Usvajanje ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti revizije u sporu o diskriminaciji
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je pogrešno odbacio reviziju kao nedozvoljenu, ne primenjujući odredbu Zakona o zabrani diskriminacije koja propisuje da je revizija uvek dozvoljena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi A. C . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 201 6. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba A. C . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/2013 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/2013 od 12. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2861/12 od 13. marta 2013. godine.
3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. A. C . iz Beograda izjavio je , 13. decembra 2013. godine, preko Prvog osnovnog suda u Beogradu, a preko punomoćnika S . R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/2013 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju.
U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu radi naknade nematerijalne štete nastale povredom prava ličnosti zbog diskriminacije i zbog sticanja bez osnova nastalog neisplaćenim „ratnim dnevnicama“ za vreme NATO bombardovanja; da je podnosilac izjavio reviziju na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije budući da je saglasno članu 41. tog zakona revizija uvek dozvoljena; da je Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju kao nedozvoljenu sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora ne prelazi novčani cenzus propisan Zakonom o parničnom postupku, ne uzimajući u obzir da je, u konkretnom slučaju, revizija dozvoljena na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, kao i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60706/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. juna 2009. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi isplate duga nastalog neisplaćivanjem „ratnih dnevnica“ za period od 5. maja 1999. godine, pa do 25. juna 1999. godine u ukupnom iznosu od 4.330 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom i naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 200.000 dinara. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da tužiocu nije isplaćena naknada po osnovu učešća u ratu tokom 1999. godine; da kako su drugim vojnim rezervistima iz nerazvijenih opština (Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace) na osnovu Sporazuma od 11. januara 2008. godine zaključenog između Vlade Republike Srbije i „Štrajkačkog odbora ratnih vojnih rezervista“ (iz navedenih opština) isplaćene zaostale „ratne dnevnice“, a tužiocu nisu, on smatra da je diskriminisan u odnosu na navedene rezerviste; da je na opisani način povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, te da je opisana povreda kod tužioca izazvala osećaj poniženosti, manje vrednosti i odsustvo sigurnosti u pogledu postupanja tužene prema njemu, zbog čega tužilac potražuje naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 200.000 dinara. Drugi opštinski sud u Beogradu je razdvojio postupke na postupak po zahtevu za isplatu dnevnica i postupak po zahtevu za naknadu štete zbog povrede prava ličnosti.
Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 60706/10 od 18. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati 200.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da tužilac nije učinio verovatnim da je tužena izvršila akt neposredne diskriminacije iz čl. 6. i 45. Zakona o zabrani diskriminacije, jer tužilac nije, na osnovu nekog ličnog svojstva, stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge ratne vojne rezerviste.
Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 2681/12 od 13. marta 2013. godine, kojom je, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60706/10 od 18. novembra 2011. godine; u stavu drugo m izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužene da se obaveže tužilac da joj naknadi troškove postupka. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da nije bilo diskriminatorskog postupanja prema tužiocu; da je diskriminatorsko postupanje u smislu Zakona o zabrani diskriminacije samo ono pravljenje razlike koje se zasniva na ličnom svojstvu; da tužilac nije naveo u odnosu na koje lično svojstvo je tužena pravila razliku prilikom isplate dnevnica između njega i drugih lica kojima su dnevnice isplaćene; da činjenica da je jednoj grupi lica koja su organizovali štrajkačke odbore i pregovarali sa Vladom Republike Srbije isplaćena određena novčana naknada, a drugima nije, ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje, jer tužilac nije dokazao da su postojali drugi štrajkački odbori koji su hteli da zaključe sporazum sa Vladom, a da Vlada to nije htela da učini.
Tužilac je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Rev. 860/2013 od 12. septembra 2013. godine, odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog rešenja je , pored ostalog, navedeno: da je odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za ocenu prava na dozvoljenost revizije od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena na osnovu odredaba člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je saglasno članu 404. istog Zakona , revizija odbačena.
4. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Protokola, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1:); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Za odlučivanje od značaja su odredbe Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik PC“, broj 22/09), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o obligacionim odnosima ( „Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO).
Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije je propisano: da se tim zakonom uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije (član 1. stav 1.); da u tom zakonu - 1) izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva), 2) izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije, 3) izraz „građanin“ označava lice koje je državljanin Republike Srbije, 4) izraz „organ javne vlasti“ označava državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javno preduzeće, ustanovu, javnu agenciju i drugu organizaciju kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu, Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava (član 2. stav 1.); da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, da se u postupku shodno primenjuju odredbe zakona o parničnom postupku, da je postupak hitan, kao i da je revizija uvek dopuštena (član 41.).
Odredbama člana 394. ZPP bilo je propisano da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno.
Odredbom člana 172. stav 1. ZOO je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.
Analizirajući osporeno rešenje, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud našao da, u konkretnom slučaju, revizija nije dozvoljena, jer se radi o imovinskoj parnici za naknadu nematerijalne štete , gde vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi novčani cenzus određen odredbom člana 394. stav 2. ZPP . Pri tome, revizijski sud nije dao nikakvo obrazloženje da li se radi o sporu proisteklom iz Zakona o zabrani diskriminacije, iako su nižestepeni sudovi svoje odluke upravo zasnovali na tom zakonu. Ustavni sud ukazuje da je predmet tužbenog zahteva ove parnice isključivo bio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 200.000 dinara. Što se tiče tužbenog zahteva, isti treba shvatiti kao tužiočevu tvrdnju da iz činjenica navedenih u tužbi proističe pravna posledica o kojoj sud treba da odluči. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da podnosilac povredu prava ličnosti vidi u diskriminatorskom postupanju tužene Republike Srbije koja je tzv. „ratne dnevnice“ na osnovu Sporazuma od 11. januara 2008. godine isplatila samo ratnim veteranima sa područja sedam nerazvijenih opština (Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace) . Iz tako navedenih činjenica proizlazi da je tužbeni zahtev zasnovan na tvrdnji o postojanju diskriminatorskog postupanja tužene u pogledu isplate tzv. „ratnih dnevnica“, što dalje, po mišljenju Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, daje mogućnost podnosiocu da izjavi reviziju u smislu odredbe člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, kojom je, kao što je već navedeno , propisano da je revizija uvek dozvoljena.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da revizija koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljena u pogledu zakonskog osnova za njeno izjavljivanje, kako to proizlazi iz obrazloženja osporenog revizijskog rešenja. Ustavni sud, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod revizijskog postupka trebalo da bude, smatra da Vrhovni kasacioni sud ima obavezu da, saglasno odredbi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa odredbom člana 394. stav 3. ZPP, odluči u meritumu o osnovanosti revizije podnosioca ustavne žalbe (Ustavni sud je identičan stav zauzeo u Odluci Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine).
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15 ), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio žalbu i utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 860/2013 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, dok je u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2861/12 od 13. marta 2013. godine.
7. U vezi sa istaknutom povred om prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ne navodi nijedan razlog na kom e zasniva tvrdnju o povredi tog ustavnog prava. Formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud je u tački 3. izreke, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu štete.
8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.