Usvajanje ustavne žalbe policajaca iz Valjeva zbog terenskih dodataka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku za 12 policijskih službenika u postupku koji traje skoro 15 godina. Svakom podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. M, J. R, N. J, M. G. i G. D. I, svih iz Valjeva, B. T. iz sela Beloševac kod Valjeva, A. I. i A. Ž, obojice iz sela Popučke kod Valjeva, I. T. i M. S, obojice iz sela Sedlari kod Valjeva, I. J. iz sela Gornja Kamenica kod Valjeva i P. Đ. iz sela Degurić kod Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. M, J. R, N. J, M. G, G. D. I, B. T, A. I, A. Ž, I. T, M. S, I. J. i P. Đ. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova –Direkcija policije – Policijska uprava u Valjevu u predmetu broj 117-220/25, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Ž. M, J. R, N. J, M. G, G. D. I, B. T, A. I, A. Ž, I. T, M. S, I. J. i P. Đ. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M. iz Valjeva i ostala lica navedena u uvodu i u izreci, podneli su Ustavnom sudu, 20. septembra 2022. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Valjevu broj 117-2059/22, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-33/2022-01, Upravnim sudom u predmetima U. 7009/11 i U.2210/2017 i koji je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 22. decembra 2010. godine.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Valjevu broj 117-220/25 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 22. decembra 2010. godine podneli zahtev za isplatu naknade troškova rada i boravka na terenu, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Kako prvostepeni organ nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 21. februara 2011. godine izjavili žalbu zbog ćutanja uprave.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-87/10-3 od 21. marta 2011. godine, u tački 1. dispozitiva, usvojen je zahtev podnosilaca za isplatu terenskog dodatka povodom rada na Divčibarama, i to: I. T, I. J, N. J, M. S. i G. D. I. za period od 22. decembra 2007. do 22. decembra 2010. godine, Ž. M, A. I, J. R, A. Ž, M. G. i P. Đ. za period od 19. maja 2009. do 22. decembra 2010. godine i Bojana Tanaskovića za period od 1. aprila do 22. decembra 2010. godine. U tački 2. dispozitiva rešenja naloženo je materijalno-finansijskoj službi Odeljenja za logistiku Policijske uprave Valjevo da podnosiocima obračuna i isplati terenski dodatak za vreme provedeno na radu na Divčibarama prema rednim listama za bliže navedene periode, u visini dnevnice koja se zaposlenima u državnim organima isplaćuje kao naknada troškova za službeno putovanje umanjenu za 80%, osim za periode za koje im je u 2010. godini, po nalogu starešine, izvršena isplata naknade troškova za službeno putovanje. U tački 3. dispozitiva je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu kamate za svaki pojedinačni iznos iz tačke 2. dispozitiva od dospeća do podnošenja zahteva. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je u prethodno vođenom upravnom postupku pravnosnažnim rešenjem broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine usvojen zahtev podnosilaca Ž. M, A. I, J. R, A. Ž, M. G. i P. Đ. za isplatu terenskog dodatka za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine, zbog čega je u konkretnom postupku usvojen njihov zahtev za preostali period do 22. decembra 2010. godine; da je u prethodno vođenom upravnom postupku pravnosnažnim rešenjem broj 117-10/10-3 od 14. juna 2010. godine usvojen zahtev podnosioca B. T. za isplatu terenskog dodatka za period od 31. marta 2007. do 31. marta 2010. godine, zbog čega je u konkretnom postupku usvojen njegov zahtev za preostali period do 22. decembra 2010. godine; da ostali podnosioci nisu prethodno podnosili zahtev za isplatu terenskog dodatka, te im je zahtev usvojen u celini.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-266/11-01 od 6. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 7009/11 od 24. jula 2013. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, zbog toga što uz spise predmeta nije dostavljen Pravilnik o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova (ST 01. str. pov. 4908/06-04 od 26. juna 2006. godine i ST 01 str. pov. 3070/07-9 od 16. maja 2009. godine) na koji se pozvao prvostepeni organ i zbog toga što nisu navedeni dokazi na osnovu kojih bi se moglo utvrditi koji su to periodi u 2010. godini za koje je izvršena isplata naknade troškova u gotovini, da li je izvršena isplata svim podnosiocima i u kojim iznosima.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-453/2013-01-1 od 30. avgusta 2013. godine poništio prvostepeno rešenje od 21. marta 2011. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Podnosioci su 28. marta 2016. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 117-969/16 od 28. aprila 2016. godine usvojio zahtev podnosilaca i o visini i načinu isplate terenskog dodatka odlučio na isti način kao i u prethodno poništenom rešenju.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-1427/16-01-1 od 30. decembra 2016. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 2210/17 od 26. decembra 2017. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je našao da u rešenjima upravnih organa nije pravilno primenjeno materijalno pravo, jer je o pravu podnosilaca na terenski dodatak odlučivano primenom člana 9. stav 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07), kojom je regulisan način isplate dnevnice za službeno putovanje u zemlji. Takođe je ocenjeno da navedena uredba ne propisuje da se, ukoliko su obezbeđeni smeštaj i ishrana, naknada troškova umanjuje, već da se isplaćuje dnevnica za službeno putovanje u visini od 5% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, te nisu dati jasni razlozi za umanjenje predmetne naknade za 80%. Osim toga, utvrđeno je da se u spisima predmeta, kao ni prilikom donošenja presude od 24. jula 2013. godine, ne nalazi Pravilnik o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje broj 120-01-2/18-01-1 od 23. januara 2018. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 28. aprila 2016. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepena rešenja broj 117-7/2018-1 od 28. februara 2018. godine, broj 120-40/18-1 od 17. septembra 2018. godine i broj 117-2237/19 od 28. maja 2019. godine, kojima je o zahtevu podnosilaca za isplatu terenskog dodatka odlučeno kao i u prethodno poništenim rešenjima, poništena su drugostepenim rešenjima broj 120-01-938/2018-01 od 30. aprila 2018. godine, broj 120-01-1259/2018-01 od 15. oktobra 2018. godine i broj 120-01-2302/2019-01 od 26. jula 2019. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-2727/19-1 od 14. oktobra 2019. godine delimično je usvojen zahtev podnosilaca za „naknadu za otežan terenski rad“ za vreme provedeno na radu na Divčibarama u bliže označenim periodima za svakog podnosioca i naloženi obračun i isplata te naknade u visini dnevnice koja se zaposlenom u državnim organima isplaćuje za službeno putovanje u zemlji (5% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike) umanjene za 80%, osim za periode za koje je u 2010. godini ili kasnije izvršena isplata, dok je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu iznosa preko navedenog, pa do traženog iznosa od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-2856/2018-01 od 9. decembra 2019. godine je poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, prvostepena rešenja broj 117-246/20 od 24. januara 2020. godine, broj 117-1056/20 od 4. juna 2020. godine, broj 117-1507/20 od 3. septembra 2020. godine, broj 117-2084/20 od 10. decembra 2020. godine, broj 117-833/21 od 26. aprila 2021. godine i broj 117-1439/21 od 11. avgusta 2021. godine, kojima je o zahtevu podnosilaca odlučeno na isti način kao u rešenju od 14. oktobra 2019. godine, poništena su drugostepenim rešenjima broj 120-01-171/2020-01 od 16. marta 2020. godine, broj 120-01-339/2020-01 od 20. jula 2020. godine, broj 120-01-614/2020-01 od 29. oktobra 2020. godine, broj 120-01-128/2021-01 od 2. marta 2021. godine, broj 120-01-285/2021-01 od 18. juna 2021. godine i broj 120-01-419/2021-01 od 14. oktobra 2021. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-2649/21 od 13. decembra 2021. godine je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu terenskog dodatka, jer se njihov rad na koji su bili upućeni u spornim periodima ne smatra radom i boravkom na terenu (terenskim radom), u smislu odredbe člana 43. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, imajući u vidu da je službeni posao trajao uvek kraće od 15 dana neprekidno, da su podnosioci imali mogućnost povratka u Valjevo službenim vozilom i da su konkretni poslovi predstavljali stalno mesto rada u okviru redovnih zadataka.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-33/2022-01 od 28. februara 2022. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

U nastavku postupka, prvostepena rešenja broj 117-2059/22 od 21. jula 2022. godine, broj 117-985/23 od 6. februara 2023. godine, broj 117-9457/23 od 11. decembra 2023. godine, broj 117-2901/24 od 29. aprila 2024. godine i broj 117-5341/24 od 25. septembra 2024. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbijen iz istih razloga kao u rešenju od 13. decembra 2021. godine, poništena su drugostepenim rešenjima broj 120-01-230/2022-01 od 29. septembra 2022. godine, broj 114-02-16/2023-01 od 27. marta 2023. godine, broj 120-01-32/2024-01 od 9. februara 2024. godine, broj 114-04-72/2024-01 od 26. juna 2024. godine i broj 114-04-98/2024-01 od 15. novembra 2024. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-220/25 od 27. januara 2025. godine odbijen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe, koji su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe od 22. decembra 2010. godine i još nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da traje 14 godina i devet meseci.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kom se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud ocenjuje da je predmet osporenog postupka od materijalnog značaja za podnosioce ustavne žalbe i nije pravno složen, dok je činjenično nešto složeniji, imajući u vidu veći broj stranaka u postupku. Pri tome je u periodu do donošenja prvostepenog rešenja od 11. avgusta 2021. godine bila sporna visina naknade koja je pripadala podnosiocima za rad na Divčibarama u bliže označenim periodima, što je prvostepeni organ do tada smatrao radom na terenu. Međutim, prvostepeni organ od donošenja rešenja od 13. decembra 2021. godine rad podnosilaca na istom mestu i u isto vreme, nasuprot oceni datoj u dotadašnjim rešenjima tokom više od deset godina, ne smatra radom na terenu, pa im nije utvrdio pravo na odgovarajuću naknadu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je rad na terenu u spornom periodu bio određen članom 43. tada važeće Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika i da pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) iz člana 44. Uredbe, koje uvek pripada policijskom službeniku dok radi na terenu, treba razlikovati od prava na posebnu naknadu za vreme vršenja službe pod otežanim terenskim uslovima iz člana 11. stav 2. tada važećeg Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je policijski službenik dodatno ostvarivao u zavisnosti od terenskih uslova u kojima je radio. Takođe, naknada troškova rada i boravka na terenu ne može biti isplaćena u nižem iznosu od onog propisanog Uredbom (videti Odluku Ustavnog suda Už-4095/2021 od 17. aprila 2025. godine, koja je objavljena na veb sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto 19 rešenja prvostepenog organa, 20 rešenja drugostepenog organa po žalbama protiv rešenja prvostepenog organa i dve presude Upravnog suda. Iz toga proizlazi da osporeni postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja i presuda Upravnog suda. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je našao da je Upravni sud efikasno postupao, jer je prvi upravni spor trajao nepune dve godine, a drugi 11 meseci, pri čemu je ukazao na to koje bitne činjenice je potrebno pouzdano utvrditi i na koji način treba tumačiti i primeniti relevantne propise.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Sud je konstatovao da su žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 30. avgusta 2013. godine izjavili tek 28. marta 2016. godine, iako su to mogli da učine dve godine ranije.

Ustavnopravna ocena osporenog postupka, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno i povremeno sporo postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u navedenom periodu koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će određena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka. Ustavni sud smatra da se iznete ocene Evropskog suda mogu primeniti i na osporeni postupak u kome se odlučuje o pravu većeg broja policijskih službenika na isplatu naknade troškova rada i boravka na terenu koja se traži za ograničeni vremenski period.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe policajaca iz Valjeva zbog terenskih dodataka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti