Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šesnaest godina. Zbog nerazumno dugog trajanja postupka, podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku ko ji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4675/08 ( kasnije predmet Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 19838 /10).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je 10. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 19838/10, a ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4675/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, ali da još uvek nije okončan; da je podnosilac nekoliko puta, bez uspeha, urgirao da sud ubrza postupanje u navedenoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19838/10 (ranije predmet Opštinsk og suda u Novom Sadu P. 4675/08 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 199 6. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena M. L , Đ. P. i Ž. Đ, radi isplate duga u iznosu od 50.588,09 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 4 . decembra 199 6. godine, dok naredno ročište zakazano za 10. februar 1997. godine nije održano , jer tuženi nisu bili uredno pozvani.

Tužilac je 11. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene Đ. P. i Ž. Đ.

Naredno ročište je bilo zakazano tek za 17. april 2002. godine, ali ni ono nije održano, jer tuženi ponovo nije bio uredno pozvan. Opštinski sud je od Sekretarijata unutrašnjih poslova Novi Sad, zatražio izveštaj o prebivalištu, odnosno adresi tuženog. Navedeni podatak je dostavljen sudu 4. septembra 2002. godine. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. oktobar 2002. godine nije održano, jer tuženi ponovo nije bio uredno pozvan. Konačno, ročište zakazano za 18. novembar 2002. godine je održano u prisustvu tuženog. Opštinski sud je istoga dana rešenjem odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem.

Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 23. decembra 2002. godine, na koji tužilac nije imao primedbe, već je nakon toga, 5. marta 2003. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka . Kako na ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. septembar 2003. godine stranke nisu pristupile, a bile su uredno pozvane, Opštinski sud je rešenjem odredio mirovanje postupk a. Punomoćnik tužioca je podneskom od 29. septembra 2003. godine predložio povraćaj u pređašnje stanje, jer je ročište propustio zbog bolesti. Opštinski sud je održao ročište zakazano za 27. novembar 2003. godine, na kome je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Tokom 2004. godine, veštak je nekoliko puta dopunjavao nalaz i mišljenje, a dva zakazana ročišta bila su odložena, da bi se stranke mogle izjasniti na navode veštaka iz dopunskih nalaza . Podneskom od 26. aprila 2004. godine, tužilac je predložio da sud prekine postupak, sve dok Vrhovni sud Srbije ne zauzme stav po pitanju metodologije obračuna duga tuženih u drugim, istovrsnim predmetima koji su vođeni pred Opštinskim sudom . Rešenjem od 28. aprila 2004. godine Opštinski sud je prekinuo postupak, uz konstataciju da će se isti nastaviti kada to parnične stranke predlo že.

Tužilac je 23. septembra 2004. godine predložio da se postupak nastavi, jer je Vrhovni sud Srbije „zauzeo stav po pitanju metodologije obračuna duga tuženih u drugim istovrsnim predmetima koji su vođeni pred Opštinskim sudom “. Postupajući po predlogu tužioca, Opštinski sud je 7. novembra 2004. godine odredio nastavak postupka, a rešenjem od 17. novembra 2004. godine ponovo odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 23. novembra 2004. godine. Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 9. februara 2005. godine, na kome je tužilac istakao da je u izgledu mirno rešenje spora, a sud je ostavio strankama rok od 15 dana da mirno reše spor i odložio ročište na neodređeno vreme .

Sledeće ročište je održano 1. marta 2006. godine, na kome su sasluša ni zakonsk i zastupnik tužioca i tužen i, nakon čega je Opštinski sud zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P . 8813/2004 od 1. marta 2006. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini.

Tuženi je 24. marta 2006. godine izjavio žalbu, koju je Okružni sud u Novom Sadu usvojio rešenjem Gž. 2183/2006 od 15. maja 2008. godine, presudu Opštinskog suda P. 8813/2004 od 1. marta 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je doneo drugu po redu presudu P. 4675/2008 od 22. septembra 2008. godine kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini, obavez ujući tuženog da tužiocu isplati iznos 1 .949.255,77 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tuženi je 5. novembra 2008. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, nakon čega je Opštinski sud 19. novembra 2008. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Novom Sadu. Međutim, Okružni sud je spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka - dostave urednog punomoćja za advokata tužioca. Postupajući po nalogu drugostepenog suda, Opštinski sud je rešenjem od 14. januara 2009. godine naložio tužiocu da dostavi punomoćje za zastupanje dato advokatu Č. N. sa odobrenjem svih do sada pre duzetih radnji, što je tužilac i učinio 23. januara 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu od 24. novembra 2010. godine utvrđen je prekid postupka koji se vodi o pred tim sudom u predmetu Gž. 3989/10, zbog otvaranja postupka stečaja nad tužiocem.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 25. januara 2011. godine obavestio sud da preuzima postupak, a Apelacioni sud je rešenjem od 14. marta 2012. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu radi dopune postupka. Nakon toga, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 19838/2010 od 21. septembra 201 2. godine, odredio nastavak postupka.

Konačno, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je presudu Gž. 62/13 od 22. februara 2013. godine, kojom je delimično usvojio tuženog i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 880.773 dinara, a do iznosa od 1.949.255,77 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu potvrdio prvostepenu presudu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je pravnosnažno okončan 22. februara 2013. godine, donošenjem pravnosnažne drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 1 6 i po godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, koji je imao procesnu ulogu tužioca, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, Opštinski sud je na predlog podnosioca ustavne žalbe, 28. aprila 2004. godine rešenjem prekinuo postup ak, do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije „ po pitanju metodologije obračuna duga tuženih u drugim istovrsnim predmetima koji su vođeni pred Opštinskim sudom“, da bi tužilac pet meseci kasnije - 23. septembra 2004 godine , predložio da se postupak nastavi. Pored toga, tužilac je na ročištu održanom 9. februara 2005. godine predložio odlaganje rasprave, radi pokušaja mirno g rešenj a spora , što je sud prihvatio ostavljajući strankama rok od 15 dana za rešenje spora, i odlažući ročište na neodređeno vreme. Međutim, iako je sud sledeće ročište zakazao tek za 1. mart 2006. godine, tužilac se u tom periodu ponašao krajnje pasivno - nije obavestio sud o toku pregovora sa tuženim, niti se obraćao sudu sa predlogom za zaka zivanje novo g ročište. Dakle, navedeni period od godinu i po dana se ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe.

Pored navedenog perioda koji se ne može staviti na teret sudu, Ustavni sud je ipak ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje pre svega Opštinskog suda, prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovak vu ocenu Ustavni sud zasniva na činjenici da u periodu od 10. februara 1997. godine, pa sve do 17. aprila 2002. godine, dakle punih pet godina, Opštinski sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4675/08 (kasnije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19838/10) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe odugovlačenju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti