Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu vođenom preko dvanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je radni spor trajao preko 12 godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mikaila Milovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mikaila Milovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 489/01, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 719/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mikailo Milovanović iz Beograda je, 17. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 719/11 od 7. septembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1646/12 od 3. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena osnovna škola „Veljko Dugošević“ iz Beograda na ime zarade za utuženi period isplati opredeljeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. U ustavnoj žalbi se navodi da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno zbog toga što je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, da je Apelacioni sud u Beogradu u drugostepenom postupku prihvatio sve navode prvostepenog suda, pri čemu navode iz žalbe podnosioca ustavne žalbe nije ni dotakao; da je parnični postupak trajao više od dvanaest godina te je povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude; da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava u iznosu od 2.000 evra, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 719/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. avgusta 2001. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene osnovne škola „Veljko Dugošević“ iz Beograda, sa predlogom da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu uvećanog obima posla i prekovremenog rada za period od 1998. do 2001. godine isplati iznos koji će tužilac precizirati po pribavljenom izveštaju od tuženog o visini isplaćenih zarada i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka. Tužbeni zahtev je preciziran podneskom od 12. februara 2007. godine, tako što je predloženo da se tužena obaveže da tužiocu isplati iznos od 300.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude pa do konačne isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka. U podnesku se navodi da ovako precizirani tužbeni zahtev polazi od činjenice da je tužilac u periodu od 1. septembra 1998. do 27. januara 2001. godine obavljao poslove kako svoje – domara škole, tako i poslove dva pomoćnika s obzirom na to da je škola nakon gašenja individualne kotlarnice ukinula radno mesto ložača koji su van grejne sezone radili kao pomoćnici tužioca kao domara.

Pripremno ročište u ovom sporu je održano 5. marta 2002. godine i na njemu je tuženi uručio sudu svoj odgovor na tužbu.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 22. oktobra 2008. godine, tj. u toku narednih šest godina i sedam i po meseci, Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao još dvadeset tri ročišta (25. aprila, 11. juna, 16. septembra, 31. oktobra i 25. decembra 2002. godine, 24. februara, 16. aprila, 13. oktobra i 11. decembra 2003. godine, 23. februara i 10. maja 2004. godine, 27. januara i 24. oktobra 2005. godine, 6. februara, 20. aprila, 14. juna i 26. oktobra 2006. godine, 7. februara, 27. aprila, 28. septembra i 30. novembra 2007. godine, te 21. maja i 22. oktobra 2008. godine), od kojih je održano dvanaest ročišta. Od jedanaest neodržanih ročišta, četiri nisu održana iz razloga na strani suda (zbog sprečenosti ili bolesti postupajućeg sudije), dva iz razloga na strani tužioca, dva iz razloga na strani tuženog, jedno zbog zahteva tužioca za izuzeće postupajućeg sudije i dva zbog nedostavljanja traženog izveštaja od strane Ministarstva prosvete.

U sprovedenom postupku u funkciji predsednika veća postupalo je troje sudija, a prvostepeni sud je izveo dokaze upoznavanjem sa pismenim dokazima koju su dostavile stranke, saslušanjem dva svedoka, te veštačenjem putem sudskog veštaka građevinske struke na okolnost površine tužene osnovne škole, a veštak je dostavio sudu nalaz i mišljenje, kao i dopunsko izjašnjenje o primedbama tužioca.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 489/1 od 22. oktobra 2008. godine odbio pecizirani tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude 26. januara 2009. godine, a tužena je odgovorila na žalbu 4. marta 2009. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3252/10 od 17. decembra 2010. godine, ukinuo presudu P1. 489/01 od 22. oktobra 2008. godine i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, jer je našao da je u donošenju ožalbene presude učinjena bitna povreda odredaba Zakona o parničnom postupku i da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je ročište 7. septembra 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P1. 719/11 od 7. septembra 2011. godine odbio tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime zarade za period od 1. septembra 1998. do 17. januara 2001. godine isplati ukupan iznos od 300.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. septembra 2011. godine do isplate i obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 120.000 dinara.

Tužilac je protiv navedene prvostepene presude podneo žalbu 19. decembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž1. 1646/12 od 3. oktobra 2013. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu, jer je našao da je presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje po službenoj dužnosti pazi drugostepeni sud, kao i povreda na koje se ukazuje u žalbi, te da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da su suprotno navodima žalbe, razlozi pobijane presude jasni, potpuni i u skladu sa rezultatima izvedenih dokaza, a prvostepeni sud je u celini postupio po primedbama iz rešenja toga suda Gž1. 3252/10 od 17. decembra 2010. godine; da je s tim u vezi utvrđeno da u periodu potraživanja nije postojao povećani obim posla, da poslovi ložača nisu postojali, a da je pomoć domaru tek prateći posao istog , i to u vreme kada grejanje škole nije bilo potrebno; da je u tom značenju i iskaz prvostepenog suda iz obrazloženja pobijane presude koji glasi: „Stoga je sud zaključio da činjenica da izvršilaca na radnom mestu ložača nakon 1998. godine nije bilo, ne ukazuje na to da je posao tužioca kao domara bio uvećan, pogotovo ne znatno uvećan, u svetlu činjeničnog stanja ustanovljenog iz iskaza svedoka i upoređivanjem radnih m esta domara i ložača, kao i u prisustvu fakta da je održavanje k otlarnice tužene i poslova vezan ih za ogrev preuzelo radništvo „Beogradskih elektrana“ , nakon zaključenja ugovora o isporuci toplotne en ergije od 18. novembra 1998. godine“; da su navodi žalbe da se obim poslova domara nije smanjio, a da je on izgubio dva pomoćnika, bez pravnog značaja, sa razloga što su pomoćnici bili u funkciji obavljanja poslova ložača, za koji rad nije više bilo potrebe, a tužilac nije dokazao da je imao rad duži od punog radnog vremena, odnos no povećan obim posla zbog toga; da je pozivanje žalbe na iskaz svedoka S. N. pravno bez značaja, već u prisustvu prethodno izloženih razloga; da je tačno da je S. N. naveo da je tužilac radio u proseku više od deset i petnaest časova, te da je postojao usmeni dogovor da mu se za takav rad isplati zarada; da međutim, kod činjenice da za to ne postoji evidencija ostvarenih časova rada, za period duži od punog radnog vremena i da stvarno nije postojala potreba posla za rad duži od punog radnog vremena, niti odluka nadležnog organa, pravilno je prvostepeni sud zaključio da se nije mogao izvesti zaključak da je tužilac obavljao poslove ložača i da mu pripada zarada za ova dva radna mesta; da je ovo i zato što tužilac ne traži uvećanu zaradu za rad duži od punog radnog vremena, za što nema pisanih dokaza, a iz rezulatata izvedenih dokaza sledi da je tužilac isključivo obavljao poslove domara, za šta mu je i isplaćena zarada.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, 6. avgusta 2001. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 3. oktobra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao dvanaest godina i nepuna dva meseca, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju nije radilo o posebno složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav i sprovedeni dokazni postupak ne mogu predstavljati opravdanje za ovakvo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, koji je potraživao naknadu zarade za koju je smatrao da mu pripada.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac samo u manjoj meri doprineo trajanju postupka, imajući u vidu, pre svega, da su dva ročišta odložena iz razloga na strani podnosioca (23. februara 2004. i 6. februara 2006. godine), što je doprinelo dužem trajanju postupka oko pet meseci.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem, posebno imajući u vidu da se ovde radilo o radnom sporu koji je po svojoj prirodi hitan. Neefikasno postupanje suda je posebno došlo do izražaja u prvostepenom postupku u kome je doneta prva prvostepena presuda u ovom sporu posle sedam godina i dva i po meseca od podnošenja tužbe. Naime, pripremno ročište u ovom postupku je zakazano punih sedam meseci posle podnošenja tužbe; nakon dobijanja dopunskog izjašnjenja veštaka 11. juna 2004. godine, naredno ročište je zakazano posle šest i po meseci; u toku 2005. godine su zakazana samo dva ročišta – za 27. januar 2005. godine, koje nije održano, jer je podnosilac stavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, a nakon odbijanja tog zahteva rešenjem predsednika suda od 7. februara 2005. godine, naredno ročište je zakazano i održano posle osam i po meseci - 24. oktobra 2005. godine. Osim toga, saglasno rešenju donetom na ročištu 14. juna 2006. godine, prvostepeni sud je od Ministarstva prosvete zatražio izveštaj o tome da li je tuženi u okviru spornog perioda prijavljivao potrebu za objavljenim poslovima ložača, koji su predviđeni sistematizacijom i da li je zarada za zaposlenog na ovom radnom mestu bila priznata i doznačena tuženom od strane Ministarstva, koje do zaključenja glavne rasprave nije odgovorilo na zahtev suda, te ročišta zakazivana do zaključenja glavne rasprave, tj. u toku narednih četrnaest meseci ili nisu održana ili su održana bez suštinskog raspravljanja o sporu. U takvoj situaciji, prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima se u obzir ne samo odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem nadležnog suda, već i drugog državnog organa koji je trebalo da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak. U vezi s tim, ukazuje se i na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome država snosi odgovornost za kašnjenje njenih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti Guincho protiv Portugalije, presuda od 10. jula 1984. godine). Takođe, činjenica da je u ovom sporu postupalo troje sudija, je takođe doprinela dužem trajanju postupka. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118 .).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 489/01, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 719/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, značaj predmeta spora za podnosioca i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje, učinjenu osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 719/11 od 7. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1646/12 od 3. oktobra 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na navodima koje je podnosilac ustavne žalbe već iznosio u toku kako prvostepenog parničnog postupka, tako i u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima su se nadležni sudovi izjasnili u obrazloženju osporenih odluka. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je, kao i prethodno prvostepeni sud, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za svoju odluku i u obrazloženju presude se izjasnio o glavnim razlozima iznetim u žalbi tužioca, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njome u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda Novom Sadu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu vođenom preko dvanaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti