Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 16 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka pred nadležnim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1711/10 (sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu P. 2259/12).

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada podnela je 9. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1711/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 29. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan; da je navedeni parnični postupak, čija se dužina ustavnom žalbom osporava, prekinut zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1711/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 1711/10 , sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu P. 2259/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena B. M, M. T. i D. M, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 14.892,30 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom je održano 18. novembra 199 6. godine, ali bez prisustva tuženih, koji nisu došli, jer ni su bili uredno pozvan i. Tužilac je tražio od suda rok od 15 dana kako bi proverio i dostavio tačne adrese za tužene.

Opštinski sud je 15. jula 1997. godine obavezao tužioca da u roku od 15 dana dostavi tačne adrese tužen ih. Dopis iste sadržine sud je uputio tužiocu i 10. septembra 1997. godine. Tužilac je podneskom od 28. oktobra 1997. godine naveo da se tuženi nalaze u inostranstvu, pa je predložio da im sud postavi privremenog zastupnika. Naredno ročišt e za glavnu raspravu je održano 15. decembra 1997. godine, na kome je sud, na predlog punomoćnika tužioca, rešenjem odredio prekid postupka do pravnosnažnog okončanja „postupka koji se vodi u drugom predmetu za istu vrstu predmeta, kako bi se utvrdilo stanovište sudova“.

Tužilac je 23. juna 1999. godine predložio da se parnični postupak nastavi. Opštinski sud je 25. juna 1999. godine naložio tužiocu da dostavi tačne adrese tuženih. Kako tužilac nije dostavio tražene adrese, Opštinski sud je d opis identične sadržine ponovo uputio tužiocu 8. maja 2000. godine.

Opštinski sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 27. novembra 2000. godine, rešenjem P. 5071/96 odredio nastavak postupka.

Tužilac je povukao tužbe prema tuženima M. T. i D. M. Naredno ročište zakazano za 12. mart 2001. godine nije održano, jer tuženoj poziv nije bio uredno uručen. Konačno, ročište zakazano za 21. jun 2001. godine je održano uz prisustvo tužene i njenog punomoćnika , dok tužilac nije pristupio, iako je bio uredno pozvan. Tužena je 16. jula 2001. godine odgovorila na tužbu. Do kraja 2001. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu – 22. novembra.

Opštinski sud je rešenjem P. 6514/2000 od 22. januara 2002. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 4. februara 2002. godine. Nakon toga, tužilac je podneskom od 25. februara 2002. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Do kraja 2002. godine bilo je zakazano još jedno ročište – 20. novembra, ali ono nije održano, jer je punomoćnik tužioca zahtevao odlaganje. U međuvremenu, veštak se podnescima izjašnjavao na navode stranaka, a stranke su isticale primedbe na nalaz i mišljenje veštaka.

Opštinski sud je doneo presudu P. 6514/2000 od 12. februara 2003. godine, kojom je u celini odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Tužilac je 7. aprila 2003. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 2136/03 od 6. oktobra 2004. godine kojim je usvojio žalbu, a presudu Opštinskog sud a P. 6514/2000 od 12. februara 2003. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom prvo ročište za glavnu raspravu bilo je održano 14. aprila 2005. godine, dok je 28. aprila 2005. godine sud rešenjem odredio dopunsko veštačenje. Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 30. maja 2005. godine. Naredno ročište zakazano za 7. jun 2005. godine nije održano, jer tužiocu nije bio uručen dopunski nalaz i mišljenje veštaka. Do kraja 2005. godine održana su još dva ročišta.

U 2006. godini, nakon ročišta održanog 1. februara , Opštinski sud je 15. februara odredio novo finansijsko veštačenje. Ročište zakazano za 29. mart 2006. godine je otkazano, jer veštak nije dostavio sudu nalaz i mišljenje. Opštinski sud je na ročištu održanom 15. jun a 2006. godine, zaključio glavnu raspravu, i doneo presudu P. 7 718/2004, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u pretežnom delu, a odbio u delu za isplatu zakonske zatezne kamate.

Tužena je 1. avgusta 2006. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 5481/06 od 11. decembra 200 8. godine kojim je usvojio žalbu, a presudu Opštinskog suda P. 7718/2004 od 15. juna 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, pred Opštinskim sudom je 29. januara 2009. godine održano ročište za glavnu raspravu. Istoga dana, sud je rešenjem odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Naredno ročište je održano 22. juna 2009. godine, na koje veštak nije došao.

U postupku pred sada Osnovnim sudom u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) , koji je nakon reforme sudstva preuzeo nadležnost Opštinskog suda, održano je 15. marta 2010. godine ročište za glavnu raspravu. Osnovni sud je istog dana odredio drugo lice koje će izvesti dopunsko veštačenje. Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 31. marta 2010. godine, a naredno ročište je održano 21. maja 2010. godine.

Stečajni upravnik tužioca je 1. decembra 2010. godine obavestio Osnovni sud da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. septembra 2010. godine nad tužiocem otvoren postupak stečaja.

Osnovni sud je rešenjem P. 1711/10 od 3. decembra 2010. godine prekinuo parnični postupak, zbog toga što je nad tužiocem otvoren stečajni postupak, uz konstataciju da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak, ili kada ih sud pozove na predlog protivne strane.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 21. februara 2011. godine izjavio da preuzima postupak, ujedno predlažući da sud nastavi parnični postupak.

Osnovni sud je rešenjem P. 1711/10 od 19. aprila 2011. godine odredio nastavak postupka, a dan kasnije je doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj parnici, uz konstataciju da će se spisi predmeta nakon pravnosnažnosti dostaviti Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Privrednim sudom u Novom Sadu održano je 29. novembra 2011. godine, a sledeće 12. marta 2012. godine. Na ročištu zakazanom za 19. jun 2012. godine, sud je, na predlog tužioca, doneo rešenje kojim je prekinuo postupak ( „zbog toga što je u istovrsnim postupcima izazvan sukob nadležnosti koji treba da reši Vrhovni kasacioni sud“). Tužilac je podneskom od 8. oktobra 2012. godine predložio nastavak postupka, uz napomenu da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da je u istovrsnim postupcima, kao što je i taj, Privredni sud u Novom Sadu, ipak , stvarno nadležan da postupa. Sud je rešenjem donetim 10. oktobra 2012. godine odredio da se postupak nastavi.

U nastavku postupka, pred Privrednim sudom u Novom Sadu 21. februara 2013. godine je održano ročište za glavnu raspravu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da j oš uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 1 6 i po godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, nakon podnošenja tužbe , Opštinski sud je nekoliko puta (15. jula 1997. godine, 25. juna 1999. godine i 8. maja 2000. godine) nalagao tužiocu da dostavi tačne adrese za tužene, što tužilac nije učinio i što je direktno uticalo na nemogućnost suda da preduzme bilo kakve procesne radnje usmerene ka okončanju parnice . Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je 15. decembra 1997. godine predložio da sud prekine postupak, koji je nastavljen tek 27. novembra 2000 . godine na predlog podnosioca. Konačno, tek ročište zakazano za 21. jun 2001. godine je održano, i to bez prisustva podnosioca ustavne žalbe, koji nije došao, iako je bio uredno pozvan . Dakle, navedeni period od 29. avgusta 1996. godine, pa do 21. juna 2001. godine, se ne može staviti na teret sudu, već isključivo ponašanju tužioca, odnosno njegovog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je Okružni sud dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet mu vraćao na ponovni postupak, što je svakako uslovilo da parnica traje punih 16 godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 2259/12, okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević