Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 18 godina. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, odgovornost snosi i prvostepeni sud zbog dugih perioda neaktivnosti, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Senti u predmetu P. 2425/10 (inicijalno predmet P. 239/94 ranijeg Opštinskog suda u Senti), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Č . je 5. januara 2012. godine, preko punomoćnika I. M. L, advokata iz Č , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici - Sudska jedinica u Senti P. 2425/10 od 2. decembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 510/11 od 24. oktobra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Senti u predmetu P. 2425/10 (inicijalno predmet P. 239/94 ranijeg Opštinskog suda u Senti), te povrede prava "na izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice" iz člana 62. stav 5. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporeni parnični postupak započeo još 1994. godine i trajao preko 17 godina, a da su pritom više puta bile ukidane odluke prvostepenog suda, te je sud neredovno zakazivao ročišta i vodio postupak neefikasno. Podnositeljka, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, ističe i povredu prava na pravično suđenje u ovoj parnici vođenoj radi isplate ulaganja u dogradnju nepokretnosti tuženog, za vreme vanbračne, odnosno bračne zajednice sa tuženim, kao i naknade nematerijalne štete. Naime, tvrdi da su sudovi osporene presude doneli na osnovu pogrešne ocene dokaza, a veštačenje na okolnost visine nematerijalne štete, na osnovu koga je kao tužilja mogla da precizira tužbeni zahtev, nije sprovedeno u prvostepenom, već tek u drugostepenom postupku uz "prikrivanje greške prvostepenog suda". Podnositeljka smatra da je pravosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za isplatu ulaganja u nekretninu tuženog tokom 1990. godine - pre zaključenja braka, koji je kasnije razveden, prekršeno pravo "na ravnopravnost bračne i vanbračne zajednice", te da su sudovi pogrešno primenili odredbe ZPP kada su odlučili da svaka stranka snosi svoje troškove, jer je "ona uspela u parnici i srazmerno uspehu joj pripadaju troškovi postupka". Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i naknadi joj nematerijalnu štetu zbog povrede prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Osnovnog suda u Senti dostavljanje spisa predmeta P. 2425/10 (broj P. 239/94 ranijeg Opštinskog suda u Senti), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu tužilje, protiv tuženog - bivšeg supruga I.S. iz S, podnela 19. aprila 1994. godine tužbu Opštinskom sudu u Senti (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi isplate sredstava koja je uložila u izgradnju nepokretnosti i kupovinu nameštaja za vreme trajanja bračne zajednice. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 239/94.

Istog dana, pred istim sudom, podnela je tužbu protiv prvotuženog I.S. i drugotužene A.S, oboje iz S, radi naknade štete na ime pretrpljenog bola i pretrpljenog straha, nanošenjem lakih telesnih povreda od strane tuženih, za koje su, prema navodima tužbe , pravosnažno osuđeni pred istim tim sudom za krivično delo lake telesne povrede. U toku ovog postupka je utvrđeno da je samo I.S. pravosnažno osuđen, a A.S. oslobođena optužbe. Ova tužba zavedena je pod brojem P. 241/94, i u predmetu je, nakon jednog odloženog ročišta na predlog tužilje, održano ročište 15. decembra 1994. godine na kojem je punomoćnik tužilje predložio veštačenje i sud rešenjem od 27. januara i 15. maja 1995. godine odredio veštačenja od strane sudskih veštaka neuropsihijatra i hirurga. Nalaz veštaka neuropsihijatra je dostavljen sudu 17. aprila 1995. godine, a sud je 26. juna 1995. godine urgirao da veštak hirurg dostavi svoj nalaz. Opštinski sud je spojio ove dve tužbe i postupak vodio pod brojem P. 239/94.

Do donošenja prve prvostepene presude, bilo je zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu, a održano je sedam. Preostala ročišta su odlagana, i to: jednom na predlog punomoćnika tužilje, a dva puta na predlog punomoćnika tuženih, dok su dva puta parnične stranke imale zajednički predlog da se ročište odloži. Na predlog punomoćnika tužilje su i dva puta odlagana ročišta radi traženja roka za preciziranje tužbenog zahteva (što je i učinjeno 5. juna 1998. godine), te radi dostavljanja predloga za saslušanje svedoka. U ovom delu postupka sud je dva puta nalagao punomoćniku tužilje da dostavi tačne adrese za predložene svedoke, pa je posle pet i po meseci postupljeno po nalogu suda. Na održanim ročištima saslušan je jedan svedok i izveden dokaz saslušanjem tužilje u tuženog u svojstvu parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda u Senti P. 239/94 od 26. februara 1999. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana svaka stranka da snosi svoje troškove, ali je rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 936/99 od 31. marta 2000. godine ukinuta navedena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pod brojem P. 184/2000, ali je prvo ročište, zakazano za 17. avgust 2000. godine odloženo, jer je sud ostavio punomoćniku tužilje rok od 15 dana za dostavljanje najavljenog podneska kojim će urediti svoj predlog za veštačenje u pogledu vrste i obima ulaganja, pod pretnjom posledica propuštanja. Podneskom od 7. septembra 2000. godine punomoćnik tužilje je predložio saslušanje dva svedoka i da veštak građevinske struke utvrdi obim i vrednost građenja na licu mesta. Međutim, već na narednom ročištu, održanom 21. novembra 2000. godine, tužilja je predložila da se razdvoje postupci za naknadu nematerijalne štete i isplatu povodom ulaganja u dogradnju sobe na nepokretnosti tuženog, pa je Opštinski sud na ročištu doneo rešenje da se razdvoje postupci P. 241/94 i P. 184/00, a da se ta rasprava održi u predmetu P. 241/94 i odložio ročište na neodređeno vreme, do najavljenog preciziranja tužbenog zahteva tužilje radi naknade štete za pretrpljeni bol.

Rešenjem Opštinskog suda P. 184/00 od 9. aprila 2001. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje podnet protiv tuženih I.S. i A.S. radi naknade štete pošto isti nije preciziran u ostavljenom roku, ali je rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 790/01 od 28. decembra 2001. godine, usvojena žalba tužilje, ovo rešenje ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U daljem toku postupka, parnica je nastavljena pod brojem P. 57/02 i nakon tri održana ročišta, te dva neodržana (jedno nije održano na predlog punomoćnika tužilje, a jedno je odloženo jer je punomoćnik tužilje neposredno na ročištu predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom od 15. oktobra 2002. godine - kako povodom isplate ulaganja u nepokretnost tuženog, tako i povodom naknade nematerijalne štete), na ročištu održanom 17. decembra 2002. godine je konstatovano da veštak hirurg nije dao svoj nalaz i da se predmet nalazi kod njega, pa je Opštinski sud prekinuo postupak do dostavljanja nalaza veštaka i vraćanja predmeta. Prema službenoj belešci od 8. februara 2007. godine, veštak - hirurg je predao predmet sudskom stražaru, tvrdeći da zbog bolesti nije mogao da dostavi ranije predmet i nalaz.

Opštinski sud je dana 29. maja 2007. godine konstatovao na zapisniku sa održanog ročišta da se nastavlja postupak u predmetu P. 57/02, koji je bio u prekidu od 17. decembra 2002. godine, jer je veštak vratio predmet bez nalaza, i da postupak počinje iznova. To ročište je odloženo, jer je punomoćnik tužilje, kao novoangažovani, tražio rok za upoznavanje sa predmetom. Ni sledeće ročište nije održano jer je punomoćnik tužilje tražio odlaganje, a na ročištu održanom 2. oktobra 2007. godine Opštinski sud je odredio prekid postupka po predlogu punomoćnika tužilje jer postoji mogućnost vansudskog poravnanja. Postupak je nastavljen po predlogu punomoćnika tužilje od 10. februara 2009. godine, i to pod novim brojem P. 72/09. Punomoćnik tužilje je ponovo 24. februara na ročištu precizirao tužbeni zahtev potražujući 500.000,00 dinara na ime ulaganja u nepokretnost i naknade nematerijalne štete, a 14. maja 2009. godine je predložio da se odredi veštačenje za pretrpljeni strah i bol, te 7. maja 2009. godine predložio da se opet spoji ovaj postupak sa postupkom radi naknade nematerijalne štete P. 241/94, radi jednovremenog raspravljanja. U predmetu P. 241/94 održano je ročište 7. maja 2009. godine pred Opštinskim sudom na kome je punomoćnik tužilje predložio prekid postupka, sa kojim se druga strana saglasila i na ročištu doneto rešenje u odnosu na koje su se stranke odrekle prava na žalbu, ali je već sutradan 8. maja 2009. godine punomoćnik tužilje tražio nastavak postupka.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude, pred Opštinskim sudom su održana dva ročišta, a jedno odloženo na teret tužilje jer je njen punomoćnik tražio odlaganje. Na održanim ročištima saslušano je šest svedoka. Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Senti u predmetu P. 2425/10, koji je na prvom zakazanom ročištu zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Subotici - Sudska jedinica u Senti P. 2425/10 od 2. decembra 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi I.S. iz S. da joj isplati iznos od ukupno 60.000,00 dinara, od čega 30.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljeni strah i 30.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi isplati devizne iznose , sa kamatom kao u izreci presude, na ime ulaganja u nepokretnost u toku zajedničkog života. Protiv navedene presude obe parnične stranke su izjavile žalbu, s tim da je tužilja pobijala odluku u celini.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 510/11 od 24. oktobra 2011. godine, nakon održane rasprave, delimično je usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u delu odluke o naknadi nematerijalne štete, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 54.000,00 dinara, umesto prvostepeno dosuđenih 60.000,00 dinara, i to za pretrpljene fizičke bolove iznos od 27.000,00 dinara, umesto prethodno dosuđenih 30.000,00 dinara, a na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 27.000,00 dinara, umesto prethodno dosuđenih 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 2. decembra 2010. godine, dok je u preostalom delu žalba tuženog, kao i žalba tužilje odbijena i prvostepena presuda u pobijanom nepreinačenom odbijajućem delu i delu odluke o troškovima potvrđena; odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko iznosa od 27.000,00 dinara pa do iznosa od 30.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljeni strah. U žalbenom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je otvorio raspravu, koja je održana 10. juna, 6. septembra i 24. oktobra 2011. godine, sproveden je dokazni postupak čitanjem celokupne dokumentacije, nalaza veštaka i zaspisnika sa iskazima saslušanih parničnih stranaka i svedoka, te sprovedeno dopunsko veštačenje na okolnost pretrpljenog bola. Punomoćnik tužilje nije pristupio na dve rasprave iako je bio uredno pozvan. U obrazloženju ove osporene presude je, između ostalog, navedeno da je drugostepeni sud u skladu sa odredbom člana 369. stav 3. ZPP, s obzirom na to da je prvostepena presuda već jednom bila ukinuta, upotpunivši činjenično stanje, odlučio o tužbenom zahtevu tužilje i žalbama parničnih stranaka. U drugostepenom postupku otklonjena je nejasnoća i protivrečnost prvostepene presude o odlučnim činjenicama kada je započeta i završena izgradnja sobe na stambenom objektu tuženog i ko je obezbedio novčana sredstva za kupovinu materijala radi izgradnje, te u kom periodu su stranke imale zajednicu života. Naime, kako tužilja nije dokazala da je novčana sredstva koja je podizala sa svog deviznog računa utrošila za kupovinu materijala za izgradnju sobe za sina iz prvog braka u objektu tuženog, i to u periodu njihove zajednice života, svi žalbeni navodi koji se odnose na pogrešnu ocenu dokaza prvostepenog suda i pogrešno utvrđeno činjenično stanje pokazuju se neosnovanim, imajući u vidu ponovnu ocenu izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda, pa je u situaciji nedokazanosti osnova postavljenog tužbenog zahteva pravilna odluka prvostepenog suda da odbije tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da joj tuženi isplati devizne iznose na ime izvršenih ulaganja u objekat tuženog. Nedostatak u činjeničnom stanju iz prvostepene presude i dosuđivanje iznosa na ime naknade štete za pretrpljeni bol, drugostepeni sud je otklonio dopunskim veštačenjem, nalazeći da je prvostepeni sud zauzeo pravilan stav da je tuženi kao štetnik, odgovorno lice, dužan da tužilji naknadi štetu koju je pretrpela zbog njegovih štetnih radnji, za koje je on pravosnažno osuđen na novčanu kaznu. Nasuprot navodima žalbe, drugostepeni sud nalazi da je pravilna odluka o troškovima postupka doneta od strane prvostepenog suda, a s obzirom na delimičan uspeh tužilje u parnici, te da je prvostepeni sud odlučio pravilnom primenom odredbe 149. stav 2. ZPP. Podnositeljki ustavne žalbe je drugostepena presuda uručena 7. decembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, kojima se jemče prava na čiju povredu podnosi teljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom (član 62. stav 5.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .); da će drugostpeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede postupka (član 369. stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. aprila 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Senti, a da je prav nosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 510/11 od 24. oktobra 2011. godine, koja je podnositeljki ustavne žalbe dostavljena 7. decembra 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 17 godina i skoro devet meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od skoro 18 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem i ispitivanjem većeg broja svedoka, ali da to ne može biti opravdanje za gotovo osamnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnositeljku ustavne žalbe, mada njeno ponašanje nije bilo u skladu sa interesom koji ističe u ustavnoj žalbi da se spor okonča u okviru granica razumnog roka. U pogledu njenog ponašanja, Ustavni sud je ocenio da na strani podnositeljke, kao i na strani njenog punomoćnika, ima vrlo značajnog doprinosa dužini trajanja postupka, s obzirom na to da je, najpre, po njenom predlogu postupak bio u prekidu godinu i četiri meseca, da je njen punomoćnik šest puta tražio odlaganje ročišta zbog sprečenosti da im prisustvuje, da je punomoćnik, iako uredno pozivan, četiri puta izostajao sa ročišta (dva puta pred prvostepenim sudom i dva puta pred drugostepenim sudom), zbog čega su dva ročišta odložena, da se takođe u jednom navratu saglasio sa suprotnom stranom da se ročište ne održi, da je tri puta predavao podneske kojima je precizirao tužbeni zahtev neposredno na ročištu, da nije blagovremeno i u potpunosti postupao po nalozima suda, niti dostavljao precizne i potpune predloge za izvođenje dokaza. Ovakvo postupanje podnositeljke i njenog punomoćnika je svakako suprotno procesnoj ulozi tužilačke strane, a o izostanku njihovog proaktivnog odnosa u postupku govori i to da je ovaj postupak još jednom bio u prekidu četiri godine i pet meseci (jer veštak nije vraćao predmet), a da ni podnositeljka, ni njen punomoćnik nijednom, još od 1995. godine kada je veštačenje hirurga određeno, pa sve do donošenja rešenja o nastavku postupka 2007. godine - kada se veštak izjasnio da nije uradio nalaz, nisu urgirali da se ročište zakaže, ubrza postupak i odluči u ovoj pravnoj stvari.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka, pored ponašanja podnositeljke, od značajnog uticaja bilo i nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Opštinskog suda u Senti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud imao više perioda izuzetne neaktivnosti - prekid postupka preko četiri godine i pet meseci jer veštak nije vratio predmet, odnosno još dva puta - kada je godišnje bilo zakazano i održano samo po jedno ročište (2000. i 2010. godine) ili dva ročišta (2007. godina), odnosno kada je razmak između zakazanih ročišta trajao preko jedne godine (od 24. novembra 2009. do 2. decembra 2010. godine), što sve govori da očigledno nije preduzimao procesne radnje za koje je ovlašćen da se postupak ubrza. Naime, prvostepeni sud je spajao i razdvajao postupke, nije ponovio urgenciju za dostavljanje nalaza veštaka godinama, već je i pored nedostatka zakonskih razloga za prekid postupka, odredio prekid do dostavljanja nalaza. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava - npr. u presudi u slučaju „Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske“, o d 13. jula 1983. godine (broj apl ikacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku. Na strani drugostepenih sudova nema odgovornosti za trajanje postupaka po žalbi van granica razumnog roka, jer je u prvom žalbenom postupku rešeno za manje od godinu dana, a u drugom o žalbama stranaka rešeno za nešto malo više od devet meseci, iako je Apelacioni sud u Novom Sadu otvarao raspravu i zakazivao je u tri navrata (jer je ranije određeni veštak umro, a predloženi nije hteo da se prihvati veštačenja), te sproveo dopunsko veštačenje.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Senti u predmetu P. 2425/10 (inicijalno predmet P. 239/94 ranijeg Opštinskog suda u Senti) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parnice, ali i veliki doprinos same podnositeljke trajanju postupka i vrstu spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe nije navela argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenog Ustavom garantovanog prava, jer se suština njenih navoda, pre svega, odnosi na nezadovoljstvo stavom koji je zauzeo drugostepeni sud po pitanju činjeničnog stanja i osnovanosti njenog tužbenog zahteva u vezi sa materijalnim ulaganjima podnositeljke u nekretninu tuženog.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacini sud u Novom Sadu, koristeći se zakonskim ovlašćenjima da upotupni činjenično stanje i otkloni bitne povrede iz prvostepenog postupka, dovoljno jasno obrazložio svoju odluku zašto podnositeljki nisu dosuđeni traženi novčani iznosi, a kod izostanka zajedničkog života sa tuženim u vreme dogradnje nepokretnosti tuženog, i to bez obzira koja je vrsta zajednice bila u pitanju, kao i nedostatka dokaza da je svoja sredstva ulagala u tu dogradnju. Ovakvo obrazloženje odluke o glavnoj stvari Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, kao ni obrazloženje povodom odluke o troškovima postupka za koje su sudovi dali jasne i dovoljne razloge. Takođe, nije bilo arbitrerne i proizvoljne primene procesnih pravila kada je Apelacioni sud u Novom Sadu otvorio raspravu, nasuprot navodima podnositeljke "o prikrivanju greške prvostepenog suda o propuštenom veštačenju, zbog koga ona nije bila u situaciji da precizira tužbeni zahtev". Propust prvostepenog suda da se sprovede veštačenje i na ove okolnosti otklonio je Apelacioni sud u Novom Sadu, tako da ne postoje razlozi koji ukazuju na procesnu nepravičnost koju ističe podnositeljka.

Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe sledi da podnositeljka ukazuje na povredu prava iz člana 62. stav 5. Ustava kojim je utvrđeno da se vanbračna zajednica izjednačava sa bračnom, u skladu sa zakonom. Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutom povredom ustavnog prava i da je za sudove pravno bilo od značaja samo to da li su parnične strane imale zajednicu života u vreme dogradnje nepokretnosti tuženog.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnositeljke ustavne žalbe, osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti