Odluka Ustavnog suda o jednakoj zaštiti prava u sporovima bivših radnika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Ocenjeno je da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu odstupljeno od ujednačene sudske prakse u identičnim pravnim situacijama, bez ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-108/2016
26.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 30481/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 6. januara 2016. godine, preko punomoćnika M . S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10379/14 od 9. oktobra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom merodavnog prava, te da je time dovedena u diskriminisan položaj. Naime, suprotno stavu suda, mišljenja je da na njenoj strani postoji pravni interes za podnošenje konkretne tužbe. Dodaje da je stoga nejasan zaključak suda da zaštitu prava može ostvariti podnošenjem tužbe protiv drugog lica, zbog čega smatra da joj je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku. Zbog činjenice da je postupak trajao osam godina ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 30481/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja S. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 1. novembra 2007. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene A . M, kasnije M r. Tužbenim zahtevom je tražila da se utvrdi da je tuženoj prestalo pravo člana domaćinstva nosioca prava zakupa na stanu čiji je ona vlasnik.

Rešenjem od 24. decembra 2007. godine Treći opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja, spisi predmeta su u martu 2008. godine dostavljeni na nadležnost Prvom opštinskom sudu u Beogradu.

Do donošenja presude P. 46350/10 od 13. septembra 2012. godine, pred prvostepenim sudom od ukupno 16 zakazanih ročišta , deset nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tužene, jedno zbog njenog nedolaska, a jedno zbog nedolaska obe stranke, pri čemu su sva ova ročišta bila zakazana radi izvođenja dokaza saslušanjem stranaka. Osim navedenih razloga, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno zbog štrajka zaposlenih u sudu, dva zbog neurednog poziva nja, odnosno nedolaska svedoka, dok je jedno ročište rešenjem otkazano. U toku postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i jednog svedoka.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem drugostepenog suda Gž. 1927/13 od 20. juna 2013. godine sa obrazloženjem da je prvostepeni sud postupao po neurednoj tužbi, da izrekom presude, na način kako je ona formulisana, nije odlučio o tužbenom zahtevu, već je konstatovao kako isti glasi i da nije dao razloge koji se tiču pravnog interesa tužilje za podnošenje tužbe za utvrđenje s obzirom na akcesornu prirodu prava člana porodičnog domaćinstva da zajedno sa zakupcem stana koristi stan.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta, Prvi osnovni sud u Beogradu je 17. juna 2014. godine doneo rešenje P. 30481/13 kojim je odbacio tužbu.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 10379/14 od 9. oktobra 2015. godine kojim je potvrđena nižestepena odluka uz ocenu da tužilja u ovom momentu nema pravni interes za podnošenje konkretne tužbe protiv tužene iz razloga što je njeno pravo kao člana porodičnog domaćinstva zakupca stana akcesorne prirode i vezano za pravo zakupca, protiv kog tužilja jedino može tražiti zaštitu svog prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka, jemči se: zabrana diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.).

Članom 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) bilo je propisano da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac, njegov bračni drug ili drugi član njegovog porodičnog domaćinstva stekne u svojinu useljiv stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih osam godina, što bi moglo da ukaže da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na strani podnositeljke postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu osnovanosti njenog zahteva u odnosu na imovinu čiji je vlasnik.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je izostankom sa jednog ročišta, sa kog je, istina, izostala i suprotna strana, u neznatnoj meri doprinela duž em trajanju postupka .

Nadalje, Ustavni sud smatra da se , s obzirom na predmet spora tj. obim i sadržinu tražene zaštite i s tim u vezi pitanja koja je trebalo raspraviti, radilo o jednostavnom postupku.

Analizirajući postupanje sudova, a posebno imajući u vidu prethodno iznetu ocenu o složenosti postupka, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u periodu od nepunih pet godina zakazao 16 ročišta, izvodio dokaz saslušanjem stranaka i jednog svedoka, te doneo meritornu odluku, a da prethodno nije raspravio pitanja na koja mu je ukazano rešenjem drugostepenog suda od 9. oktobra 2015. godine koja se tiču procesnih pretpostavki za podnošenje konkretne tužbe i njene urednosti. Po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da je prvostepenom sudu trebalo šest godina i sedam i po meseci da utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za podnošenje konkretne tužbe, je dovoljna za zaključak da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konk retnom slučaju, posebno dužinu trajanja i s njom u vezi složenost predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu satisfakciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne šetete kojom se pruža odgovarajuća satisfakcija zbog utvrđene povrede prava.

7. Razmatrajući navode podnositeljke o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži jasne i relevantne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, za iznetu ocenu da podnositeljka nema pravni interes za podnošenje konkretne tužbe za utvrđenje protiv tužene , kao člana porodičnog domaćinstva zakupca stana, iz razloga što na osnovu činjeničnih tvrdnji na kojima je zasnivala tužbeni zahtev, zaštitu svog subjektivnog prava može isključivo da ostvaruje prema zakupcu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Što se pak tiče tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da je povreda označenog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o jednakoj zaštiti prava u sporovima bivših radnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti