Odbijanje ustavne žalbe povodom produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja o produženju pritvora. Sudovi su naveli ustavnopravno prihvatljive razloge za produženje pritvora, a postupak odlučivanja o žalbi, iako je trajao 19 dana, smatra se hitnim u okolnostima reforme pravosuđa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bore Novakovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bore Novakovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kr. 824/09 od 24. decembra 2009. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 20/10 od 14. januara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boro Novaković iz Subotice podneo je Ustavnom sudu 26. januara 2010. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kr. 824/09 od 24. decembra 2009. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 20/10 od 14. januara 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:

- da je 8. oktobra 2009. godine saslušan zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju pred istražnim sudijom Okružnog suda u Subotici, koji je potom doneo rešenje o sprovođenju istrage i odredio mu pritvor;
- da je u zahtevu za sprovođenje istrage nadležni tužilac predložio saslušanje više svedoka, među kojima i svedoka L.F;
- da su tokom oktobra meseca 2009. godine saslušani svi svedoci osim L.F;
- da je prema njemu pritvor produžen za još dva meseca 6. novembra 2009. godine, protiv kog rešenja je izjavio žalbu preko branioca, ali je ista odbijena kao neosnovana;
- da je 31. decembra 2009. godine njegov branilac primio osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Kr. 824/09 od 24. decembra 2009. godine i da je tek tada saznao da je istražni sudija 22. decembra 2009. godine tražio da se prema njemu produži pritvor, te je istog dana preko branioca izjavio žalbu;
- da je u žalbi istakao „da je protivno članu 5. stav 4. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pritvor produžen bez izvođenja Bore Novakovića pred sud, čak na takav način da on i njegov branilac nisu znali da se odlučuje u pritvoru“;
- da u osporenom rešenju nisu navedeni važni razlozi za produženje pritvora, jer, po njegovom mišljenju, to što nije saslušan jedan svedok i što je pritvor produžen zbog obeležja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, nije dovoljan razlog za pritvor u smislu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku;
- da je protiv rešenja o produženju pritvora 31. decembra 2009. godine preko branioca izjavio žalbu;
- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 20/10 od 14. januara 2010. godine izjavljena žalba odbijena kao neosnovana;
- da iz obrazloženja navedenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu proizlazi da je žalba njegovog branioca dostavljena Apelacionom javnom tužiocu u Novom Sadu koji je dao odgovor na žalbu, a da taj odgovor njemu kao okrivljenom nikada nije dostavljen;
- da o žalbi branioca nije odlučivao sud koji je na osnovu pravne pouke navedene u prvostepenom rešenju trebalo da odluči (Vrhovni sud Srbije), već Apelacioni sud u Novom Sadu, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, budući da nije odlučivao zakonom ustanovljen sud;
- da je o žalbi branioca, izjavljenoj 31. decembra 2009. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio 14. januara 2010. godine, a da mu je odluka dostavljena 19. januara 2010. godine, te smatra da mu je ovim odugovlačenjem povređeno pravo da se hitno odluči o žalbi na pritvor, koje jemči član 27. stav 3. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povrede navedenih prava, poništi osporene akte i naloži da mu se naknadi materijalna i nematerijalna šteta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i odgovora Apelacionog suda u Novom Sadu Su. VIII-44-83/10 od 26. avgusta 2010. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Okružnim (sada Višim) sudom u Subotici vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog (sada Višeg) javnog tužilaštva u Subotici.

Podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 103/09 od 8. oktobra 2009. godine na osnovu člana 142. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP, a koji mu se računao od 6. oktobra 2009. godine, kada je lišen slobode.

Pritvor mu je potom produžen za još dva meseca rešenjem veća Okružnog suda u Subotici Kv. 253/09 od 6. novembra 2009. godine.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o predlogu istražnog sudije Okružnog suda u Subotici da se prema podnosiocu ustavne žalbe dalje produži pritvor, 24. decembra 2009. godine doneo osporeno rešenje Kr. 824/09 kojim je pritvor podnosiocu produžen za još dva meseca, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da „iz spisa predmeta proizlazi da nije saslušan svedok L.F. koji je predložen zahtevom za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Subotici, a što po oceni ovog suda, predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi, ometati postupak, uticanjem na ovo do sada nesaslušano lice“. Takođe, navedeno je „da postoje razlozi za produženje pritvora okrivljenom i po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP imajući u vidu činjenicu da se za krivično delo iz člana 113. KZ, koje se okrivljenom zahtevom za sprovođenje istrage nadležnog javnog tužioca stavlja na teret, može izreći kazna zatvora preko deset godina, te okolnost da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je na javnom mestu, na ulici, u blizini bašte ugostiteljskog objekta, gde se nalazilo više lica, nožem napao oštećenog Z.K, koji je uspeo da odbije prvi napad, nakon čega je ponovo nožem nasrnuo na oštećenog i zadao mu ubodnu ranu u predelu leve strane stomaka, što i po nalaženju ovog suda, predstavlja posebno teške okolnosti krivičnog dela koje opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i po navedenom zakonskom osnovu, koja mera je nužna u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, i koja svrha se ne bi mogla ostvariti drugom, blažom merom“.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu, koja je u Okružnom sudu u Subotici primljena 31. decembra 2010. godine.

Od 1. januara 2010. godine počeo je da se primenjuje Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08), kao i Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09 – kasnije 101/10 i 31/11).

Izjavljena žalba sa spisima predmeta je primljena u Apelacionom sudu u Novom Sadu 12. januara 2010. godine, koji je 14. januara 2010. godine doneo osporeno rešenje Kž. II 20/10 i odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe, ocenjujući „da je pravilno postupio Vrhovni sud kada je, odlučujući o predlogu istražnog sudije, prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor za još dva meseca po osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP“.

Spisi predmeta vraćeni su Višem sudu u Subotici, koji je preuzeo prvostepenu krivičnu nadležnost Okružnog suda u Subotici 19. januara 2010. godine i istog dana su podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac primili osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu. 4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jemči se svakom ko je lišen slobode pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače i ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela;

Članom 142a ZKP bilo je propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (tačka 1)); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (tačka 2)); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (tačka 3)); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (tačka 4)); da se izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (tačka 5)).

Odredbom člana 144. stav 3. ZKP bilo je propisano da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja.

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno, da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje i da kad sud, rešavajući po žalbi protiv rešenja kojim se određuje, ukida ili produžava pritvor, rešenje ukine i predmet uputi na ponovno odlučivanje, dužan je da istovremeno odluči i o pritvoru (član 401. st. 1, 3. i 4.).

Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) je propisano: ko drugog liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina (ubistvo - član 113.).

5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Vrhovnog suda Srbije Kr. 824/09 od 24. decembra 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 20/10 od 14. januara 2010. godine nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.

Povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time da u osporenim rešenjima nisu navedeni važni razlozi za produženje pritvora, jer, po njegovom mišljenju, to što nije saslušan jedan svedok i što je pritvor produžen zbog obeležja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret nije dovoljan osnov u smislu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP. Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 5). U odnosu na ove pritvorske razloge, u obrazloženju prvostepenog osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo koje mu je zahtevom za sprovođenje istrage stavljeno na teret i da je mera pritvora nužna u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Ovo iz razloga, što nije saslušan svedok L.F, a što po oceni Vrhovnog suda Srbije, predstavlja osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi, ometati postupak, uticanjem na ovo do sada nesaslušano lice, kao i jer postoje posebno teške okolnosti krivičnog dela (ubistvo u pokušaju), koje se ogledaju u tome da je podnosilac osnovano sumnjiv da je na javnom mestu, na ulici, u blizini bašte ugostiteljskog objekta, gde se nalazilo više lica, nožem napao oštećenog Z.K, koji je uspeo da odbije prvi napad, nakon čega je ponovo nožem nasrnuo na oštećenog i zadao mu ubodnu ranu u predelu leve strane stomaka. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 20/10 od 14. januara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno je prvostepeno rešenje o produženju pritvora po navedenim pritvorskim osnovama.

Po oceni Ustavnog suda, osporena rešenja Vrhovnog suda Srbije i Apelacionog suda u Novom Sadu zasnovana su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje zakonom predviđeni važni razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe i dovoljno obrazložili zbog čega smatraju da ga treba zadržati u pritvoru, u smislu člana 141. stav 1. tačka 2) i 5) ZKP.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da su podnosiocu povređena prava zajemčena odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

6. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava, navodeći da je o žalbi koju je preko svog branioca izjavio 31. decembra 2009. godine Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio tek 14. januara 2010. godine i da mu je odluka o žalbi dostavljena 19. januara 2010. godine, iz čega zaključuje da o njegovoj žalbi nije bilo hitno odlučeno.

Ustavni sud je u svojim odlukama (videti, pored ostalih, Už - 39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už - 1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine) izneo stav da svaka odluka o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva naročite hitnosti. Istovremeno, Ustavni sud podseća da je u Odluci Už – 2322/2010 od 3. marta 2011. godine, stav 5. obrazloženja, detaljno obrazložio iz kojih razloga je standard hitnosti manje zahtevan kada dođe do postupanja suda koji o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora odlučuje, kao i da se postojanje povrede prava lica lišenog slobode iz člana 27. stav 3. Ustava, mora utvrditi u svetlu činjenica svakog konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kr. 824/09 od 24. decembra 2009. godine, kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor, trajao 19 dana, računajući od 31. decembra 2009. godine kada je branilac izjavio žalbu, do 19. januara 2010. godine kada su podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac drugostepenu odluku primili. Ustavni sud je ocenio da je žalba branioca podnosioca ustavne žalbe bila razmotrena u skladu sa zahtevom hitnosti utvrđenim odredbom člana 27. stav 3. Ustava. Ovo iz razloga što su 1. januara 2010. godine počeli da se primenjuju već doneti zakoni kojima je izvršena sveobuhvatna reforma pravosuđa, pa su tako, pored ostalog, celokupnu drugostepenu nadležnost u krivičnoj materiji preuzeli Apelacioni sudovi. Imajući u vidu da je bilo neophodno fizički dostaviti spise sudovima koji su preuzeli navedenu nadležnost, te da je predmetni spis po žalbi protiv osporenog rešenja o produženju pritvora dostavljen Apelacionom sudu u Novom Sadu 12. januara 2010. godine, koji ih je isti dan prosledio Apelacionom javnom tužilaštvu na razmatranje i stavljanje predloga, te potom o žalbi odlučio 14. januara 2010. godine i 15. januara 2010. godine ih vratio Višem sudu u Novom Sadu, koji je spise predmeta primio 19. januara i isti dan dostavio odluku o žalbi podnosiocu i njegovom braniocu, to se postupanje nadležnih sudova ne može smatrati nekompatibilnim sa zahtevom hitnosti koju predviđa član 27. stav 3. Ustava.

Ustavni sud je cenio i navod podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je „pritvor produžen bez izvođenja Bore Novakovića pred sud, čak na takav način da on i njegov branilac nisu znali da se odlučuje u pritvoru“, kao i jer iz obrazloženja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu proizlazi da je žalba branioca podnosioca dostavljena Apelacionom javnom tužiocu u Novom Sadu koji je dao odgovor na žalbu, a da taj odgovor njemu kao okrivljenom nikada nije dostavljen“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe pritvor određen rešenjem Okružnog suda u Subotici Ki. 103/09 od 8. oktobra 2009. godine, nakon što je istražni sudija okrivljenog, ovde podnosioca, saslušao i doneo rešenje o sprovođenju istrage. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe saslušan kada mu je pritvor određen, te je nesporno da su osnovne procesne garancije, kao što je usmeno ročište, poštovane u konktekstu člana 5. stav 4. Konvencije i nije od značaja što prilikom produženja pritvora podnosilac ustavne žalbe nije ponovo saslušan, niti je takva obaveza kod donošenja rešenja o produženju pritvora propisana Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku. Naime, na osnovu jasnih odredaba člana 142a st. 1. i 4. ZKP, obaveza suda da prethodno sasluša okrivljenog, pa time i da obezbedi njegovo prisustvo, postoji samo kod odlučivanja o određivanju pritvora, dok se naknadne odluke suda kojima se pritvor produžava ili ukida donose u nejavnoj sednici veća, bez prisustva okrivljenog ili njegovog branioca, uz obavezu jedino da se na toj sednici vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama čl. 398. do 403. ZKP, koje regulišu postupak po žalbi protiv rešenja, nije predviđena obaveza suda da nakon dostavljanja žalbe tužilaštvu, dostavlja žaliocu izjašnjenje (a ne odgovor) tužilaštva na njegovu žalbu. Stoga su suprotne tvrdnje i zaključci podnosioca ustavne žalbe neosnovani i posledica su pogrešnog tumačenja ZKP.

7. Navod podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer „o žalbi branioca Bore Novakovića na rešenje Vrhovnog suda Srbije Kr. 824/09 nije odlučio sud koji je na osnovu pravne pouke navedene u tom rešenju i zakona trebalo da odluči - Vrhovni sud Srbije“ već Apelacioni sud u Novom Sadu, iz čega zaključuje da u konkretnom slučaju nije odlučivao nadležni sud, Ustavni sud je ocenio neosnovanim. Naime, u Republici Srbiji je izvršena sveobuhvatna reforma pravosuđa u okviru koje je donet set pravosudnih zakona, a koji su počeli da se primenjuju, kao što je već rečeno, od 1. januara 2010. godine. Jedan od donetih zakona bio je i Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09), koji je propisao sudove opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji. Do 1. januara 2010. godine je o žalbama protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije, kao prvostepenog, odlučivalo veće Vrhovnog suda Srbije. Nakon 1. januara 2010. godine, deo nadležnosti Vrhovnog suda Srbije su preuzeli Apelacioni sudovi. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju drugostepenu krivičnu nadležnost Vrhovnog suda Srbije preuzeo Apelacioni sud u Novom Sadu, te da je upravo Apelacioni sud u Novom Sadu i odlučivao o žalbi branioca podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, kao zakonom ustanovljen sud, to podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe povodom produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti