Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je utvrđeno da je podnosilac, odnosno njegov punomoćnik, svojim brojnim propustima i pasivnošću u pretežnoj meri doprineo dužini trajanja postupka od 18 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Š . iz G, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Š . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3609/12 (inicijalno predmet P. 1532/95 ranijeg Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Š . iz Graca, Republika Austrija , izjavio je, 20 . februara 20 12. godine, preko punomoćnika Z. M. J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 8. februara 2013. godine, protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3609/12 od 12. juna 2012. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 8775/12 od 5. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. U stava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. U stava, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3609/12 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu P. 1532/95).

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac u martu 1995. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog M.I. iz Beograda, radi duga; da je prvostepena odluka doneta nakon 14 godina i da je u momentu podnošenja ustavne žalbe još uvek trajao žalbeni postupak pred drugostepenim sudom, a po žalbi izjavljenoj 12. oktobra 2009. godine. Podnosilac smatra da je postupak nerazumno dugo trajao "krivicom" suda, te ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. U dopuni ustavne žalbe, podnosilac je naveo da je spor, ipak, pravnosnažno okončan , i to posle više od 18 godina, ali samo procesnim odlukama. On, pored navedene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ističe i povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, jer su sudovi osporena rešenja doneli "ne uzimajući u obzir trajanje postupka od 18 godina, a čemu on nijednom svojom radnjom nije doprineo". Podnosilac, dalje, navodi da se nije radilo o "fer" suđenju, jer su sudovi, posle toliko godina, spor okončali potvrđivanjem rešenja da se tužba smatra povučenom, zato što je punomoćnik izostao sa jednog ročišta, i to "ne svojom krivicom", nego zbog jednog previda administrativnog službenika advokatske kancelarije. Po mišljenju podnosioca, i prvostepeni i drugostepeni sud "u obrazloženjima svojih odluka nisu naveli činjenice koje bi upotpunile odluku koju su doneli", a iz obrazloženja odluka se ne vidi krivica punomoćnika podnosioca za izostanak sa ročišta. Predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja, te da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da donese rešenje kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje i stavi van snage rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3609/12 od 29. marta 2012. godine. Takođe, podnosilac je podneo zahtev za naknadu nematerijalne štet e zbog povrede označenih prava, kao i materijalne štete u vidu troškova za honorare advokata u toku osporenog parničnog postupka za svako nepotrebno održano ročište i za svako neodržano ročište, kao i svaki obrazloženi podnesak izazvan nezakonitim i nesavesnim radom suda. Podnosilac je tražio i troškove zastupanja pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 3609/12 Prvog osnovnog suda u Beogradu (inicijalno predmet P. 1532/95 ranijeg Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo 13. marta 1995. godine tužbu Četvrtom opštinskom sud u u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužen og M.I. iz Beograda, radi duga u iznosu od 29.371,00 ATS, na ime pruženih advokatskih usluga prilikom zastupanja tuženog pred sudom u Gracu, u Republici Austriji. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 1532/95.

Do donošenja prvostepene presude 9. juna 2009. godine, bilo je zakazano 36 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 10. Od preostalih 26 ročišta, razlog za neodržavanje 13 ročišta bio je na strani punomoćnika tužioca, koji je šest puta tražio odlaganje ročišta (lično ili preko pripravnika), nije blagovremeno postupio po raznim nalozima suda, jer je neposredno na ročištu predao jedan podnesak, jer njegov advokatski pripravnik nije imao punomoćje, odnosno jer četiri puta punomoćnik tužioca, koga je trebalo saslušati kao svedoka u postupku, nije pristupao na ročišta i pored urednog poziva. Preostalih trinaest ročišta nije održano: jednom zbog štrajka radnika suda, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom zbog nedostavljanja traženih objašnjenja austrijskog suda, zbog izostanaka svedoka S.Š. ili tuženog koji nisu bili uredno pozvani, te zbog traženja punomoćnika tuženog da se ročište odloži. Na održanim ročištima su saslušani tuženi u svojstvu parnične stranke i dva svedoka (jedan od njih je punomoćnik tužioca), izvršeno je suočenje svedoka i pribavljeni potrebni izveštaji i objašnjenja suda u Gracu povodom preduzetih radnji tužioca, kao branioca tuženog, u krivičnom postupku vođenom pred tim sudom. U ovom delu postupka Opštinski sud je više puta nalagao punomoćniku tužioca određeno postupanje, sa ostavljanjem rokova, i to: za dostavljanje dokaza (koji nisu bili dostavljeni uz tužbu); preciziranje tužbenog zahteva, određivanje vrednosti spora, dostavljanje prevoda dokaza na koje se pozivao, izjašnjenje u kojoj su fazi pregovori između stranaka - odnosno o daljem toku postupka, s obzirom na to da je bilo najavljeno mirno rešenje spora i traženo odlaganje ročišta u 2000. godini. Punomoćnik tužioca nije blagovremno postupao po nalozima suda da se izjasni o daljem toku postupka, odnosno o tome ostaje li pri tužbi, i nije se odazivao na pozive da pristupi u sud tokom 2001. godine do sredine 2003. godine, već se podneskom od 17. septembra 2003. godine izjasnio da mu je nalog nejasan, da bi skoro mesec dana kasnije konačno obavestio sud da stranke nisu postigle mirno rešenje spora. Takođe, ni po nalogu za uređenje tužbe - opredeljivanje iznosa u evrima od 15. oktobra 2003. godine, punomoćnik tužioca više od godinu i četiri meseca nije postupio, između ostalog jer mu nalog nije mogao biti uručen pošto su se povratnice vraćale sa konstatacijom da je odseljen. I pored toga što je Opštinski sud preko Advokatske komore Beograda pribavio adresu punomoćnika tužioca 8. juna 2004. godine, u toku 2004. godine nije održano nijedno ročište jer punomoćnik nije uredno primao pozive. Po obaveštenju dobijenom od punomoćnika protivne strane da je on na adresi iz tužbe, ponovo, a ne na novopribavljenoj adresi, održano je jedno ročište u 2005. godini, a tužbeni zahtev je preciziran 14. februara 2005. godine. Takođe, u ovoj fazi postupka bilo je određeno saslušanje u svojstvu svedoka punomoćnika tužioca Z.J. (koji je punomoćnik tužioca i u ustavnosudskom postupku), i to 23. decembra 1997. godine, ali je on saslušan tek 27. decembra 2005. godine (pre toga je pristupio na jedno ročište 17. oktobra 2005. godine, za koje nije bilo procesnih pretpostavki da se održi), jer se u ovom periodu nije odazivao na uredne pozive suda, a punomoćnici tužioca, po zameničkom punomoćju, pravdali su njegove izostanke odsustvom iz zemlje.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1532/95 od 9. juna 2009. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Punomoćnik tužioca je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 14. oktobra 2009. godine. Opštinski sud je 19. novembra 2009. godine naložio da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 14577/10 od 25. januara 2012. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 7. februara 2012. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Prvim osnovnim sudom zaveden pod brojem P. 3609/12 i prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 29. mart 2012. godine. Kako su sa ročišta izostali punomoćnici obe parnične stranke, doneto je rešenje P. 3609/12 od 29. marta 2012. godine, kojim se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužioca je 4. aprila 2012. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta, jer se, prema navodima iz predloga, u konkretnom slučaju, nije radilo o krivici punomoćnika, već o grešci zaposlenog u advokatskoj kancelariji, koji je prevideo poziv za ročište i tako propustio da obavesti punomoćnika tužioca o zakazanom ročištu. U predlogu je navedeno da za 17 godina trajanja postupka nikad nije traženo čak ni odlaganje ročišta, niti je ikada propušteno neko ročište. Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon održanog ročišta 28. maja 2012. godine povodom predloga tužioca, doneo ustavnom žalbom osporeno rešenje P. 3609/12 od 12. juna 2012. godine, kojim se ne dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 3. jula 2012. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8775/12 od 5. decembra 2012. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje i odbijena žalba tužioca kao neosnovana. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno našao, izvodeći dokaz saslušanjem advokatskog pripravnika S.M. i M.R, da razlozi u podnetom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje nisu opravdani razlozi za propuštanje ročišta zakazanog za 29. mart 2012. godine, iz kojih razloga je, na osnovu člana 111. stav 1. Zakona o parničnom postupku, i odlučio kao u izreci pobijanog rešenja. Viši sud nalazi da je prvostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge za svoju odluku, između ostalog, ne prihvatajući navode svedoka da je poziv za ročište slučajno ostao u koverti i da ga niko od kancelarijskog osoblja nije video. Povodom žalbenih navoda da punomoćnik nije bio sam kriv za previd administativnog rukovodioca advokatske kancelarije, kome je poziv ostao u koverti, te da se radi o neotklonjivom događaju, a time i o opravdanom propuštanju dolaska na ročište, Viši sud ističe da ovi razlozi, navedeni i u podnetom predlogu, nisu potkrepljeni odgovarajućim dokazima o sprečenosti punomoćnika tužioca da pristupi na zakazano ročište, posebno imajući u vidu činjenicu da je na povratnici u kojoj je bio poziv za predmetno ročište bilo konstatovano da se dostavlja jedno rešenje Gž. 14577/10 od 25. januara 2012. godine i poziv za ročište za spor male vrednosti, te da kod potpisivanja povratnice sa navedenim konstatacijama, nije moglo doći do previda postojanja poziva. Navedeno rešenje je uručeno punomoćniku tužioca 24. januara 2013. godine.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 13 . marta 1995. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 24. januara 2013. godine, kada je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, uručeno drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim nije dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje predloženo u podnesku punomoćnika tužioca od 4. aprila 2012. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o 17 godina i nepunih deset meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio posebno pravno i činjenično složen, ali da je procesno bio usložnjen, zbog potrebe pružanja međunarodne pravne pomoći u pogledu primene stranog prava, važećih propisa o visini Advokatske tarife, te pribavljanja podataka koliko je pretresa održano pred stranim sudom.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik nisu imali proaktivan stav u postupku, niti pokazali interesovanje da se razreše sporna pitanja, urgirajući za ubrzanje postupka (osim u dva navrata u 1997. godini) i zakazivanje ročišta, a punomoćnik tužioca je, u pogledu saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke, prihvatio predlog tuženog da se taj dokaz ne izvodi.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, a ni njegov punomoćnik, nisu ponašali u skladu sa svojom procesnim ulogom, i to iz sledećih razloga: uz tužbu nisu bili podneti dokazi, punomoćnik tužioca nije postupao ili nije blagovremeno i u potpunosti postupao po nalozima suda u pogledu dostavljanja prevoda dokaza na srpski jezik, preciziranja tužbenog zahteva, te izjašnjenja tokom skoro tri godine da li je došlo do mirnog rešenja spora među strankama, zbog kojih je traženo da se ročište ne održi. Punomoćnik je, nasuprot navodima ustavne žalbe, šest puta tražio odlaganja ročišta pravdajući izostanke boravkom u inostranstvu, a na ročišta su pristupali po zameničkom punomoćju, uglavnom, drugi advokati ili advokatski pripravnici bez punomoćja ili mogućnosti da se izjasne na pitanja suda i navode suprotne strane. Pored navedenog, stoji i da je punomoćnik tužioca jednom neposredno pred ročište predao podnesak, a da se više puta nije odazivao pozivima suda "za odmah". U ovom sporu, radi razrešenja spornog pitanja da li je tužilac isplaćen ili ne, trebalo je punomoćnika tužioca saslušati kao svedoka. Bez obzira na to što je kao punomoćnik trebalo da zastupa interese tužioca, punomoćnik se na uredne pozive suda radi saslušanja u svojstvu svedoka nije odazivao, pravdajući se odsustvom iz zemlje, pa je ovaj dokaz izveden tek posle osam godina od dana kada je saslušanje određeno rešenjem suda. Takođe, punomoćnik tužioca nije prijavio sudu promenu adrese, tako da je godinu dana trebalo sudu da se pribavi njegova tačna adresa (ni Advokatska komora nije mogla da pruži taj podatak, već je punomoćnik tuženog izvestio sud da se on ponovo nalazi na adresi iz tužbe). Konačno, iako punomoćnik tvrdi da je uredno pristupao na ročišta i da nije tražio odlaganja, ovaj spor je okončan upravo iz razloga što je punomoćnik tužioca izostao sa ročišta na koje je bio uredno pozvan.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da sudovi koji su vodili postup ak, u okolnostima krajnje pasivnog ponašanja tužioca, nisu imali presudan uticaj za dužinu trajanja postupka. Naime, ne efikasnost suda se u izvesnoj meri ogledala u tome što je inicijativu oko izjašnjavanja da li je bilo mirnog rešenja spora među strankama prepuštao punomoćniku tužioca, koji, posle više neizjašnjavanja, čak "nije ni razumeo" takve dopise suda. Prvostepeni sud je u skladu sa pravilima međunarodne pomoći pokazao značajnu aktivnost, urgirajući kod nadležnog ministarstva da se zamolnim putem preko nadležnog suda u Austriji pribave potrebni podaci. Krivici suda može se pripisati to što je zbog sprečenosti postupajućeg sudije dva puta odloženo ročište i što je u 1997. godini, i pored dve urgencije punomoćnika tužioca, zakazano i održano samo jedno ročište, koje je ipak odloženo jer punomoćnik i pored urgencija da se zakažu ročišta nije obezbedio prevode pristiglih dokaza. Kada je reč o postupanju drugostepenih sudova, Ustavni sud ocenjuje da je u manjoj meri na strani Višeg suda u Beogradu bilo doprinosa dužini trajanja postupka, jer je o žalbi tužioca protiv prvostepene presude rešeno posle dve godine, mada treba uzeti u obzir reorganizaciju pravosuđa i promenu zakonskih propisa u pogledu nadležnosti sudova u drugom stepenu za postupanje po žalbi u sporovima male vrednosti. U ponovnom žalbenom postupku, a protiv rešenja kojim se ne dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje po predlogu tužioca, rešeno je u roku od pet meseci.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja punomoćnika tužioca, pored toga što je neminovno izvesno produženo trajanje zahtevao i postupak pružanja međunarodne pravne pomoći. U konkretnom slučaju, tužilac, kome po procesnom položaju pripada aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je sve da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, period trajanja postupka produži , što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sud ova, niti državnih organa Republike Srbije.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u preteženoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede prava, jer bi to značilo ostvarivanje koristi uprkos iskazanoj procesnoj opstrukciji.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3609/12 (inicijalno predmet P. 1532/95 ranijeg Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3609/12 od 12. juna 2012. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 8775/12 od 5. decembra 2012. godine, ponavljajući razloge iz žalbe koje je drugostepeni sud već cenio, uz tvrdnje da mu je osporenim sudskim odlukama donetim "bez navođenja činjenica koje bi upotpunile odluku i bez obrazloženja iz kojeg bi se videla krivica punomoćnika podnosioca za izostanak sa ročišta, a to sve i pored osamnaestogodinjeg trajanja postupka bez krivice podnosica", povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, o tome zašto kod izostanka opravdanih razloga za propuštanje ročišta nije bilo uslova da se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje.

Stoga je polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, te da stavi van snage i rešenje kojim se smatra da je tužba povučena. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti