Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanje naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je u radnom sporu koji je trajao preko devet godina povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku. Svakom podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1071/2012
25.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . i M . M, obojice iz A, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T . i M . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Apatinu u predmetu P1. 1/08 (inicijalno predmet P. 220/02) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . i M . M, obojica iz A, su 10. februara 2012. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz A, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Apatinu u predmetu P1. 1/08, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1331/10 od 29. septembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, slobode udruživanja i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 55. i članom 60. stav 4. Ustava

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli, između ostalog, da su u predmetnom parničnom postupku uspeli da dokažu da su otkaz dobili usled šikaniranja direktora bivšeg poslodavca zbog njihovog angažovanja u sindikalnoj organizaciji, kao i da je parnični sud propustio da izvede dokaz koji ukazuje da je postupanje prilikom obavljanja inventara bili nezakonito, ali i da utvrdi da li je kolektivni ugovor na koji se i sud pozvao, prihvaćen i potpisano od strane sindikata. Podnosioci smatraju i da im je radnjama redovnih sudova, u postupku koji zahteva hitno rešavanje, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o reviziji. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavom zajemčenog prava, kao i za naknadu troškova postupka za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Apatinu P1. 1/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 11. aprila 2002. godine Opštinskom sudu u Apatinu tužbu protiv svog bivšeg poslodavca, kojom su tražili da sud poništi rešenje tuženog od 29. marta 2002. godine na osnovu koga im je prestao radni odnos, kao i da obaveže tuženog da ih vrati na poslove i zadatke koje su obavljali pre prestanka radnog odnosa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 220/02.

Opštinski sud u Apatinu je zakazao 15 ročišta (za 20. jun, 30. avgust, 11. septembar i 24. oktobar 220. godine, 12. februar, 19. mart, 2. april, 22. maj, 19. jun, 10. oktobar, 26. novembar i 26. decembar 2003. godine, 13. februar, 14. septembar i 19. oktobar 2004. godine), od kojih je sedam održano. Od osam neodržanih ročišta – dva nisu održana na zahtev tužilaca (zakazana za 19. mart i 26. novembar 2003. godine), a tri jer nijedna parnična stranka nije došla, iako su bile uredno pozvane (ročišta zakazana za 19. jun, 10. oktobar i 26. decembar 2003. godine). Presudom opštinskog suda u Apatinu P. 220/02 od 19. oktobra 2004. godine, koja je parničnim strankama dostavljena 29. jula, odnosno 29. avgusta 2005. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca. Označena prvostepena presuda ukinuta je u postupku po žalbi tuženog, rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 961/05 od 18. januara 2006. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 25/06, Opštinski sud u Apatinu je zakazao četiri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Nakon što je zaključio glavnu raspravu, Opštinski sud u Apatinu je doneo presudu P1. 25/06 od 10. oktobra 2006. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Druga po redu prvostepena presuda je ukinuta, rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž1. 633/07 od 25. decembra 2007. godine, a predmet je vraćen drugom veću prvostepenog suda na ponovno suđenje.

U drugom po redu ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 1/08, a Opštinski sud u Apatinu je, nakon dva održana ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 1/08 od 7. maja 2008. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 17, odnosno 18. februara 2009. godine. Presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 595/09 od 23. novembra 2009. godine, označena prvostepena presuda je potvrđena.

Tužioci su 19. februara 2010. godine izjavili reviziju protiv drugostepene presude, te su spisi predmeta 7. aprila 2010. godine dostavljeni revizijskom sudu. Vrhovni kasacioni sud je 29. septembra 2011. godine, osporenom presudom Rev2. 1331/10, odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 595/09 od 23. novembra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da su tužioci bili zaposleni kod tuženog, na radnom mestu poslovođe u maloprodajnom objektu, te da je prilikom redovnog inventara, obavljenog 8. januara 2002. godine, utvrđen manjak u iznosu od 16.000,00 dinara, koji su tužioci nadoknadili, kao i da su, odlukom tuženog od 28. februara 2002. godine, tužioci upozoreni na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze. Dalje je navedeno da je vanredni inventar istog objekta izvršen 16. marta 2002. godine, kada je komisija koja je obavila inventar utvrdila manjak u iznosu od 24.000,00 dinara, nakon čega je sastavila zapisnik o izvršenom vanrednom inventaru koji su potpisali i tužioci, bez primedaba. U obrazloženju presude je navedeno i da je sindikat kod tuženog dao svoje mišljenje da su tužioci učinili povredu radne obaveze, predlažući da se tužioci rasporede na druga radna mesta. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, revizijski sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, pozivajući se na odredbe člana 101. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu iz 2001. godine, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, kao i člana 130. tačka 21) kolektivnog ugovora kod poslodavca, kao i da je procedura otkaza sprovedena u skladu sa odredbama Zakona o radu. Prema oceni revizijskog suda izraženoj u obrazloženju osporene presude, neosnovano se revizijom ukazuje da je tuženi nepravilno i nezakonito postupao prilikom inventarisanja, te da je učestalim inventarisanjem šikanirao tužioce, jer se ne može smatrati da je vanredni inventar šikaniranje, u situaciji kada je prilikom redovnog utvrđen manjak.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja (člana 55. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 11. aprila 2002. godine Opštinskom sudu u Apatinu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda u od 29. septembra 2011. godine, trajao devet godina i pet i po meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud čak tri puta odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, s obzirom na to da je višestepeni sud dva puta ukidao njegove presude. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Odluku Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud ukazuje da je prilikom svoje ocene imao u vidu i da su prva i treća po redu prvostepena presuda dostavljene parničnim strankama sedam, odnosno devet meseci od njihovog donošenja, kao i da je revizijski sud odlučio o izjavljenoj reviziji godinu i po dana od dostavljanja spisa.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da su podnosioci, s obzirom na istaknuti zahtev, imali interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, ali i da su, svojim ponašanjem, odnosno neodazivanjem na uredne pozive suda i zahtevima da se zakazana ročišta ne održe, i sami doprinela da taj postupak traje duže osam i po meseci.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisano ponašanje podnosilaca kao učesnika predmetnog parničnog postupka, ne može da bude opravdanje za navedeno trajanje postupka, već da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno, ali koji je neefikasno i nedelotvorno postupao.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisani doprinos podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda kojima se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1331/10 od 29. septembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci povredu ovog prava obrazlažu navodima da su sudovi pogrešno ocenili izvedene dokaze, odnosno da pojedine dokaze nisu izveli. S tim u vezi Ustavni sud, najpre, konstatuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, izvedeni su predloženi dokazi koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. Takođe, Ustavni sud ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud dao dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbio reviziju ovde podnosilaca ustavne žalbe, utvrdivši da je sporno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto u svemu u skladu sa merodavnim propisima. Pri tome, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je postupanje i odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda bilo proizvoljno i arbitrarno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi i razlozi iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude.

U vezi sa istaknutom povredom slobode udruživanja i prava na rad, Ustavni sud je ocenio da se navodi o njihovoj povredi, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te je, imajući u vidu navedeno, ocenio da se ni ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene revizijske presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanje naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti