Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Revizija je proizvoljno odbačena kao nedozvoljena zbog neoznačene vrednosti spora, iako je sud bio dužan da utvrdi tu vrednost po službenoj dužnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je stavom drugim izreke rešenj a Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1 790/18 od 14. novembra 201 9. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/18 od 14. novembra 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 457/17 od 17. avgusta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Beograda je, 27. novembra 201 7. godine, preko punonoćnika P. J , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke rešenja V išeg suda u Beogradu Gž. 457/17 od 17. avgusta 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, osporava stav parničnog suda o neblagovremenosti tužbe koju je podnela 2003. godine, tražeći poništaj odluke stambene komisije tužene, uz posebno ukazivanje da pobijana odluka nikada nije bila na oglasnoj tabli tužene, zbog čega se rok za podnošenje tužbe mo gao računati isključivo od momenta saznanja za odluku.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporeni drugostepeni akt, kao i da podnositeljki dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

Podneskom od 13. februara 2020. godine, naslovljenim kao ustavna žalba, podnositeljka je osporila i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/18 od 14. novembra 2019. godine, zbog povrede istog Ustavom zajemčenog prava, dodatno ističući i povred u prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome su osporeni akti doneti.

U navedenom podnesku se , pored ostalog, ističe da je u osporenom rešenj u Vrhovn i kasacion i sud proizvoljno primenio procesno pravo , što potvrđuje i Odluka Ustavnog suda Už-2908/2010 od 11. jula 2013. godine . Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, tvrdi da joj je usled dužine trajanja predmetnog postupka od 16 godina i sedam meseci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporeno revizijsko rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22446/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. jula 2003. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Narodne banke Srbije (u to vreme Narodne banke Jugoslavije), sa zahtevom da se tužena obaveže da joj dodeli u zakup na neodređeno vreme odgovarajući stan, prema konačnoj rang-listi za rešavanje stambenih potreba zaposlenih od septembra 2001. godine.

Tužilja je tokom postupka preinačila tužbu, podnošenjem zahteva za poništaj odluke Stambene komisije tužene KSP 27 od 31. januara 2000. godine, kojom je umešaču u predmetnoj parnici dodeljen stan u Beogradu, kao i da se tužena obaveže da joj preda u zakup na neodređeno vreme stan odgovarajuće kvadrature ili stan koji je bio predmet pobijane odluke.

Objektivno preinačenje tužbe iz podneska od 2. novembra 2013. godine (da tužena obavezu predaje odgovarajućeg stana u zakup može alternativno ispuniti isplatom iznosa od 125.501,19 evra) prvostepeni sud nije dozvolio na ročištu održanom 4. aprila 2014. godine.

Prvostepeni sud je tokom postupka dva puta odbacivao tužbu kao nedozvoljenu (rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6221/03 od 16. novembra 2005. godine i rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6534/10 od 4. aprila 2014. godine), nalazeći oba puta da je tužilja bila dužna da osporenu odluku najpre pobija prigovorom u postupku interne pravne zaštite, kao i da sud nije nadležan da odlučuje o dodeli stanova u okviru rešavanja stambenih potreba zaposlenih kod tužene .

Oba rešenja su ukinuta od strane nadležnog drugostepenog suda (rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 8475/06 od 18. jula 2008. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 6525/14 od 23. septembra 2015. godine), sa nalogom da se razjasne okolnosti u vezi sa isticanjem pobijane odluke na oglasnoj tabli tužene, te s tim u vezi, raspravi i pitanje blagovremenosti podnete tužbe.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4G. 1038/14 od 7. aprila 2015. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog kasacionog suda RžG. 939/15 od 25. juna 2015. godine, utvrđena je povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 22446/15 od 23. juna 2015. godine ponovo odbacio tužbu tužilje (stav prvi izreke), ovoga puta kao neblagovremnu u delu kojim se pobija odluka Stambene komisije tužene, dok je u pogledu zahteva da se tužilji dodeli u zakup odgovarajući stan, prvostepeni sud još jednom izveo zaključak o apsolutnoj nenadležnosti suda. U stavu drugom izreke, tužilja je obavezana da umešaču na strani tužene naknad i troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Gž. 457/17 od 17. avgusta 2017. godine, kojim je navedeno prvostepeno rešenje potvrdio u stavu prvom izreke, dok je usvajanjem žalbe, preinačena odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen zahtev umešača da mu tužilja naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilja je 27. novembra 2017. godine izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/18 od 14. novembra 2019. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odluč ivanje o posebnoj reviziji tužilje, dok je u stavu drugom izreke revizij a odba čena kao nedozvoljen a.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o dozvoljenosti revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena; da je, prema odredbi člana 441. istog zakona, revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da se u svim drugim postupcima u parnicama iz radnih odnosa, o dozvoljenosti revizije odlučuje primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog del a; da u podnetoj tužbi, kojom se traži zaštita prava na dobijanje stana u zakup po osnovu radnog odnosa, tužilja nije označila vrednost predmeta spora, a to nije učinila ni tokom postupka, sve do zaključenja glavne rasprave; da se vrednost predmeta spora ne može utvrditi ni na osnovu plaćene sudske takse, je r obračun nikada nije izvršen, te samim tim, sudska taksa nije naplaćena; da kada u imovinsko-pravnom sporu, u kome se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, tužilac u tužbi ili u toku prvostepenog postupka ne označi vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse, revizija nije dozvoljena.

U obrazloženju je dalje navedeno: da se ne može prihvatiti stanovište revidenta da je vrednost predmeta spora u pobijanom delu 125.501,19 evra, koji iznos je tražen kao zamena za ispunjenje obaveze dodele stana u zakup; da je navedeni novčani iznos istaknut u podnesku kojim je tužilja preinačila tužbu, ali takvo preinačenje nije dozvoljeno rešenjem prvostepenog suda, koje je doneto i objavljeno na ročištu za glavnu raspravu održanom 4. aprila 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 186. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenje tužbe, bilo je propisano: da tužba treba da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 106) (stav 1.); da k ad nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora (stav 2.).

Odredbom člana 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100). Gotovo identičnu odredbu sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6534/10 od 4. aprila 2014. godine.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 – dr.zakon, 31/09 , 101/11, 93/12, 93/14, 106/15 i 95/18 ), koji od osnovnog teksta zakona nije noveliran, propisano je : da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje u delu ustavne žalbe kojim se osporava revizijsko rešenje, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud postupio protivno navedenoj odredbi Ustava, jer nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ističe da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava mišljenja da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, stav 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da podnositeljka, kao tužilja, nije označila vrednost predmeta spora do zaključenja glavne rasprave , niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse.

Polazeći od svog pravnog stava, kao i prakse koju je Ustavni sud izgradio u istim činjeničnim i pravnim situacijama, te činjenice da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora nije bila opredeljena u tužbi, ni do zaključenja glavne rasprave, a nije se mogla utvrditi ni na osnovu obračunate ili plaćene sudske takse, Ustavni sud nalazi da je u osporenom rešenju Vrhovnog kasacionog suda procesno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo da trpi nikakve štetne posledice zbog propusta suda da mu naloži plaćanje određenog iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora izražen je i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garzičić protiv Crne Gore, broj predstavke 17931/07, od 21. septembra 2010. godine. Ustavni sud posebno ima u vidu da su se, u konkretnom slučaju, počev od podnošenja tužbe, pa do donošenja osporenog revizijskog rešenja, sukcesivno primenjivala sva tri z akona o parničnom postupku (iz 1977. i 2004. godine, kao i aktuelni Zakon o parničnom postupku). Vrednost predmeta spora je u svakom od njih bila propisana kao obavezni element tužbe, s tim da je u Zakonu iz 1977. godine to važilo samo za parnice u kojima tužbeni zahtev nije novčani iznos , a što ovde jeste slučaj.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je stavom drugim izreke osporen og rešenj a Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1790/18 od 14. novembra 2019. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda u označenom delu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 457/17 od 17. avgusta 2017. godine , pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kada je reč o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem R4G. 1038/14 od 7. aprila 2015. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog kasacionog suda RžG. 939/15 od 25. juna 2015. godine, utvrdio povredu prava podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim navodima nije učini la verovatnim da su sudovi bili neaktivni u periodu nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4G. 1038/14 od 7. aprila 2015. godine, na koji način je eventualno mog la ponovo steći status „žrtve“ povrede tog Ustavom zajemčenog prava. Štaviše, u podnesku od 13. februara 2020. godine, kojim je povreda ovog prava po prvi put istaknuta, osim navoda o ukupnoj dužini trajanja postupka, nema nijednog drugog ustavnopravnog razloga za i znetu tvrdnju, a takođe, nije istaknut, niti opredeljen zahtev o kome bi Sud trebalo da odluči.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje u vezi sa osporen im rešenjem Višeg suda u Beogradu, imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivati o reviziji izjavljenoj protiv tog rešenja.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.