Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Dugo trajanje postupka je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja sudova, uključujući periode neaktivnosti i odlaganja ročišta krivicom suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. „P .“ d.o.o. Beograd, na osnovu č lana 167. stav 4. u vezi sa č lanom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. „P .“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2624/16 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9024/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne š tete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od č etiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. „P .“ d.o.o. Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 24. septembra 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2624/16 od 10. maja 2016. godine i presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 3030/16 od 15. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz č lana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2624/16 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9024/06).

U ustavnoj žalbi je interpetiran tok parničnog postupka i ukazano je na ukupnu dužinu trajanja postupka više od 12 godina, čime je po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražio je naknadu nematerijalne š tete.

2. Saglasno odredbi č lana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2624/16, utvrdio sledeće č injenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac R. K . podneo je 19. oktobra 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog I. „P . “ d.o.o. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, zbog povrede na radu. Predmet je formiran pod brojem P. 9024/06.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 9024/06 od 19. juna 2008. godine odredio veštačenje preko veštaka medicinske struke (specijaliste ortopedske hirurgije i traumatologije) na okolnost utvrđenja inteziteta i trajanja pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja živo tne aktivnosti, fizičkih bolova, kao i umanjenja radne sposobnosti. Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sud u 22. septembra 2008. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 9024/06 od 19. juna 2008. godine odredio veštačenje preko veštaka medicinske struke (psihijatra) na okolnost pretrpljenog straha. Nalaz sa mišljenjem je dostavljen sudu 15. oktobra 2008. godine.

Punomoćnik podnosioca je tražio novo veštačenja preko veštaka medicinske struke (ortopeda).

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 9024/06 od 16. septembra 2009. godine odredio novo veštačenje preko veštaka medicinske struke (ortopeda). Veštak je dopisom suda od 19. februara 2010. godine pozvan da preuzme spise predmeta, radi veštačenja. Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sud u 14. april a 2010. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1700/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom P. 1700/10 od 2. novembra 2010. godine tražio od Agencije za zapošljavanje „Palilula“ da se izjasni o tome da li je ta agencija uzela učešće u sastavljanju prijave o povredi na radu, da li je tužilac bio angažovan kod te agencije i po kom osnovu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je ponovio dopis od 2. novembra 2010. godine Agenciji za zapošljavanje „Palilula“ dana 23. maja 2011. godine.

Agencija za zapošljavanje „Palilula“ je postupila po dopisu 20. juna 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom P. 1700/10 od 29. decembra 2011. godine tražio od Nacionalne službe za zapošljavanje da se izjasni o tome da li je tužilac bio prijavljen kod službe kao nezaposleno lice. Nacionalna služba za zapošljavanje je postupila po dopisu suda dana 23. januara 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 1700/10 od 18. aprila 2012. godine odredio veštačenje preko veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost visine zarade koja bi tužiocu pripala za vremenski period od 12. maja do 15. avgusta 2006. godine.

Određeni veštak je dopisom od 17. maja 2012. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da obavi predmetno veštačenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 1700/10 od 28. juna 2012. godine odredio predmetno veštačenje preko drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 10. jula 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom P. 1700/10 od 24. oktobra 2012. godine tražio od Nacionalne službe za zapošljavanje da se izjasni o tome da li je tužilac primio naknadu za slučaj nezaposlenosti. Nacionalna služba za zapošljavanje je postupila po dopisu suda 5. novembra 2012. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude u predmetnom parničnom postupku zakazano je 25 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu nije održano pet ročišta (ročište zakazano za 3. oktobar 2007. godine nije održano , jer je tužilac na samom ročištu predao podneske podnosiocu ustavne žalbe i predlog za mirno rešenje spora, te je podnosilac tražio dodatni rok da se izjasni; ročište zakazano za 23. oktobar 2008. godine ni je održano zbog dojave o bombi; ročište od 25. novembra 2009. godine nije održano, jer sud nije pozvao veštaka da p reuzme spise predmeta, iako je podnosilac blagovremeno uplatio predujam; ročište zakazano za 19. februar 2010. godine nije održano, jer sud nije pozvao veštaka da preuzme spise predmeta; ročište zakazano za 22. jun 2011. godine nije održano , jer je bio odsutan jedan porotnik). U predmetnom parničnom postupku je sproveden dokazni postupak veštačenjem preko četiri različita veštaka, saslušanjem svedoka, tužioca i zastupnika podnosioca i uvidom u pismenu dokumentaciju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 1700/10 od 1. marta 2013. godine delimično usvojio tužbeni zahtev. Protiv navedene presude žalbu je podneo podnosilac 7. juna 2013. godine, a tužilac 10. juna 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 5970/13 od 14. januara 2016. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 2624/16.

U ponovnom parničnom postupku je održano tri ročišta za glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 2624/16 od 10. maja 2016. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Pred Apelacionim sudom u Beogradu je zakazana rasprava, te je održano pet ročišta za glavnu raspravu od 14. novembra 2017. godine do 15. juna 2018. godine na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem svedoka i tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 3030/16 od 15. juna 2018. godine delimično potvrdio i delimično preinačio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 3 0. avgusta 2018. godine.

4. Odredbom č lana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa š to manje troškova (č lan 10.) ; da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (č lan 312. stav 2.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa š to manje troškova ( član 10. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (član 383. stav 4.).

5. U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosi ocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je period od 19. oktobra 2006. godine , kada je tužilac podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, do 15. juna 2018. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3030/16, kada je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, predmetni sudski postupak je trajao jedanaest godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza č inilaca, a, pre svega, od složenosti č injeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Naime, tužilac je podneo tužbu radi naknade materijalne štete i radi naknade pojedinih vidova nematerijalne štete, a radi utvrđivanja osnovanosti zahteva iz tužbe sproveden je dokazni postupak veštačenjem preko četiri različita veštaka ( specijaliste ortopedske hirurgije i traumatologije, psihijatra, ponovo ortopeda i veštaka iz oblasti ekonomsko-finansijske struke). Uz to je sproveden dokazni postupak saslušanjem određenog broja svedoka, stranaka i uvidom u obimnu pismenu dokumentaciju.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, imao interes da sud odluči o tužbi u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je tuženi postupao po nalozima suda i prisustvovao je zakazanim ročištima.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Najpre, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud, prvu po redu, presudu doneo nakon šest godina i četiri meseci od dana podnošenja tužbe (tužba je podneta 19. oktobra 2006. godine, a prva po redu , prvostepena presuda je doneta 1. marta 2013. godine) . Zatim, Ustavni sud je utvrdio tri perioda neaktivnosti suda u kojima nije zakazao ročište niti je preduzimao druge parnične procesne radnje: od 13. maja 2009. godine, kada je održano ročište, do 16. septembra 2009. godine, za kada je zakazano sledeće ročište (znači četiri meseca); od 9. juna 2010. godine, kada je održano ročište, do 2. novembra 2010. godine, za kada je zakazano sledeće naredno ročište (više od četiri meseca); od kraja novembra 2010. godine (kada je istekao okvirni rok za dostavljanje dokumentacije od strane Agencije za zapošljavanje „Palilula“ po nalogu suda ) do 23. maja 2011. godine, kada je agencija postupila po nalogu suda (znači više od pet meseci) . Takođe, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, dugi periodi „stagniranja postupka“ bez pružanja ikakvih objašnjenja nisu prihvatljivi ( videti presudu u predmetu Beaumartin protiv Francuske, broj predstavke 15287/89, od 24. novembra 1994. godine, tačka 33). Zatim, tri ročišta nisu održana zbog suda; ročište za 25. novembra 2009. godine nije održano, jer sud nije pozvao veštaka da preuzme spise predmeta, iako je podnosilac blagovremeni uplatio predujam, ročište zakazano za 19. februar 2010. godine nije održano, takođe, jer sud nije pozvao veštaka da preuzme spise predmeta i ročište zakazano za 22. jun 2011. godine nije održano, jer je bio odsutan jedan sudija porotnik .

Ustavni sud pocenjuje da se ne može stavit i u odgovornost sudu neodržavanje ročišta zakazano za 23. oktobar 2008. godine zbog dojave o bombi , jer se radi o objektivnoj okolnosti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2624/16 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9024/06), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi č lana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe č lana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne š tete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od č etiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne š tete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne š tete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, složenost spora, kao i samu suštinu naknade nematerijalne š tete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne š tete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2624/16 od 10. maja 2016. godine i presudu Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 3030/16 od 15. juna 2018. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustav nog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancio ni sud oceni zakonitost osporenih presuda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti