Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritornih presuda je odbačen jer Sud nije instancioni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić i dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Velike Reke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 529/17 (ranije predmet Opštin skog suda u Loznici P. 2948/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. M, izjavljena protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 2478/17 od 9. novembra 2017. godine i presude Osnovnog suda u Loznici P. 529/17 od 21. septembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Velike Reke je , 28. novembra 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 529/17, kao i protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 2478/17 od 9. novembra 2017. godine i presude Osnovnog suda u Loznici P. 529/17 od 21. septembra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je još 26. decembra 2001. godine podneo tužbu radi naknade štete i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Šapcu Gž. 2478/17 od 9. novembra 2017. godine, te mu je zbog trajanja parničnog postupka od skoro 16 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da osporena drugostepena presuda nije obrazložena jer drugostepeni sud nije dao jasne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, već se samo pozvao na odredbe Zakona o parničnom postupku koji idu u prilog odluke o odbijanju žalbe podnosioca izjavljen e protiv prvostepene presude, a ne i na odredbe Zakona na koje se podnosilac pozvao u žalbi; da u postupku nisu izvedeni dokazi suočenjem između parničnih stranaka na sporne okolnosti, a da su izvedeni dokazi saslušanjem parničih stranaka kao i drugi dokazi koji ne odgovaraju u potpunosti stanju u spisima predmeta.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Višeg suda u Šapcu Gž. 2478/17 od 9. novembra 2017. godine.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000,00 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu materijalne štete u iznosu od 126.000,00 dinara što predstavlja troškove parničnog postupka koje je isplatio tuženom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 529/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. decembra 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog Z. N, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 2948/01.

Pred prvostepenim sudom održano je deset ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskih veštaka geodetske i šumarske struke, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju za sporne nepokretnosti u KO Velika Reka, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, četiri zbog odsustva tužioca, što je dovelo do produženja parnice za godinu dana.

Od 23. oktobra 2003. do 19. maja 2005. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 2948/01 od 30. januara 2007. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete za sedam posečenih bukovih stabala plati iznos od 74.324,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove postupka u iznosu od 71.300,00 dinara.

Tuženi je 8. marta 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 838/07 od 6. juna 2008. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Loznici P. 2948/01 od 30. januara 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je tri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta nisu održana iz procesnih razloga.

Rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 317/10 od 16. aprila 2010. godine, uz saglasnost obe parnične stranke, prekinut je parnični postupak, dok se ne steknu uslovi za uviđaj suda na licu mesta i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka. Podnosilac je 25. avgusta 2016. godine predložio nastavak prekinutog postupka i rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 529/17 od 4. aprila 2017. godine postupak je nastavljen.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 529/17 od 21. septembra 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade štete, a na osnovu njegovog udela od 11/36 za sedam posečenih bukovih stabala isplati ukupan iznos od 40.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 131.500,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 186.000,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Šapcu Gž. 2478/17 od 9. novembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbij ena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Loznici P. 529/17 od 21. septembra 2017. godine u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke preinač ena je odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 126.000,00 dinara, dok je preko dosuđenog iznosa pa do 186.000,00 dinara iz prvostepene presude zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka odbij en kao neosnovan ; u stavu trećem izreke odbij en je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

U obrazloženju označene drugostepene presude je navedeno: da je neosnovano isticanje u žalbi tužioca da je prvostepeni sud donoseći ožalbenu presudu učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, odnosno da tužiocu nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom ; da iz spisa proizlazi da je nakon ukidanja ranije donete prvostepene odluke u ovom postupku, postupak nastavljen pred istim sudijom, a nakon toga pred drugim sudijom, pred kojim je postupak i okončan donošenjem osporene presude, a da je pre ukidanja ranije donete prvostepene odluke, kao i nakon ukidanja, pred istim sudijom izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka, kao i drugi dokazi; da imajući u vidu odredbu člana 317. Zakona o parničnom postupku prema kojoj, ako se ročište drži pred izmenjenim većem, glavna rasprava mora početi iznova, ali veće može, pošto se stranke o tome izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušavaju svedoci, stranke i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza, to je prvostepeni sud treba lo da donese rešenje da glavna rasprava počinje iznova i da za obnovu dokaznog postupka čitanjem raspravnih zapisnika, na kojima je izveden dokaz saslušanjem stranaka, pribavi saglasnost stranaka, odnosno njihovo izjašnjenje, što prvostepeni sud nije učinio; da se međutim, radi o relativno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa pravilnom primenom odredbe člana 317. Zakona o parničnom postupku, zbog koje prvostepena presuda ne treba da bude ukinuta; da stoji činjenica da je prvostepeni sud na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena, doneo rešenje da će se izvesti suočenje između parničnih stranaka na okolnost kada je vršena seča sporne šume, ali prvostepeni sud praktično i nije izveo dokaz suočenjem parničnih stranaka, već su se obe stranke na tom ročištu izjasnile da je nesporna činjenica da je seča stabala vršena 1996. godine; da kako za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva predmet dokazivanja treba da budu bitne sporne činjenice, te kako se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, a i tužilac i tuženi su na ročištu priznali činjenicu kada je izvršena seča, onda se takva činjenica smatra nespornom i ne dokazuje se; da s obzirom na to da je i tužilac priznao činjenicu, čije bi postojanje i istinitost morao da dokazuje tuženi, odnosno priznao je da je nesporno da je seča izvršena 1996. godine, a tužba je podneta 26. decembra 2001. godine, to je prvostepeni sud odlučujujći o istaknutom prigovoru zastarelosti naknade štete, pravilno našao da je taj prigovor zastarelosti osnovan u smislu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima ; da iz spisa proizlazi da je tuženi tokom celog postupka tvrdio da je sporna seča izvršena u avgustu-septembru 1996. godine, te se i tužilac prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke izjasnio da je on hteo da seče svoju šumu 1998. godine, ali da je već u to vreme šuma bila isečena od strane tuženog, pa je činjenicu da je šuma posečena u vreme kako se o tome izjasnio i tuženi, priznao na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena ; da u takvom stanju stvari, a imajući u vidu da je tuženi istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je imajući u vidu vreme podnošenja tužbe, potraživanje tužioca zastarelo; da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe o zastarelosti prava na naknadu štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, tako da nije bilo mesta primeni opšteg roka zastarelosti propisanog odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, kako se to neosnovano navodi u žalbi tužioca.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama proti njega. Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno : da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonome pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 26. decembra 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od skoro 16 godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnu roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud, koji je meritorno odlučio nakon šest godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od godinu dana i sedam meseci kada nije zakazao nijedno ročište (od 23. oktobra 2003. do 19. maja 2005. godine). Takođe, druga po redu meritorna odluka doneta je nakon devet godina i tri meseca od kada je drugostepeni sud ukinuo prvu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Međutim, u ponovnom prvostepenom postupku, uz saglasnost obe parnične stranke, postupak je bio u prekidu sedam godina (od 16. aprila 2010. godine do 4. aprila 2017. godine) i nastavljen je po predlogu podnosioca ustavne žalbe, što se ne može staviti na teret postupajućeg suda.

Po oceni Suda, drugostepeni sud je efikasno postupao jer je prvi žalbeni postupak trajao godinu dana i tri meseca, a drugi žalbeni postupak je trajao samo mesec dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer četiri ročišta ni su bil a održan a zbog njegovog odsustva, a što je dovelo do produženja parnice za godinu dana.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 529/17 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 2948/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari uvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknda se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u koji se ne računa period od sedam godina kada je postupak bio u prekidu, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br . 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presud e Višeg suda u Šapcu Gž. 2478/17 od 9. novembra 2017. godine i presudu Osnovnog suda u Loznici P. 529/17 od 21. septembra 2017. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, u suštini ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude o kojima se drugostepeni sud u osporenoj presudi već detaljno izjasnio, i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenih presuda.

Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na to da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, primene merodavnog prava ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud nalazi da se osporene presude zasnivaju na primeni merodavnog prava , pre svega, relevantnih odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, kao i člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, i da su prvostepeni i drugostepeni sud jasno obrazložili svoje pra vno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, za koje Ustavni sud nalazi da nije arbit rerno, već prihvatljivo sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Kako podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u drugostepenoj presudi, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno drugostepeni sud, razmotrio njene navode i argumente koje je istakla u postupku po žalbi, pobijajući odluku prvostepenog suda kojom nije zadovoljna. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ističe da drugostepeni sud nije odgovorio na navode iz njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji, prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca u konkretnom slučaju. U pogledu navoda podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi ovog ustavnog prava.

U pogledu navoda o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da s obzirom na to da je podnosilac imao pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, što je i učinio, a o kojoj je odlučeno osporenom drugostepenom presudom, to nema povrede ovog prava, kojim se, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, pri čemu ono ne garantuje i povoljan ishod postupka po pravnom sredstvu, ako za traženu instancionu zaštitu, kao u konkretnom slučaju, nije bilo osnova.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, a koju podnosilac vezuje za osporene presude, Ustavni sud ukazuje da ne postoji zakonsko utemeljenje da podnosilac u postupku pred Ustavnim sudom potražuje novčane iznose po osnovu troškova parničnog postupka, odnosno da potražuje razliku između dosuđenih troškova na osnovu pravnosnažne sudske presude i stvarnih troškova, po njegovom mišljenju, jer se tu i ne radi o bilo kakvoj pravno postojećoj ili priznatoj šteti.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni gla snik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti