Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Konstatuje se da je do dugotrajnosti došlo zbog neefikasnosti suda. Nalaže se hitno okončanje i utvrđuje pravo na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-107/2008
21.05.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Velimira Mihajlovića, Marije Mihajlović, Snežane Mihajlović i Darka Mihajlovića, svih iz Brze Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. maja 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Velimira Mihajlovića, Marije Mihajlović, Snežane Mihajlović i Darka Mihajlovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Kladovu P. 23/2008 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak, koji se vodi pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 23/2008, okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Velimir Mihajlović, Marija Mihajlović, Snežana Mihajlović i Darko Mihajlović, svi iz Brze Palanke, su 21. januara 2008. godine Ustavnom sudu podneli dopuštenu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stv 1. Ustava i to u parničnom postupku koji se od 1999. godine vodi pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 23/2008 (raniji br. P. 160/01 i P. 545/01 ).
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno njenoUstavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. broj 23/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Ljubiša Mihajlović iz Brze Palanke, preko punomoćnika, podneo je Opštinskom sudu u Kladovu 10. novembra 1999. godine tužbu protiv tuženih (ovde podnosilaca ustavne žalbe) Velimira Mihajlovića, Marije Mihajlović, Darka Mihajlovića i Snežane Mihajlović radi iseljenja tuženih iz spratne stambene zgrade i sa placa, koji se nalaze na kp. br. 4371 KO Brza Palanka. Tuženi Velimir Mihajlović je 19. februara 2001. godine podneo protivtužbu kojom traži isplatu svojih ulaganja u predmetni objekat, odnosno spratnu stambenu zgradu, koja se nalazi na kp. br. 4371 KO Brza Palanka.
Opštinski sud u Kladovu je do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari 22. februara 2001. godine, zakazao ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (6. decembra 1999. godine, 5. januara 2000. godine, 17. februara 2000. godine, 18. jula 2000. godine i 22. februara 2001. godine), od kojih su dva održana, i na jednom od njih je prekinut postupak do pravosnažnog okončanja druge parnice između istih stranaka pred istim sudom, u predmetu P. 96/2000, dva ročišta nisu odrežana jer na jednom nije pristupio tužilac, dok na drugo nisu pristupili svi tuženici. Takođe, jedno ročište nije održano jer tuženi nisu dostavili odgovor na tužbu.
Nakon postupka koji je trajao 1 godinu, 3 meseca i 12 dana, i nakon što je pravosnažno okončan postupak u predmetu P. broj 96/2000, u kojem je odbijen zahtev tužioca Velimira Mihajlovića (jednog od podnosilaca ustavne žalbe) da se utvrdi da je on isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti, Opštinski sud u Kladovu je presudom broj P. 160/01 od 22. februara 2001. godine, u stavu 1. izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca Ljubiše Mihajlovića, dok je u stavu 2. izreke obavezao tužene da tužiocu isplate troškove postupka.
Punomoćnik tuženih je 9. aprila 2001. godine protiv navedene presude izjavio žalbu. Opštinski sud u Kladovu je 23. aprila 2001. godine naložio dostavljanje spisa predmeta Okružnom sudu u Negotinu. Okružni sud u Negotinu je svojim rešenjem Gž. 352/01 od 27. juna 2001. godine ukinuo pvostepenu presudu Opštinskog suda u Kladovu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja istaknuto je da prvostepeni sud nije razmatrao protivtužbu tuženih i sporazum od 20. jula 1996. godine, po kome su određene obaveze preuzeli i tužilac Ljubiša Mihajlović i tuženi Velimir Mihajlović. Naime, po navedenom sporazumu, tuženi Velimir Mihajlović je pristao da predmetna nepokretnost ostane Ljubiši Mihajloviću u svojinu, pod uslovom da mu on vrati dugove nastale povodom gradnje kuće, tako da je protivtužba tuženih u stvari prigovor neispunjenja ugovora od strane tužioca.
U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet se vodio pod novim brojem P 545/01, zakazano je 18 ročišta za glavnu raspravu (20. septembra 2001. godine, 1. novembra 2001. godine, 15. januara 2002. godine, 12. februara 2002. godien,19. marta 2002. godine, 24. aprila 2002. godine, 30. aprila. 2002. godine, 13. maja 2003. godine, 10. jula 2003 godine, 18. februara 2004. godine, 16. aprila 2004. godine, 16. juna 2005. godine, 20. jula 2005. godine, 28. septembra 2005. godine, 9. marta 2006. godine, 3. avgusta 2006. godine, 9. novembra 2006. godine, 5. decembra 2006. godine i 26. decembra 2006. godine) od kojih je 7 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak, tužilac je proširio svoj tužbeni zahtev, dozvoljeno je raspravljanje o protivtužbenom zahtevu, tuženi su iznosili dokaze o izvršenim isplatama i uplatama na ime spornog stambenog objekta, saslušane su parnične stranke, tuženi Velimir Mihajlović je preinačio protivtužbu, izveden je dokaz veštačenjem od strane veštaka finansijske struke i pročitano je izjašnjenje veštaka povodom primedbi stranaka na nalaz i mišljenje. Opštinski sud je svojom drugom presudom P. br. 545/01 od 27. decembra 2006. godine u stavu 1. izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se tuženi isele iz predmetne nepokretnosti, u stavu 2. izreke odbio je tužbeni zahtev tužioca da se solidarno obavežu tuženi na isplatu iznosa od 469.560,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 25. aprila 2006. godine pa do konačne isplate, a u stavu 3. izreke protivtužbu odbacio kao neurednu.
Punomoćnik tuženih je protiv navedene presude 5. aprila 2007. godine izjavio žalbu, a 11. aprila 2007. godine dopunu žalbe. Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 427/07 od 17. decembra 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kladovu P. br. 545/01 od 27. decembra 2006. godine i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu. U obrazloženju rešenja istaknuto je da je prvostepeni sud obacio protivtužbu kao neurednu, iako je prethodno nije vratio na ispravku čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, jer u trenutku podnošenja protivtužbe tužene nije zastupao advokat. Takođe, protivtužba je sve do ročišta održanog 5. decembra 2006. godine bila uredna, kada ju je tuženi Velimir Mihajlović preinačio, nakon čega se i tužilac upustio u raspravljanje o preinačenoj protivtužbi, te su navodi prvostepenog suda o neurednosti protivtužbe nejasni, pogotovo imajući u vidu rešenje Okružnog suda Gž. 352/01 od 27. juna 2001. godine, kojim je naloženo prvostepenom sudu da u ponovljenom postupku donese odgovarajuću odluku i o protivtužbenom zahtevu.
Predmet se nakon drugog vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje vodi pod brojem P. 23/08 i do dana dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, zakazano je tri ročišta za glavnu raspravu (2. aprila 2008. godine, 30. aprila 2008. godine i 28. novembra 2008. godine), od kojih je održano samo jedno na kome su ponovo pročitani svi dokazi, budući da je došlo do promene postupajućeg sudije, a takođe je odbijen predlog tuženih da se izvede dokaz veštačenjem veštaka građevinske struke.
4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Za odlučivanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) i Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99).
Odredbom člana 221. Zakona o parničnom postupku iz 1997. godine, koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja.
Važeći Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno (član 103. stav 1.); da tuženi može do zaključenja glavne rasprave pred sudom podići kod istog suda protivtužbu, ako je zahtev protivtužbe u vezi s tužbenim zahevom, ili ako se ti zahtevi mogu prebiti, ili ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu (član 192. stav 1.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda), a da delimičnu presudu sud može da donese i kad je podignuta protivtužba, ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili zahtev protivtužbe (član 334. st. 1. i 2.).
Odredbom člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Kladovu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka počev od 10. novembra 1999. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu.
Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 8 godina, 2 meseca i 10 dana, kao i da se postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom, sada već više od 9 godina.
Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je bez sumnje relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na osnovu celokupne dokumentacije koju je imao na raspolaganju, zaključio da je u ovom predmetu bilo složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak. U tom smislu, Sud je utvrdio da je konkretan predmet bio relativno složen, budući da su tuženi tokom postupka podneli protivtužbu kojom su tražili da sud odredi visinu ulaganja u spornu nepokretnost i istakli da je njihovo iseljenje iz predmetne nepokretnosti uslovljeno isplatom od strane tužioca njihovih ulaganja. Takođe, tužilac je tokom postupka proširio tužbeni zahtev, a tuženi Velimir Mihajlović je preinačio protivtužbu.
Imajući u vidu značaj povređenog prava, Ustavni sud nalazi da je pitanje rešavanja predmetnog parničnog spora značajno za podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na to da se u suštini radi o pitanju prava na nepokretnosti u kojoj oni stanuju. Nema nikakve sumnje da je brzo i zakonito razrešenje spornih pitanja u vezi sa pravom svojine na nepokretnosti, pogotovo kada je reč o nepokretnosti u kojoj se stanuje, od velike važnosti za svakog građanina, pa tako i za podnosioce ustavne žalbe koji imaju legitimni interes za sudsko razrešenje spora oko njihove potencijalne imovine.
Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u osporenom postupku nisu prouzrokovali neopravdana zakašnjenja, već su sve naloge suda izvršavali blagovremeno.
Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud u postupku do donošenja prve presude nije raspravljao o protivtužbenom zahtevu i nije razmatrao sporazum od 20. jula 2000. godine, koji je zaključen između tužioca i tuženog Velimira Mihajlovića, a koji se odnosi na spornu nepokretnost, što je dovelo do toga da drugostepeni sud ukine prvostepenu odluku i vrati predmet na ponovni postupak, uz nalog prvostepenom sudu da odluči o protivtužbenom zahtevu tuženih i razmotri navedeni sporazum koji je značajan za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom koji je trajao 5 godina, 3 meseca i 6 dana, ročišta su više puta zakazivana sa velikim vremenskim razmakom. Tako u periodima od 10. jula 2003. godine do 18. februara 2004. godine, od 16. aprila 2004. godine do 16. juna 2005. godine i od 28. septembra 2005. godine do 9. marta 2006. godine nije zakazano ni jedno ročište. Takođe, sud je odredio veštačenje od strane veštaka finansijske struke, pribavljao i ostale dokaze kako bi utvrdio visinu ulaganja tuženih u spornu nepokretnost, a zatim, prilikom donošenja druge prvostepene presude, protivtužbu tuženih odbacio kao neurednu, i to nakon 5 godina i 10 meseci od dana kada je podneta. Ovakve radnje Opštinskog suda u Kladovu i nepostupanje po nalozima okružnog suda dovele su do toga da Okružni sud u Negotinu ukine i drugu po redu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje, a što je uticalo na dodatno produženje postupka, za koji je trenutno neizvesno kada će biti pravosnažno okončan. Takođe, u konkretnom slučaju, sudovi su imali mogućnost da donesu delimičnu presudu i odluče o tužbenom zahtevu koji je sazreo za odlučivanje i na taj način doprinesu bržem okončanju celokupnog postupka.
6. Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na Ustavu i praksi i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku i to naročito radnjama Opštinskog suda u Kladovu.
Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za pogrešno i nedeletvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od 9 godina, pri čemu i dalje nije izvesno kada će se postupak pravnosnažno okončati.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao i da se naloži nadležnim sudovima da preuzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u kome su podnosioci ustavne žalbe tuženi, odnosno protivtužioci, okončao u najkraćem mogućem roku.
Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. u vezi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti