Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 16 godina. Kao glavni razlog navodi se neefikasno postupanje sudova, uključujući dvostruko ukidanje prvostepene presude. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2225/08.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je 9. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2225/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan; da je postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2225/08 od 8. septembra 2008. godine prekinut zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da mu je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2225/08 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2225/04, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15959/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena S. K, M. K. i Ž. K, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 6.558,08 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom je održano 5. decembra 199 6. godine, dok sledeće ročište zakazano za 6. februar 199 7. godine nije održano, jer stranke nisu pristupile, iako su bile uredno pozvane . Do kraja 1997. godine, održano je još samo jedno ročište zakazano za 4. april.

Tužilac je 9. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene M. K. i Ž. K. Naredno ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 16. maj 2000. godine, ali kako na to ročište tužilac nije došao, a bio je uredno pozvan, sud je doneo rešenje kojim je odredio mirovanje postupka. Tužilac je podneskom od 28. avgusta 2000. godine predložio da se postupak nastavi i da se izvede dokaz ekonomskim veštačenjem. Do kraja 2000. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu – 12. oktobra i 23. novembra. Opštinski sud je rešenjem P. 5497/96 od 23. novembra 2000. godine odredio izvođenje predloženog dokaza veštačenjem. Veštak je 24. aprila 2001. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, nakon čega je tužilac opredelio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom . Do donošenja prve prvostepene presude P. 5479/96 od 18. septembra 2001. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pred Opštinskim sudom bila su održana još dva ročišta za glavnu raspravu.

Tužilac je 15. oktobra 2001. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 5479/96 od 18. septembra 2001. godine, dok je tužena žalbu izjavila 4. decembra 2001. godine.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 338/02 od 24. aprila 2002. godine kojim je usvojio žalbu, a pobijanu presudu Opštinskog suda ukinuo i predmet mu vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, pred Opštinskim sud om je 18. juna 2002. godine održano ročište za glavnu raspravu, a istoga dana sud je rešenjem odredio novo izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Veštak je 1. jula 2002. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Tužilac je 30. septembra 200 2. godine, opredelio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Istog dana je održano i ročište za glavnu raspravu. Opštinski sud je na ročištu održanom 1. novembra 2002. godine odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Međutim, veštak je spis predmeta vratio sudu uz napomenu da se radi o složenom veštačenju i da on nema na raspolaganju stručnu službu neophodnu za izradu nalaza i mišljenja. Do kraja 2002. godine održano je još jedno ročište koje je bilo zakazano za 16. decembar.

U toku 2003. godine, održano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu. Opštinski sud je rešenjem P. 3435/02 od 1. aprila 2003. godine ponovo odredio izvođenje dokaza veštačenjem (dopunsko).

Tokom 2004. godine, ročišta zakazana za 15. januar i 19. februar nisu održana, jer zakonski zastupnik tužioca, koji je trebao da bude saslušan pre sudom , nije bio uredno pozivan. Takođe, ni ročišta zakazana za 25. mart i 20. april 2004. godine nisu održana, jer zakonski zastupnik tužioca, koji je sada oba puta bio uredno pozvan, nije došao. Punomoćnik tužioca je predložio da sud prekine postupak, ali da ostavi mogućnost da se isti nastavi na predlog stranaka, što je sud i učinio rešenjem od 20. aprila 2004. godine. Tužilac je podneskom od 23. septembra 2004. godine predložio da se postupak nastavi. Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 16. novembra 2004. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem.

Kako je tužilac iskazao primedbu na visinu predujma troškova koje je veštak tražio , sud je rešenjem od 11. marta 2005. godine odredio novog veštaka. Nalaz i mišljenje je veštak 25. marta 2005. godine dostavio sudu. Do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 5771/05 od 28. oktobra 2005. godine, kojom je u celini usvojen tužbeni zahtev tužioca, održana su tri ročišta za glavnu raspravu.

Tužena je 2. decembra 2005. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, koju je Okružni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 349/2006 od 7. marta 2008. godine usvojio i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 5771/05 od 28. oktobra 2005. godine , a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom održano je 10. aprila 2008. godine ročište za glavnu raspravu, a rešenjem od 14. aprila 2008. godine je ponovo određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Veštak je na ročištu održanom 19. maja 2008. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Opštinski sud je nakon ročišta održano g 8. septembra 2008. godine, na kome je zaključ io glavn u rasprav u, doneo presudu P. 2225/08 , kojom je u celini odbio tužbene zahteve tužioca, kao neosnovane.

Tužilac je 24. oktobra 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Viši sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Viši sud) je rešenjem Gž. 5657/2010 od 7. decembra 2010. godine prekinuo postupak po žalbi tužioca, jer je nad tužiocem otvoren postupak stečaja.

Podneskom od 27. januara 2011. godine, stečajni upravnik tužioca obavestio je Viši sud da preuzima postupak. Nakon toga, Viši sud je doneo rešenje Gž. 2569/2011 od 13. jula 2011. godine kojim je određen nastavak postupka.

Konačno, Viši sud je doneo presudu Gž. 724/2012 od 29. maja 2012. godine kojom je delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev za iznos od 51.418,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 8. septembra 2008. godine , pa do isplate, kao i u delu za troškove parničnog postupka.

Tužilac je 6. avgusta 2012. godine predložio da Viši sud donese rešenje o ispravci presude u pogledu naziva tužioca, što je i učinjeno rešenjem od 17. septembra 2012. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da j oš uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 1 6 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala trajanje postupka od 16 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, kako na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 1 6. maj 200 0. godine stranke nisu doš le, iako su bi le uredno pozvan e, Opštinski sud je odredio mirovanje postupka, koje je trajalo tri meseca, kako je i bilo predviđeno odredbama tada važećeg Zakona o parničnom postupku. Pored toga, period de facto neaktivnosti od 15. januara do 23. septembra 2004. godine, ne može se staviti na teret sudu, jer se zakonski zastupnik tužioca, iako je bio uredno pozivan, nije se odazivao na zakazana ročišta, pa je sud, na predlog samog punomoćnika tužioca prekinuo postupak, koji je nastavljen tek krajem 2004. godine. Dakle, navedena dva perioda neaktivnosti suda u ukupnom trajanju od godinu dana, ne mogu se staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je Okružni sud dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet mu vraćao na ponovni postupak, što je svakako uslovilo da parnica traje punih 16 godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti