Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog povrede na radu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava. Poništava se presuda Apelacionog suda i predmet vraća na ponovno odlučivanje, dok se žalba u delu o razumnom roku odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Š. iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Š. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/12 od 6. decembra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/12 od 6. decembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 226/12 od 1 6. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Š. iz Zrenjanina, podneo je , 11. februara 2013. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na rad i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz čl. 60. i 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi: da je 21. oktobra 2009. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zrenjaninu protiv tuženog poslodavca radi naknade materijalne štete, zbog povrede na radu, u vidu izgubljene zarade za period od 25. avgusta 2008. do 31. marta 2011. godine koji je pravnosnažno okončan nakon tri godine, osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/2012 od 6. decembra 2012. godine, kojom je žalba tuženog delimično usvojena, presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 226/12 od 16. maja 2012. godine preinačena tako što je delimično odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da mu na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade isplati iznos od 377.412,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; da drugostepeni sud nije razumeo suštinu tužbenog zahteva kada je ocenio da tužiocu ne pripada naknada štete po osnovu razlike zarade dok je radio druge poslove – kotlara kompresioniste, na koje je premešten, budući da u spornom periodu nije obavljao poslove vodoinstalatera, koje je obavljao u trenutku kada je povreda na radu nastala, te da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je u ovom periodu tužilac radio faktički iste poslove; da je tužilac nakon povređivanja premešten na manje plaćen posao, upravo zbog povređivanja, te da poslodavac treba da plati razliku zarade, jer je odgovoran za povređivanje.

Od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/12 od 6. decembra 2012. godine i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese novu odluku po žalbi tuženog protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 226/12 od 16. maja 2012. godine, da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, te da obaveže Apelacioni sud u Novom Sadu na solidarno snošenje troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudsk e stvari:

Tužilac B. Š. iz Zrenjanina, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. oktobra 2009. godine Opštinskom sudu u Zrenjaninu tužbu protiv tuženog poslodavca AD „R.“, Zrenjanin, radi naknade štete zbog povrede na radu.

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 165/2010 (2009) od 22. septembra 2011. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen i obavezan tuženi da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu po osnovu povrede na radu, dok je deo tužbenog zahteva tužioca za nematerijalnu štetu preko dosuđenih a do traženih iznosa odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 28/12 od 28. marta 2012. godine žalba tuženog je delimično usvojena, pa je ožalbena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 165/10 od 22. septembra 2011. godine ukinuta u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu isplati na ime materijalne štete u vidu izgubljene zarade određeni novčani iznos sa kamatom i u tom delu predmet vraćen Osnovnom sudu u Zrenjaninu na ponovno suđenje, dok je u preostalom usvajajućem delu prvostepena presuda potvrđena.

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 226/2012 (2009) od 16. maja 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog povrede na radu u vidu izgubljene zarade za period od 25. avgusta 2008. do 31. marta 2011. godine isplati iznos od 440.825 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/12 od 6. decembra 2012. godine žalba tuženog je delimično usvojena, te prvostepena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 226/12 od 16. maja 2012. godine preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu izgubljene zarade sa zakonskom zateznom kamatom.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilac radio kod tuženog od 1981. godine na poslovima vodoinstalatera; da je nakon povrede zadobijene na radu rešenjem RFPIO zaposlenih od 28. januara 1997. godine razvrstan u III kategoriju invalidnosti; da se 2. februara 2008. godine ponovo povredio na radu, povodom čega je podneo tužbu radi naknade nematerijalne i materijalne štete; da je usled te povrede proglašen nesposobnim za rad na poslovima vodoinstalatera, nakon čega je premešten na drugo radno mesto u skladu sa preostalom radnom sposobnošću; da je poslove vodoinstalatera vršio po Aneksu ugovora o radu broj 1098/151 od 11. avgusta 2005. godine i po tom Aneksu tužiocu je utvrđena zarada koja se obračunavala po koeficijentu 2,05; da je prema Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji poslova tuženog od 15. oktobra 2003. godine, sistematizovano radno mesto vodoinstalatera; da je tuženi 1. avgusta 2008. godine doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji, po kojem se poslovi vodoinstalatera brišu, a upisuju se „poslovi održavanja građevinskih objekata“; da je tužilac 25. avgusta 2008. godine sa tuženim zaključio Aneks ugovora o radu, kojim su izmenjene odredbe ugovora o radu tužioca, sa pripadajućim aneksima, po kojima je tužilac radio kao vodoinstalater, tako da je po izmenjenim odredbama, po Aneksu od 25. avgusta 2008. godine tužilac obavljao poslove održavanja građevinskih objekata i po ovom Aneksu ugovora o radu mu je utvrđen koeficijent za obračun zarade 1,80; da su parnične stranke 29. aprila 2009. godine zaključile Aneks ugovora o radu kojim je ugovoreno da će tužilac obavljati poslove pomoćnika kotlara kompresioniste i po ovom Aneksu se zarada obračunava po koeficijentu 1,75; da razlika između isplaćene zarade tužiocu za period od 25. avgusta 2008. do 31. marta 2011. godine obračunata po koeficijentu, u skladu sa Aneksom ugovora o radu od 25. avgusta 2008. godine do 29. aprila 2009. godine, a nakon toga do 31. marta 2011. godine po koeficijentu 1,75 u skladu sa Aneksom ugovora od 29. aprila 2009. godine i zarade utvrđene Aneksom ugovora o radu od 11. avgusta 2005. godine, obračunate po koeficijentu 2,05 iznosi 440.825,00 dinara; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da i pored činjenice što je tuženi ukinuo radno mesto vodoinstalatera i sistematizovao poslove održavanja građevinskih objekata, izmenama Pravilnika nisu nestali poslovi vodoinstalatera, već su preneti u opis poslova radnog mesta održavanje građevinskih radova, pa je tužilac radio faktički iste poslove kao i pre izmene ugovora o radu i pošto mu je za isti rad isplaćivana manja zarada, a kako je za povredu na radu odgovoran tuženi, isti je u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima dužan tužiocu da nadoknadi razliku između isplaćene zarade i zarade koju je tužilac imao pre povređivanja, s obzirom na to da ta razlika čini materijalnu štetu za tužioca.

Drugostepeni sud je, dalje u obrazloženju ocenio: da se navedeni zaključak prvostepenog suda može delimično prihvatiti, i to za period od 25. avgusta 2008. do 29. aprila 2009. godine, kada je tužilac po Aneksu ugovora o radu od 25. avgusta 2008. godine obavljao poslove održavanja građevinskih objekata, u čiji opis poslova, prema Pravilniku o sistematizaciji tuženog od 1. avgusta 2008. godine, spada vršenje poslova koji su spadali u opis poslova radnog mesta vodoinstalatera, pa stoga tužiocu za navedeni period, prema stanovištu suda, pripada razlika zarade obračunate po koeficijentu 2,05 i po koeficijentu 1, 80 koliko mu je isplaćeno i to po osnovu naknade štete, u iznosu od 63.413 dinara; da za period od 29. aprila 2009. godine do 31. marta 2011. godine, kada je tužilac prema Aneksu ugovora o radu od 29. aprila 2009. godine obavljao poslove pomoćnika kotlara kompresioniste, tužiocu ne pripada naknada materijalne štete po osnovu razlike zarade, budući da u ovom periodu tužilac nije obavljao poslove vodoinstalatera, pa se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je u ovom periodu tužilac radio gaktički iste poslove, pa mu u ovom periodu nije isplaćivana manja zarada.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredabama Zakona o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14 ) propisano je: da zaposlenom - osobi sa invaliditetom i zaposlenom iz člana 81. stav 2. ovog zakona poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, u skladu sa zakonom (član 101.), kao i da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom (član 164.).

Zakonom o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1782 /12 od 6. decembra 2012. godine zasniva na argumentaciji da je tužilac nakon povređivanja 2. februara 2008. godine, umesto dotadašnjih poslova vodoinstalatera, obavljao poslove održavanja građevinskih objekata, koji su prema opisu poslova bili poslovi vodoinstalatera, ali mu je za isti rad isplaćivana manja zarada u periodu od 25. avgusta 2008. do 29. aprila 2009. godine zbog čega mu je dosuđena razlika u manje isplaćenoj zaradi za navedeni period, a za period od 29. aprila 2009 do 31. marta 2011. godine tužilac je obavljao poslove pomoćnika kotlara, te mu ne pripada naknada manje isplaćene zarade, budući da u ovom periodu nije obavljao poslove vodoinstalatera, odnosno nije faktički radio iste poslove.Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je tužbenim zahtevom tražio da se „utvrdi da je nakon povređivanja premešten na manje plaćen posao, a upravo zbog povređivanja, te da poslodavac treba da plati ovu razliku jer je odgovoran za povređivanje“.

Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište suda zauzeto u osporenoj presudi. Pri tome, Ustavni sud polazi od tužbenog zahteva postavljenog u tužbi kojim je tražena razlika manje isplaćene zarade zbog povrede na radu i merodavnih odredaba Zakona o radu (čl. 101. i 164.), kao i Zakona o obligacionim odnosima (član 154. stav 1.), kojima je propisano da je poslodavac u obavezi da zaposlenom obezbedi obavljanje posla prema (preostaloj) radnoj sposobnosti, kao i da zaposlenom naknadi štetu koju pretrpi na radu ili u vezi sa radom, odnosno kako je povreda nastala na radu dužan je da mu štetu naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Naime, imajući u vidu tužbeni zahtev postavljen u tužbi, kao i merodavne zakonske odredbe, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud propustio da utvrdi činjenice bitne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, a to je da li je tužilac raspoređen na drugo radno mesto po osnovu preostale radne sposobnosti nastale zbog povrede na radu, odnosno da li mu je na drugom odgovarajućem poslu isplaćivana manja zarada, jer od toga zavisi osnovanost tužbe radi naknade materijalne štete u vidu razlike zarade.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud nalazi da u sprovedenom postupku nisu utvrđene činjenice bitne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava bila proizvoljna, što za posledicu ima da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim aktom povređen o prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/12 od 6. decembra 2012. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom parničnom postupku donese novu odluk u o žalbi tuženog izjavljenoj protiv pre sude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 226/12 od 16. maja 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vida da tvrdnje podnosioca o povredi prava na rad, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz čl. 60. i 36. Ustava, proističu iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, a kako je utvrđena povreda prava podnosio ca na pravično suđenje, to o povredi označenih prava Sud nije posebno odlučivao.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Zrenjaninu 21. oktobra 200 9. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2782/12 od 6. decembra 2012. godine, trajao tri godin e i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka u kojem su donete dve prvostepene presude i dve drugostepene presude , prema oceni Ustavnog suda, ne ukazuje na to da je taj postupak trajao nerazumno dugo. Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kao i pra ksu Evropskog suda za ljudska prava. Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada dužina trajanja postupka, sama po sebi, ne ukazuje da je taj postupak okončan van granica razumnog roka, ustavna žalba mora da sadrži konkretne činjenične navode koji ukazuju na propuste u postupanju parničnog suda, a koji su uticali na to da postupak duže traje. Kako ustavna žalba, u konkretnom slučaju, ne sadrži ovakve navode, a pri činjenici da su u dve sudske instance donete četiri presude, što ukazuje na aktivno postupanje parničnog suda u posmatranom periodu, to se ni izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da svaki postupak u svom toku predstavlja celinu, pa se i njegovo trajanje mora ceniti u odnosu na ukupno vreme u kome je okončan, ali i u odnosu na specifičnosti konkretnog slučaja. U tom smislu, Sud je konstatovao da nije u pitanju „klasičan“ radni spor (o zasnivanju ili prestanku radnog odnosa), kojem je svojstvena naročita hitnost u preduzimanju radnji u postupku, već se radilo o novačanom potraživanju iz radnog odnosa.

Imajući u vidu dužinu trajanja postupka, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Sud smatra da je predmetna parnica u svom krajnjem ishodu zadovoljila standard suđenja u razumnom roku prema praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu tačke 1 . izre ke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog povrede na radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti