Odluka Ustavnog suda o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište sa planskom namenom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da je naknada za eksproprisano zemljište pravilno određena prema vrednosti poljoprivrednog, a ne građevinskog zemljišta. Postojanje urbanističkog plana ne menja automatski karakter zemljišta pre izvršene eksproprijacije i privođenja nameni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10824/2013
23.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Uba , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1116/13 od 24. oktobra 2013. godine i rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu R1. 106/12 od 20. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Uba je , 14. decembra 201 3. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Uba, podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1116/13 od 24. oktobra 2013. godine i Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu R1. 106/12 od 20. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, nav odi: da je osporenim rešenjima podnosiocu pravnosnažno dosuđena naknada za eksproprisanu nepokretnost – katastarsku parcelu broj 1329 KO R; da je visina naknade utvrđena kao da je reč o poljoprivrednom zemljištu, a zbog činjenice da je kod Službe za katastar nepokretnosti predmetna katastarska parcela bila upisana kao pašnjak 3. klase; da sudovi nisu uzeli u obzir da je eksproprijacija izvršena tokom 2009. godine, a da je predmetnom zemljištu još 2007. godine, na osnovu Plana detaljne regulacije („Službeni glasnik opštine Ub“, broj 4/07), promenjena namena u javno građevinsko zemljište, dok je Generalnim urbanističkim planom (GUP) „Ub 2020“ isto predviđeno za izgradnju objekata; da se promena namene zemljišta, na osnovu odgovarajućeg planskog dokumenta, vrši tek pošto se zemljište privede nameni, odnosno pošto se započne sa izgradnjom objekata; da su isti sudovi, u nekoliko drugih predmeta, naknadu za oduzeto zemljište, koje se nalazi na istoj lokaciji, određivali prema tržišnoj vrednosti građevinskog zemljišta, s obzirom na to da je isto obuhvaćeno GUP „Ub 2020“ , na koji način je podnosiocu, pored prava na pravično suđenje i prava na imovinu, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, u vezi kojeg se podnosilac pozvao na član 21. Ustava. Međutim, Ustavni sud će navode o povredi ovog prava posmatrati sa aspekta člana 36. stav 1. Ustava, kojim je ono zajemčeno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naloži Višem sudu u Valjevu da ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postup ku, izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu R1. 106/12 od 20. juna 2013. godine obavezan je protivnik predlagača RB „K.“ d.o.o. L. da predlagaču M. V, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade za katastarsku parcelu broj 1329, po kulturi pašnjak 3. klase, površine 0.83.32 ha, upisanu u LN broj 525 KO R, eksproprisanu pravnosnažnim rešenjem Opštinske uprave opštine Ub – Odeljenje za imovinsko-pravne poslove, urbanizam i stambeno-komunalne poslove broj 465-634/10-04 od 21. marta 2011. godine, isplati iznos od 924.852 dinara, sa zateznom kamatom od 20. juna 2013. godine do konačne isplate. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je radi utvrđivanja visine naknade za eksproprisanu nepokretnost sud pribavio izveštaj Poreske uprave – Ekspozitura u Ubu, čija je Komisija za procenu tržišne vrednosti nepokretnosti utvrdila da je predmetna katastarska parcela po karakteru poljoprivredno zemljište, da se nalazi u zaseoku G. R, da je nepravilnog, trapezastog do trouglastog oblika, da se nalazi uz asfaltni put na raskrsnici puta za J, da je prilaz parceli sa asfaltnog puta, te da tržišna cena po 1m2 iznosi 111 dinara; da je predlagač na datu procenu izneo primedbe u kojima je ukazao da nije reč o poljoprivrednom, već o građevinskom zemljištu, da je bez uticaja činjenica kako je određena nepokretnost upisana u katastru nepokretnosti, da cenu zemljišta određuje njegova namena utvrđena planskim dokumentom, te da sama činjenica da je predmetna parcela obuhvaćena GUP Ub 2020 ima za posledicu veću tržišnu cenu; da sud navedene primedbe predlagača nije prihvatio, s obzirom na to da je u samom rešenju o eksproprijaciji predmetna nepokretnost označena kao poljoprivredno zemljište (pašnjak), a što se može utvrditi i iz lista nepokretnosti; da je predmetna parcela obuhvaćena Planom detaljne regulacije i da je putem preparcelacije ušla u površinu veće parcele, za potrebe stvaranja uslova za utvrđivanje javnog interesa za sprovođenje eksproprijacije, kao preduslova za eksproprijaciju zemljišta i proglašenje javnog građevinskog zemljišta; da je na osnovu navedenog Plana doneto rešenje o utvrđivanju javnog interesa, a kasnije i rešenje o eksproprijaciji predmetne parcele; da je na predmetnom zemljištu planskim aktom predviđena izgradnja objekata koji su potrebni zarad nesmetane eksploatacije rudnog blaga, što, po oceni suda, predstavlja osnov da se predmetna parcela i dalje vodi kao poljoprivredno zemljište.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Valjevu je osporenim rešenjem Gž. 1116/13 od 24. oktobra 2013. godine žalbu odbio i ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu R1. 106/12 od 20. juna 2013. godine u celini potvrdio . U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da i prema nalaženju Višeg suda, predlagaču, kao ranijem vlasniku eksproprisane parcele, pripada naknada kao za poljoprivredno zemljište, imajući u vidu da je ona kao takva eksproprisana i da je predlagaču služila kao poljoprivredno zemljište, bez obzira na to što je Planom detaljne regulacije proglašena za javno građevinsko zemljište, radi stvaranja preduslova za utvrđivanje opšteg interesa kao preduslova za eksproprijaciju; da nije bitno za kakve se potrebe zemljište ekspropriše, već da je, u skladu sa prirodom novčane naknade za eksproprijaciju, bitno kakvo je to zemljište bilo u vreme eksproprijacije, budući da taj karakter zemljišta određuje i visinu naknade.

Ustavni sud je izvršio uvid u rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1150/11 od 8. decembra 201 1. godine i Gž. 1115/13 od 10. oktobra 2013. godine , kojima su potvrđen a rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu R1. 278/10 od 31. marta 2011. godine i R1. 62/12 od 6. septembra 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da su u vanparničnim postupcima, koji su pravnosnažno okončani navedenim „uporednim“ rešenjima, predmeti odlučivanja bili isplate naknade iz člana 1. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, i to za zemljište u KO Ub, koje je oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama iz 1953. godine, odnosno konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu .

U predmetu koji je pravnosnažno okončan rešenjem Gž.1150/11 od 8. decembra 2011. godine reč je o nekoliko katastarskih parcela koje se u katastru nepokretnosti vode kao poljoprivredno zemljište (njive, livade i pašnjaci), koje su obuhvaćene GUP Ub 2020 i koje se nalaze u industrijskoj zoni. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na tim parcelama su izgrađeni određeni industrijski objekti, iz kog razloga se one smatraju izgrađenim građevinskim zemljištem, pa je naknada iz člana 3. stav 1. navedenog zakona dosuđena u tržišnoj vrednosti građevinskog, a ne poljoprivrednog zemljišta. Što se tiče predmeta koji je pravnosnažno okončan rešenjem Gž. 1115/13 od 10. oktobra 2013. godine, pitanje naknade se raspravljalo u vezi tri katastarske parcele, koje su konfiskovane pravnom prethodniku predlagača, a koje se u katasttru nepokretnosti vode kao poljoprivredno zemljište. Ove parcele su takođe obuhvaćene GUP Ub 2020. Na njima se nalazi jama od kopanja zemlje, a iste su u posedu F. g. m. „T.“ d.o.o. Ub (protivnik predlagača), u neposrednoj blizini fabričkog kruga, dakle u industrijskoj zoni, zbog čega je naknada dosuđena prema tržišnoj vrednosti građevinskog, a ne poljoprivrednog zemljišta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je svakom zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 58. Ustava zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 23/01 , 20/09 i „Službeni list SRJ“, broj 16/01-Odluka SUS) je propisano : da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti utvrđuje zakonom ili odlukom Vlade u skladu sa ovim zakonom (član 2.); da eksproprijacijom nepokretnosti korisnik eksproprijacije stiče pravo da tu nepokretnost koristi za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena (član 9.) ; da javni interes za eksproprijaciju može da se utvrdi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 20. stav 4.); da p redlog za eksproprijaciju može podneti korisnik eksproprijacije tek pošto je u skladu sa ovim zakonom utvrđen javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti (član 25. stav 1.); da p ostupak po predlogu za eksproprijaciju sprovodi i rešenje donosi služba opštinske uprave nadležne za imovinsko pravne poslove opštine na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost predložena za eksproprijaciju (član 29. stav 1.); da se v isina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi (član 41. stav 2.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano, da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima ( član 42.).

Odredbama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98 ) (u daljem tekstu: Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta) je propisano: da će se z emljište oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama ("Službeni list FNRJ", broj 22/53, "Službeni list SFRJ", broj 10/65, "Službeni glasnik SRS", br. 51/71 i 52/73 i "Službeni list SAPV", broj 26/72) i zemljište konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu vrati ti u svojinu ranijem sopstveniku odnosno njegovom pravnom sledbeniku (u daljem tekstu: raniji sopstvenik), pod uslovima, na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom, da je predmet vraćanja, po odredbama ovog zakona , zemljište koje se nalazi u društvenoj svojini na dan podnošenja zahteva, da u slučaju kad su na zemljištu iz stava 2. ovog člana izgrađeni objekti trajnog karaktera čija vrednost prelazi vrednost tog zemljišta ili su podignuti trajni zasadi u kompleksu većem od tri hektara koji su mlađi od 15 godina, kao i zemljište koje se koristi kao fudbalsko igralište (sportski tereni) ranijem sopstveniku na ime naknade daće se u svojinu drugo odgovarajuće zemljište (po površini i kvalitetu), a ako takvog zemljišta nema, odnosno ako se ne može obezbediti, isplatiće mu se novčana naknada u visini tržišne vrednosti, ukoliko se stranke drukčije ne sporazumeju, da pravo na naknadu u obliku drugog odgovarajućeg zemljišta, odnosno na novčanu naknadu u smislu stava 3. ovog člana ima i raniji sopstvenik oduzetog zemljišta koje je do dana stupanja na snagu ovog zakona otuđeno iz društvene svojine (član 1. st. 1 – 4.); da k ad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu, da u slučaju iz stava 1. ovog člana stranke se pred komisijom mogu sporazumeti o visini naknade (član 7.); da a ko nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, u kome će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9. st. 1. i 3.).

5.1. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac, u suštini, ukazuje da je visinu naknade za eksproprisanu katastarsku parcelu broj 1329 KO R. trebalo odrediti prema tržišnoj vrednosti građevinskog, a ne poljoprivrednog zemljišta, te da sudovi nisu uzeli u obzir da je Planom detaljne regulacije iz 2007. godine predmetna katastarska parcela pretvorena u javno građevinsko zemljište, a GUP-om „Ub 2020“ predviđena za izgradnju objekata.

Prema tome, sporno ustavnopravno pitanje je da li su sudovi visinu naknade za eksproprisanu nepokretnost – katastarsku parcelu broj 1329 KO R, koja je u katastru nepokretnosti upisana kao poljoprivredno zemljište, bili u obavezi da dosude prema tržišnoj vrednosti takvog zemljišta ili je, zbog činjenice da je predmetna nepokretnost važećim planskim dokumentima za opštinu Ub bila predviđena za izgradnju objekata, naknada trebalo da bude odmerena prema vrednosti građevinskog zemljišta.

Imajući u vidu sporno ustavnopravno pitanje, a polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo bio vlasnik katastarske parcele broj 1329 KO R, koja je pravnosnažnim i konačnim rešenjem nadležne službe Opštinske uprave opštine Ub eksproprisana, Ustavni sud je osnovanost navoda ustavne žalbe, pre svega, posmatrao sa aspekta garancija prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ustavni sud najpre ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da ovo pravo nije apsolutno, budući da Ustav predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Saglasno članu 58. stav 2. Ustava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine, koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima, odnosno da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne. Dakle, prilikom oduzimanja prava svojine, Ustav zahteva da se uspostavi pravična ravnoteža između interesa pojedinca čija se svojina oduzima i javnog interesa, i to kroz obezbeđenu naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

U svojoj Odluci Už-5686/2011 od 28. februara 2013. godine, Ustavni sud je, pored ostalog, istakao: da je pravična ravnoteža uspostavljena ukoliko naknada koja je utvrđena predstavlja tržišnu naknadu, odnosno ukoliko je postupak utvrđivanja naknade sproveden u skladu sa zakonom; da, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava zauzetog u vezi primene člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ne postoji pravo na bilo kakvu određenu visinu naknade, ali da do povrede člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju može doći ukoliko je umanjenje naknade toliko da se može ugroziti sama suština prava (Odluka Komisije za ljudska prava u predmetu Kompanija X protiv Austrije, predstavka broj 7987/77 od 13. decembra 1979. godine), iz čega proizlazi da je oduzimanje imovine bez naknade (kompenzacije) koja po visini razumno odražava vrednost oduzete imovine, neproporcionalno; da je za razliku od člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, odredbom člana 58. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da naknada koja se daje za oduzeto pravo svojine ne može biti niža od tržišne.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe postojanje odgovarajućih planskih dokumenata, kojima je predmetna katastarska parcela predviđena za izgradnju objekata, vidi kao legitimno očekivanje da bi i njena vrednost prilikom eksproprijacije trebalo da bude odmerena u skladu sa takvom namenom. Međutim, postojanje planskog dokumenta je, saglasno odredbi člana 20. stav 4. Zakona o eksproprijaciji, uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, što znači da se, bez postojanja odgovarajućeg planskog dokumenta ne može (po pravilu) uopšte pokrenuti postupak eksproprijacije. Usvajanje određenog planskog dokumenta, po oceni Ustavnog suda, ne znači da će nužno doći i do njegove realizacije, budući da on predstavlja samo uslov za utvrđivanje javnog interesa, o kome odluku donosi Vlada. S tim u vezi, ukoliko je određeno zemljište obuhvaćeno nekim planskim dokumentom, njegova postojeća kultura i namena ne menjaju se po automatizmu. Najpre je potrebno da Vlada utvrdi postojanje javnog interesa i odredi korisnika eksproprijacije, koji će kod nadležnog organa lokalne samouprave podneti predlog za eksproprijaciju. Tek po izvršenoj eksproprijaciji, koja podrazumeva donošenje odgovarajućeg rešenja, koje je postalo konačno i pravnosnažno, korisnik eksproprijacije stiče pravo da eksproprisanu nepokretnost koristi za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena . Dakle, u periodu od usvajanja planskog akta do okončanja postupka eksproprijacije na opisani način, zemljištu koje je predmet eksproprijacije se, po pravilu, ne može promeniti kultura i namena, budući da korisnik eksproprijacije još uvek nije ovlašćen da ga koristi. Pored navedenog, Ustavni sud je imao u vidu da prenamena poljoprivrednog u građevinsko zemljište nužno podrazumeva i prethodno uređenje zemljišta i njegovo opremanje tzv. komunalnom infrastrukturom, i to sredstvima korisnika eksproprijacije, iz kog razloga se o karakteru građevinskog zemljišta može govoriti tek pošto se radovi na uređenju i opremanju zemljišta izvedu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je zaključio da su sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način predmetnu naknadu dosudili prema tržišnoj vrednosti poljoprivrednog, a ne građevinskog zemljišta, te da je postupak utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sproveden u skladu sa zakonom, uspostavlj anjem pravičn e ravnotež e između interesa podnosi oca i javnog interesa .

5.2. Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da do uskraćivanja ovog prava može, pre svega, doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Rešenja Višeg suda u Valjevu, kojima se argumentuje tvrdnja o različitom postupanju istog drugostepenog suda, doneta su u vanparničnim postupcima koji su za predmet imali isplatu naknade iz člana 1. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta . Ova naknada je predviđena kao vid obeštećenja za nepokretnosti koje su od ranijih sopstvenika oduzete pre više od pola veka, prilikom stvaranja poljoprivrednog zemljišno g fond a društvene svojine , kao i na osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Zbog evidentne razlike koja se ogleda u tome da su nepokretnosti, za koje se naknada utvrđuje primenom odgovarajućih odredaba Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta, od ranijih sopstvenika oduzete pre više decenija, za koje vreme su bile u društvenoj (kasnije u državnoj) svojini ili su iz nje otuđene, dok se nepokretnosti koje su u postupku eksproprijacije u posedu ranijih sopstvenika nalaze sve dok postupak eksproprijacije ne bude okončan, u kom periodu iste, po pravilu, ne mogu biti ni privedene nameni zbog koje je eksproprijacija izvršena, Ustavni sud nalazi da priložena rešenja ne predstavljaju dokaz nejednakog postupanja Višeg suda u Valjevu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Podnosilac je kao dokaz za tvrdnju o nejednakom postupanju dostavio i jedno rešenje Osnovnog suda u Valjevu, snabdeveno klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti. Ustavni sud je, polazeći od toga da rešenje u vanparničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažno protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, ocenio da priložen o prvostepen o rešenje, samo po sebi, ne predstavlja dokaz da su sudovi najviše instance doneli različite odluke povodom identične činjenične i pravne situacije . S druge strane, Ustavni sud je konstatovao da je i ovo rešenje doneto u vanparničnom postupku koji je za predmet imao isplatu naknade iz člana 1. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporen im rešenjima Višeg suda u Valjevu Gž. 1116/13 od 24. oktobra 2013. godine i Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu R1. 106/12 od 20. juna 2013. godine nisu povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčena odredbama član a 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i član a 58. Ustava. Stoga je ustavn a žalb a, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odbijena kao neosnovana.

6. Polazeći od izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište sa planskom namenom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti