predlagača, zatim sedam ročišta nije održano zbog neuredne dost ave poziva protivniku predlagača i jedno ročište nije održano zbog toga što se uredno pozvani punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije pojavio na ročištu).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 1 8/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog sudu u vanparničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer vanparnični postupak radi polaganja novca u sudski depozit po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu , koji započinje podnošenjem predloga , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razu mnom roku relevantan je period od kada je podnosilac podneo predlog, 16. oktobra 1995. godine, do donošenja osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 8856/18, 6. decembra 2018. godine , koji m je pravnosnažno okon čan vanparnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao 23 godine i mesec i po dana.

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet po svojoj prirodi nije bio činjenično i pravno složen.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ima o nesumnjiv imovinski interes da sud odluči o njegovom predlogu radi polaganja novca u sudski depozit u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao predlagača u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on, po pravilu, uredno dolazio na ročišta i postupao po nalozima suda . Doprinos podnosioca ustavne žalbe u dužini trajanja postupka postoji u manjem obimu, time što je prvostepeni sud u dva navrata doneo rešenje kojim se smatra da je predlog povučen (21. decembra 1995. i 2. juna 1997. godine), prvi put, jer podnosilac nije uredio predlog u ostavljenom ro ku, a drugi put, jer na ročište od 2. juna 1997. godine nije pristupio uredno pozvani punomoćnik podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Ustavni sud najpre uk azuje da je prvostepepenom sudu bilo potrebno skoro 23 godine da odluči o predlogu podnosioca radi polaganja novca u sudski depozit. Zatim, prvostepeni sud je arhivarao spise predmeta 31. marta 2004. godine, iako za to nije postojao razlog utvrđen Sudskim poslovnikom, a naredno ročište je zakazano za 11. mart 2013. godine, skoro nakon devet godina od arhiviranja predmeta. Ustavni sud ocenjuje da su navedene radnje suda dovoljne za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R3. 30/18 (ranije u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 944/95 ) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Zatim, podnosilac je u zahtevu tražio naknadu u navedenom novčanom iznosu, a što je opravdano sa aspekta same dužine trajanja postupka i njegovog doprinosa u manjem obimu u dužini trajanja postupka.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su p odnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 8856/18 od 6. decembra 2018. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog rešenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.