Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu stambene zadruge i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1996. godine. Naložena je hitna radnja nadležnom sudu i dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.600 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1076/2011
23.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2 257/2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1331/2010).

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju iz Novog Sada podnela je 9. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1331/2010.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da parnični postupak traje od 11. avgusta 1996. godine, ali da još uvek nije okončan, kao i da je podnosilac nekoliko puta, bez uspeha, urgirao da sud ubrza postupanje u navedenoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu Sud utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Podnosilac ustavne žalbe je naknadno obavestio Sud da je predmet ustupljen Privrednom sudu u Novom Sadu na nadležnost i da se sada vodi pod brojem P. 2257/2012 .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu u predmetu P. 2257/2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. P. 1331/2010), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena M. J, G. Ž. i V. G, radi isplate duga, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. decembar 199 7. godine nije održano, jer tuženi nisu bili uredno pozvani.

Tužilac je 10. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na M. J. i G. Ž .

Naredno ročište održano je 1. decembra 1999. godine, a istoga dana Opštinski sud je odre dio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem . Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 10. jula 200 0. godine, da bi tužilac 9. avgusta 2000. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Nakon ročišta održanog 17. oktobra 2000. godine, sud je odredio izvođenje dokaza dopunskim finansijskim veštačenjem od strane drugog veštaka. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 30. oktobra 2001. godine .

U toku 2002. godine održano je pet ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana, zbog toga što veštak nije došao, iako je bio uredno pozivan.

Opštinski sud je 29. januara 2003. godine doneo prvu prvostepenu presudu P. 5476/96 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu V. G. da tužiocu isplati iznos od 23.466,30 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je preostali tužbeni zahtev do iznosa od 1.114.513,64 dinara , odbi o kao neosnovan.

Stranke su protiv prvostepene presude izjavile žalbe 25. i 26. marta 2003. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1701/2003 od 29. septembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 5476/96 od 29. januara 2003. godine i predmet mu vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom do kraja 2004. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. novembar 2004. godine, nakon koga je sud ponovo odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je 3. februara 2005. godine obavestio sud da nije u stanju da izvrši veštačenje, zbog prezauzetosti, pa je 6. septembra 2005. godine određen drugi veštak. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 15. septembra 2005. godine. Ročište zakazano za 20. decembar 2005. godine nije održano, zbog toga što veštak nije došao, iako je bio uredno pozvan.

U toku 2006. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, a sud je 3. aprila 2006. godine, zaključio glavnu raspravu. Međutim, rešenjem od 17. jula 2006. godine, sud je ponovo otvorio glavnu raspravu „radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja“. Opštinski sud je nakon ročišta održanog 18. decembra 2006. godine, zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 7616/2004 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati iznos od 684.110,39 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je preostali deo tužbenog zahteva (preko iznosa od 684.110,39 dinara do iznosa od 1.382.224,50 dinara ) odbi o kao neosnovan .

Stranke su u avgustu 2007. godine izjavile žalbe protiv druge po redu prvostepene presude , koje je Okružni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 5916/2007 od 2. oktobra 2008. godine usvojio i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 7616/2004 od 18. decembra 2006. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom do kraja 2008. godine održano je jedno ročište.

U toku 2009. godin e održan o je jedno ročište za glavnu raspravu , dok tri ročišta nisu održana, jer tužen a nije došla, iako je bila uredno poz ivana.

Tokom 2010. godine, nakon tri održana ročišta, sada Osnovni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je 9. septembra 2010. godine doneo treću po redu prvostepenu presudu P. 1331/2010 , kojom je primarni tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, dok je eventualni tužbeni zahtev usvoj en u celini za glavni dug u iznosu od 619.431,14 dinara, a odbijen kao neosnovan u pogledu pripadajuće zakonske zatezne kamate za period od 8. decembra 2009. godine do 8. septembra 2010. godine.

Parnične stranke su u novembru 2010. godine izjavile žalbe protiv navedene presude. Osnovni sud je 19. novembra 2010. godine rešenjem odredio prekid postupka, jer je nad tužiocem otvoren postupak stečaja, da bi rešenjem od 7. marta 2011. godine, nakon što je stečajni upravnik tužioca preuzeo postupak, odredio nastavak postupka. Konačno, rešenjem od 21. aprila 2011. godine spisi predmeta su ustupljeni Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje.

Privredni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) je zakazao ročište za glavnu raspravu za 28. mart 2012. godine, koje nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“ , dok je na sledećem ročišt u održanom 19. aprila 2012. godine, Privredni sud, na zajednički predlog stranaka, rešenjem preki nuo postup ak, zbog toga što se pred Vrhovnim kasacionom sudom vodio postupak o sukobu nadležnosti u identičnim sporovima koje je vodio tužilac pred Privrednim sudom.

Tužilac je podneskom od 8. oktobra 2012. godine predložio da se postupak nastavi, navodeći da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da je, ipak, Privredni sud nadležan za postupanje u konkretnom slučaju .

Privredni sud je doneo rešenje P. 2257/2012 od 5. novembra 201 2. godine kojim je nastavio postupak, a sledeće ročište za glavnu raspravu zakazao za 14. maj 2013. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 16 godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga, odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je Okružni sud u Novom Sadu dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet mu vraćao na ponovni postupak, što je svakako uslovilo da parnica traje preko 16 godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2257/2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1331/2010) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka . Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti