Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja državine. Postupak, koji je po zakonu hitan, trajao je preko dve i po godine zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Kosanovića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Kosanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 117/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Kosanovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1149/08 od 6. avgusta 2008. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Nenada Kosanovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 57/09 od 17. februara 2009. godine.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Kosanović iz Pančeva je 10. septembra 2008. godine, preko punomoćnika Predraga Basarića, advokata iz Pančeva, izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1149/08 od 6. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 117/05. Podnosilac je 18. novembra 2008. godine dopunio ustavnu žalbu, zahtevajući da Sud poništi osporene akte i predmet vrati na ponovni postupak. Podnosilac je 8. maja 2009. godine, takođe, preko punomoćnika Predraga Basarića, advokata iz Pančeva, izjavio ustavnu žalbu i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 57/09 od 17. februara 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukratko izložio tok parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 117/05, uz ukazivanje na propuste suda i navođenje da mu je takvim postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak zbog smetanja državine hitan i trebalo je da se okonča u roku od 90 dana, ali je isti okončan tek posle dve i po godine. Obrazlažući svoju ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih rešenja Opštinskog suda u Pančevu i Okružnog suda u Pančevu, podnosilac je istakao da se sudovi nisu ograničili samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, već su razmatrali i utvrđivanje prava na korišćenje ovog zemljišta. Dalje je naveo da je drugostepeni sud „ekspresno“ doneo odluku o žalbi, jer je tuženi narodni poslanik, „ali je u toj velikoj brzini grubo prekršena imperativna odredbu člana 382. Zakona o parničnom postupku“, uz samo prepisivanje obrazloženja prvostepenog rešenja i saglašavanja sa istim, bez ocene žalbenih navoda i navođenja razloga koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 57/09 od 17. februara 2009. godine podnosilac zasniva „na objavljenom stavu Ustavnog suda za koji on nije znao u vreme podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog čega dalje i ne piše ništa, nego samo citira: „Smatraće se da je povređeno Ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje u slučaju kada je Vrhovni sud Srbije odbacio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen ... Stoga je po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud nepravilno primenio procesno-pravne odredbe, odnosno učinio proceduralnu grešku koja je uticala na pravičnost suđenja zbog čega je i povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, budući da mu je uskraćeno pravo da nadležni sud pravično odluči o njegovim pravima i obavezama. (Už-1264/2008)“.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. januara 2006. godine, preko punomoćnika, advokata Predraga Basarića iz Pančeva, Opštinskom sudu u Pančevu podneo tužbu, zbog smetanja poseda, protiv tuženih - Petra Jojića i Branke Jojić, oboje iz Pančeva. Tužbenim zahtevom je traženo da se utvrdi da su tuženi smetali tužioca u mirnom suposedu parcele top. broj 5851/2 KO Pančevo, tako što su 1. januara 2006. godine počupali sve cveće i drugo rastinje na delu parcele koji je tužilac koristio, te da su u tom delu posadili 30 jela, čime su onemogućili tužioca da taj deo koristi na način kao do tada, kao i da se naloži tuženima da uspostave pređašnje stanje i da se uzdrže od daljeg smetanja suposeda.

Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 3. april 2006. godine, ali nije održano, jer je tuženi Petar Jojić tražio izuzeće predsednika Opštinskog suda u Pančevu, dok su tuženi zajedno tražili izuzeće i postupajućeg sudije. Postupajući po zahtevu tuženog, Okružni sud u Pančevu, po predsedniku suda, je 13. aprila 2006. godine doneo rešenje kojim je zahtev za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Pančevu odbijen kao neosnovan, dok je Opštinski sud u Pančevu, po predsedniku suda, doneo rešenje 5. maja 2006. godine, kojim je izuzeo postupajućeg sudiju od postupanja u predmetu P. 117/06.

U daljem toku postupka do donošenja osporenog rešenja Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine, ukupno je bilo zakazano 24 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 11, dok ostalih 13 nije održano, što zbog nepristupanja tuženih i/ili njihovih punomoćnika, bolesti postupajućeg sudije ili nedolaska pozvanih svedoka koje je trebalo saslušati.

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine, u stavu prvom izreke je konstatovano da se smatra povučenim deo tužbe kojom je traženo da se naloži tuženima da uspostave pređašnje stanje poseda tako što će se obavezati da uklone sve posađene biljke i tužiocu predaju u suposed spornu parcelu u tom delu i omoguće mu dalje mirno korišćenje istog, te da se uzdrže od daljeg smetanja suposeda na isti ili sličan način. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je precizirani tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su ga tuženi smetali u mirnom suposedu parcele top. broj 5851/2 KO Pančevo, tako što su 1. januara 2005. godine počupali sve cveće i drugo rastinje na delu parcele koju je tužilac koristio, te su u tom delu posadili jele, čime su onemogućili tužioca da taj deo koristi na način kao do tada. Stavom trećim i četvrtim izreke presude odlučeno je o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Pančevu je doneo rešenje Gž. 1149/08 od 6. avgusta 2008. godine, kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio pobijano prvostepeno rešenje P. 117/05 od 15. maja 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je u toku postupka pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilac vlasnik stana koji se nalazi u Pančevu, u ulici Georgi Dimitrova broj 7, da u stanu neprekidno živi od 1994. godine, a da je tu prethodno živela njegova majka, te da se iza navedene zgrade prostirao veliki plac, tako što je prvi deo placa bilo dvorište, a drugi deo koji se nastavlja na dvorište bio je pretvoren u baštu, koju su koristili stanari, tako što su se dogovorili ko će koristiti koji deo bašte, i taj se dogovor nije menjao do 1994. godine. Prema dogovoru, tužiočevoj majci je pripala leva strana bašte gledano iz dvorišta i na tom mestu tužilac i njegova majka imali su jednu montažnu garažu, a u produžetku te garaže na istoj liniji bio je i deo bašte koju su oni koristili. Dalje je navedeno da su se tuženi doselili na navedenu adresu i dogovorili da tužilac umesto levog dela dvorišta koji je do tada koristio, počne da koristi desni deo dvorišta koji je u to vreme bio zaparložen, te je nakon toga tužilac garažu prebacio u desni deo dvorišta. Tuženi su betonirali deo u desnom delu dvorišta, gde je postavljena ova garaža, i počeli su da koriste levi deo dvorišta. U vreme ovog dogovora dvorište – bašta se nalazila na parceli top. broj 5852 KO Pančevo na kojoj nije bila izvršena preparcelacija, a ista je bila državna svojina – vlasništvo Republike Srbije. Tužilac je tuženima 22. jula 2004. godine dao saglasnost da mogu izvršiti preparcelaciju navedene parcele, kao i legalizaciju svog dograđenog stambenog objekta. Dalje je navedeno da je parcela top. broj 5851/2 KO Pančevo izgrađeno građevinsko zemljište površine 6,16 ari, upisana u zemljišnoknjižni uložak broj 12000 KO Pančevo, kao državna svojina, a tuženi su upisani kao korisnici iste u ½ dela i suvlasnici su stambene zgrade sa terasom, stepeništem i ulaznim stepeništem koja je sagrađena na parceli broj 5851/2 KO Pančevo u ½ dela, na osnovu rešenja prvostepenog suda DN. 2222/05 od 26. avgusta 2005. godine, koje je postalo pravnosnažno 25. maja 2005. godine. Na navedenoj parceli nalazio se pomoćni objekat – garaža koju je tužilac prebacio u desni deo bašte po dogovoru sa tuženima. Rešenjem nadležnog Sekretarijata Opštine Pančevo od 20. marta 2006. godine naređeno je tužiocu da u roku od tri dana od dana uručenja rešenja poruši drveni pomoćni objekat koji se nalazi na parceli top. broj 5851/2 KO Pančevo, da bi tužilac 18. aprila 2006. godine uklonio ovaj objekat, a komunalni inspektor narednog dana sačinio kontrolni zapisnik gde je to konstatovao. Presudom Opštinskog suda u Pančevu P. 211/06 od 21. decembra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tuženih da se tužilac obaveže da ukloni postavljenu daščaru sa parcele top. broj 5851/2 upisane u zemljišnoknjižni uložak broj 12000 KO Pančevo, jer je u toku postupka tužilac uklonio objekat. Dalje je navedeno da su 29. novembra 2005. godine tuženi iskopali rupe za jelke u desnom delu bašte i da u to vreme na tom mestu nije bilo nikakvog cveća i rastinja, a da su 6. decembra 2005. godine tuženi tužiocu poslali opomenu pred tužbu kojom su ga obavestili da je on već usmeno obavešten da su u postupku legalizacije, legalizovali svoju kuću izgrađenu na parceli 5851/2 upisanu u zemljišnoknjižni uložak broj 12000 KO Pančevo, te da je parcela na kojoj su sagradili kuću državna svojina, vlasništvo Republike Srbije i da su tuženi u zemljišnoj knjizi upisani kao korisnici označene parcele i da tužilac sve što ima od svojih stvari na parceli odnese u roku od osam dana i na taj način oslobodi parcelu. Nakon toga tuženi su 1. januara 2006. godine posadili 30 jelki, a tužilac je tužbu radi smetanja državine podneo 31. januara 2006. godine.

Dalje je u drugostepenom osporenom rešenju navedeno da izneto činjenično stanje nije osporeno ni navodima žalbe, iako se prvostepeno rešenje pobija i zbog tog zakonskog razloga. Takođe je navedeno da je prvostepeni sud dao jasne i valjane razloge o odlučnim činjenicama i da je u skladu sa izvedenim dokazima i pravilnom ocenom istih, pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, tako da nisu prihvaćeni žalbeni navodi da su odlučne činjenice utvrđene suprotno pismenim dokazima. Istaknuto je da je prvostepeni sud pravilno našao da zemljište na kome je izgrađen stambeni objekat tuženih deli pravnu sudbinu tog objekta, tako da kuća tuženih i zemljište predstavljaju jednu pravnu celinu i prava na objektu se protežu i na zemljište pod objektom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu objekta. Dalje je navedeno da korišćenje objekta tuženih zahteva i stalno korišćenje gradskog građevinskog zemljišta, te da tuženi kao suvlasnici kuće imaju pravo i na korišćenje zemljišta pod objektom i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu kuće tuženih, zbog čega je bez značaja okolnost da je tužilac nekada koristio sporni deo parcele. Navedeno je i da je sud cenio sve žalbene navode ali ih nije prihvatio, pošto je našao da nisu od značaja za drugačije odlučivanje.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, kao i da će odluku o zahtevu sud doneti u roku do 90 dana (član 448.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina) (član 70. stav 1.); da svaki držalac stvari i prava (član 70) ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine) (član 75.); da sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca (član 78. stav 1.); da se odlukom o zahtevu za zaštitu od smetanja državine određuju zabrana daljeg uznemiravanja državine pod pretnjom novčane kazne, odnosno vraćanja oduzete državine, kao i druge mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja (član 79.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, „ili, ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (presuda Evropskog suda za ljudska prava od 8. aprila 2004. godine u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije), Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Pančevu 31. januara 2006. godine, pa do 18. avgusta 2008. godine kada je pismeni otpravak rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1149/08 od 6. avgusta 2008. godine uručen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao malo duže od dve i po godine.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da, iako se nije radilo o izuzetno složenim pravnim i činjeničnim pitanjima, ipak je u ovom parničnom predmetu bilo neophodno saslušati veliki broj svedoka i izvršiti uvid u mnogobrojne pismene dokaze.

Osnovni razlog neprimereno dugom vremenskom trajanju parničnog postupka zbog smetanja državine je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, sud je tek nakon dva meseca od prijema tužbe zakazao prvo ročište za glavnu raspravu. Takođe, u daljem toku postupka, a do donošenja prvostepenog osporenog rešenja, ukupno je bilo zakazano 24 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak 13 nije održano iz različitih razloga (nepristupanje tuženih i/ili njihovih punomoćnika, bolesti postupajućeg sudije ili nedolaska pozvanih svedoka). Neodržavanje zakazanih ročišta za glavnu raspravu je uslovilo da se parnični postupak produži za još deset meseci. Ustavni sud konstatuje da za ukupno odugovlačenje postupka od punih godinu dana odgovornost snosi Opštinski sud u Pančevu, jer je na njemu ležala posebna odgovornost da osigura da svi oni koji su imali neku ulogu u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje.

Ustavni sud nalazi da je Okružni sud u Pančevu u postupku po žalbi postupao u skladu sa načelom hitnosti u parnici zbog smetanja državine. Naime, spis predmeta je nakon izjavljene žalbe protiv osporenog rešenja Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine i dostavljenog odgovora na žalbu ekspedovan iz prvostepenog suda 18. jula 2008. godine, da bi drugostepeno rešenje bilo doneto već 6. avgusta 2008. godine, a spis predmeta vraćen prvostepenom sudu 12. avgusta 2008. godine.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Pančevu dovelo do toga da je parnični postupak zbog smetanja državine, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao duže od dve i po godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u "Službenom glasniku Republike Srbije", dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 4. izreke.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u delu izjavljenom protiv rešenja Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1149/08 od 6. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim pravom, građanima jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjima nije povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca, imajući u vidu da se osporena rešenja zasnivaju na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome su, između ostalog, saslušani brojni svedoci, izvršen uvid u relevantne pismene dokaze, te saslušane parnične stranke. Pri tome, prvostepeni sud dao jasne razloge zbog kojih je neke iskaze svedoka prihvatio, a neke ne (npr. iskaz svedoka Mirjane Kosanović, supruge podnosioca ustavne žalbe, da je postojalo rastinje na spornoj parceli, jer se radilo o „zainteresovanom svedoku“), kao i čime je bio rukovođen kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca. Takođe, u postupku po žalbi Okružni sud u Pančevu je istu razmatrao, te prihvatio obrazloženje prvostepenog suda, dajući razloge zbog kojih smatra da je takav stav pravilan. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da sudovi u obrazloženjima svojih odluka nisu u obavezi da daju detaljne odgovore na svaki navod stranaka.

U kontekstu svega navedenog, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, takođe, ocenio da su osporena rešenja doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporena rešenja zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Iz iznetih razloga, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Konačno, razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 57/09 od 17. februara 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim rešenjem odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja Opštinskog suda u Pančevu P. 117/05 od 15. maja 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1149/08 od 6. avgusta 2008. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je navedeno da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, zahtev za zaštitu zakonitosti izjavio jer su mu pobijanim rešenjima povređena ljudska prava, i to pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava, kao i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 382. i 447. i člana 448. stav 1. Zakona o parničnom postupku, te da zahtev izjavljuje znajući da nema zakonskih razloga za usvajanje i da će isti biti odbačen, ali ga izjavljuje samo zbog dozvoljenosti izjavljivanja ustavne žalbe. Dalje je navedeno da prema odredbi člana 417. Zakona o parničnom postupku, javni tužilac zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona, te da stranka kao supsidijarni podnosilac u smislu odredbe 418. Zakona, takođe zahtev može izjaviti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe. Vrhovni sud zaključuje da kod činjenice da je punomoćnik tužioca u zahtevu za zaštitu zakonitosti izričito naveo da zahtev izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 382. i 447. i člana 448. stav 1. Zakona o parničnom postupku, to zahtev u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku nije dozvoljen.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava za koje se tvrdi da je povređeno.

Podnosilac ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenog rešenja zasniva, u suštini, na činjenici da on „nije znao“ da i rešenjem suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti može biti povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sadržinu odredbe člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te kako se u ustavnoj žalbi, osim citata dela obrazloženja Odluke Ustavnog suda Už-1264/2008 od 5. februara 2009. godine, ne navode nikakvi razlozi koji bi ukazivali na to da je prilikom donošenja osporenog rešenja primena procesnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, to je Ustavni sud ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 57/09 od 17. februara 2009. godine odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti