Odbijanje zahteva za upis svojine na zemljištu kupljenom na javnoj dražbi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stavove redovnih sudova da podnosilac nije mogao steći svojinu na poljoprivrednom zemljištu. Zemljište je bilo u državnoj svojini, a kupac u izvršnom postupku ne može steći više prava od izvršnog dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća … „V.“ d.o.o. Šabac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća … „V.“ d.o.o. Šabac izjavljena protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu P. 25/10 od 24. maja 2011. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2957/11 od 6. septembra 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1223/12 od 3. oktobra 2013. godine zbog p ovrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće … „V.“ d.o.o. Šabac je, 16. decembra 2013. godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz Vrbasa, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i načela iz člana 22. Ustava „i naročito (zato što je podnosiocu) povređeno pravo na sticanje svojine po osnovu kupovine na javnoj dražbi u postupku izvršenja kod nadležnog suda“.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima su pravosnažno odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi podnosioca ustavne žalbe da se briše uknjiženo pravo svojine na označenim nepokretnostima, a koje je upisano u korist tužene Republike Srbije - Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, da se odredi upis prava svojine i korišćenja na označenim nepokretnostima u korist podnosioca ustavne žalbe, da se tužena obaveže da podnosiocu isplati opredeljeni novčani iznos na ime naknade štete zbog nemogućnosti da, u označenom periodu, obrađuje navedeno poljoprivredno zemljište, te iznos na ime naknade štete zbog izgubljene svojine na predmetnom poljoprivrednom zemljištu (primarni tužbeni zahtev), kao i zahtev da se tužena obaveže da podnosiocu isplati tražene iznose na ime naknade štete zbog izgubljene svojine na spornom poljoprivrednom zemljištu i zbog nemogućnosti da, u označenom periodu, ovo zemljište obrađuje (eventualni tužbeni zahtev). Osporenom revizijskom presudom odbijena je kao neosnovana revizija koju je protiv pravosnažne presude podnosilac ustavne žalbe izjavio preko punomoćnika, a odbačena revizija koju je protiv iste presude izjavio sam podnosilac ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporene presude „direktno suprotne odredbama koje regulišu pravo na sticanje prava svojine u izvršnom sudskom postupku, načinu sticanja prava svojine u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, te propisima za sticanje prava svojine i dr.“ Obrazlaže da se odlukom suda ne dozvoljava upis prava svojine na poljoprivrednom zemljištu u korist lica koje je u zakonitom postupku u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju kupilo te nepokretnosti, a ni naknada štete zbog nemogućnosti upisa prava svojine. Prema shvatanju podnosioca, kupac ne može biti odgovoran što je sud na javnoj dražbi prodavao predmetne parcele koje nisu mogle biti predmet raspolaganja ZZ „J.“ iz Srpske Crnje, jer je pretpostavka da je kupac na javnoj dražbi savestan i da je sud pre prodaje proverio sve okolnosti vezane za mogućnost prodaje tih nepokretnosti. Polazeći od navedenog, podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno označeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe i ZZ „J.“ iz Srpske Crnje su 4. marta 2002. godine zaključili dva ugovora o isporuci merkantilne pšenice. Istog dana ugovorne strane su pred Opštinskim sudom u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji, zaključili sporazum Iv. 13/02 kojim su se saglasili da se za obezbeđenje potraživanja uknjiži založno pravo na nepokretnostima – obradivom zemljištu založnog dužnika ZZ „J.“. U tom sporazumu opisane su parcele koje služe kao obezbeđenje potraživanja za svaki od zaključenih ugovora.

Rešenjem Opštinskog suda u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji, Iv. 13/02 od 4. marta 2002. godine prihvaćen je na zapisnik dat sporazum ugovornih strana i utvrđeno da taj sporazum ima snagu sudskog poravnanja i izvršne isprave i naložena je uknjižba založnog prava u korist tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, na navedenim nepokretnostima.

Osporenom presudom Višeg suda u Zrenjaninu P. 25/10 od 24. maja 2011. godine je :

- stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se briše uknjiženo pravo svojine i korišćenja na nepokretnostima upisanim u listu nepokretnosti broj … KO Srpska Crnja u korist tužene Republike Srbije, Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, i to na taksativno navedenim parcelama, u ukupnoj površini 116 hektara 32 ara i 83 m2, uz navođenje površine svake parcele, te da se odredi upis prava svojine i korišćenja u korist tužioca na osnovu presude, što je tužena dužna da trpi, zatim da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog nemogućnosti obrade ukupno 182 hektara 58 ari i 65 m2 poljoprivrednog zemljišta za 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu ukupno 12.486.416,00 dinara, sa zakonskom kamatom, kao i da tužiocu plati na ime naknade štete zbog izgubljene svojine na poljoprivrednom zemljištu u površini od 66 hektara 25 ari i 83 m2 koje je kupio po pravnosnažnom rešenju Opštinskog suda u Novoj Crnji I. 77/03 od 23. decembra 2004. godine i I. 77/03 od 25. marta 2005. godine ukupan iznos od 16.583.127,00 dinara sa zakonskom kamatom;

- stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan i eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene svojine na poljoprivrednom zemljištu koje je tužilac kupio po pravnosnažnim rešenjima Opštinskog suda Nova Crnja broj I. 77/03 od 23. decembra 2004. godine i I. 77/03 od 25. marta 2005. godine, plati ukupan iznos od 45.353.217,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog nemogućnosti obrade ukupno 182 hektara 58 ari i 65 m2 poljoprivrednog zemljišta i to za 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu ukupno 12.486.416,00 dinara sa zakonskom kamatom;

- stavom trećim izreke tužilac obavezan da tuženom plati parnične troškove u iznosu od 356.250,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac sa Zemljoradničkom zadrugom „J .“ iz Srpske Crnje zaključio sporazum 4. marta 2002. godine koji je rešenjem Opštinskog suda u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji Iv. 13/02 od 4. marta 2002. godine prihvaćen na zapisnik i konstatovano da taj sporazum ima snagu sudskog poravnanja i izvršne isprave, pa je naložena uknjižba založnog prava u korist tužioca na parcelama navedenim u tom sporazumu; da je prilikom zaključenja sporazuma od 4. marta 2002. godine i donošenja rešenja o obezbeđivanju od strane navedenog suda Iv. 13/02 od 4. marta 2002. godine došlo do grešaka u pisanju u pogledu brojeva parcela i njihovih površina za određeni broj parcela, zbog čega rešenje o obezbeđenju nije moglo biti zemljišno-knjižno sprovedeno u pogledu pogrešno označenih parcela; da je tužilac pred Opštinskim sudom i Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji dana 19. decembra 2003. godine zatražio izvršenje na osnovu tog sporazuma radi namirenja obezbeđenog potraživanja tužioca kao izvršnog poverioca, utvrđivanjem vrednosti i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika upisanih u zemljišnoknjižni uložak br. …, … i … KO Srpska Crnja i zemljišnoknjižni uložak br. … i … KO Vojvoda Stepa , i to parcela navedenih u sporazumu i rešenju o obezbeđivanju; da je tužilac kao izvršni poverilac u predlogu za izvršenje pogrešno označio određeni broj parcela i njihove površine; da tužilac kao izvršni poverilac, uz predlog za izvršenje nije dostavio sudu izvod iz zemljišnjih knjiga kao dokaz o vlasništvu izvršnog dužnika na predmetnim nekretninama (koje predstavljaju poljoprivredno zemljište); da se nakon prijema predloga za izvršenje sud obratio Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Nova Crnja sa zahtevom za obaveštenje da li je izvršeno razgraničenje državne od društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu kod Zemljoradničke zadruge „J .“ iz Srpske Crnje, pa je dopisom od 29. decembra 2003. godine sud obavešten da su direktoru Zadruge 17. marta 2003. godine predati obrasci koji treba da se predaju Ministarstvu poljoprivrede radi potvrđivanja razgraničenja državne od društvene svojine; da je 29. marta 2003. godine sud zaključkom donetim u izvršnom postupku pozvao tužioca da dostavi izvode iz zemljišnoknjižnih uložaka br. …, … i … KO Srpska Crnja i br. … i … KO Vojvoda Stepa; da tužilac kao izvršni poverilac nije sudu dostavio izvode iz zemljišne knjige i dokaze o vlasništvu na tim nepokretnostima; da je sud doneo rešenje o izvršenju od 30. januara 2004. godine, koje je postalo pravosnažno 7. februara 2004. godine, u kome su pogrešno označeni brojevi i površine nekih parcela; da je na nedostatke u sprovođenju izvršenja ukazalo Republičko javno pravobranilaštvo podneskom od 24. septembra 2004. godine navodeći da u odnosu na izvršnog dužnika nije okončan postupak razgraničenja državne od društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu, te postoji zakonska pretpostavka da je se celokupno poljoprivredno zemljište smatra državnom svojinom, a što sprečava bilo kakvo opterećenje ili otuđenje tog zemljišta dok se ne sprovede razgraničenje; da je 26. novembra 2004. godine Opštinski sud u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji održao ročište za prodaju predmetnih nepokretnosti; da je sud, rešenjem I. 77/03 od 23. decembra 2004. godine, dosudio tužiocu kao izvršnom poveriocu nepokretnosti izvršnog dužnika, a da je rešenjem pod istim brojem od 25. marta 2005. godine predao tužiocu kao kupcu sve parcele navedene u rešenju o izvršenju, osim pojedinih, tačno opisanih parcela, koje tako kako su bile navedene u rešenju o izvršenju nisu postojale u javnoj knjizi; da je, u međuvremenu, nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu rešenjem St. 932/03 od 15. marta 2004. godine, pa je stečajni upravnik izvršnog dužnika u tom postupku učinio nespornim potraživanje tužioca prema stečajnom dužniku; da je po tužbi Republike Srbije podnete protiv stečajne mase bivšeg stečajnog dužnika ZZ „J .“ u stečaju iz Srpske Crnje, doneta pravnosnažna presuda Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 15/05 od 25. maja 2006. godine kojom je utvrđeno da je delimično ništav sporazum radi obezbeđenja od 4. marta 2002. godine zaključen između tužioca i Zemljoradničke zadruge „J .“ iz Srpske Crnje u delu kojim je obezbeđeno potraživanje tužioca uknjižbom založnog prava na nepokretnostima u državnoj svojini i naloženo Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Nova Crnja da, po pravosnažnosti te presude, izvrši brisanje uknjižbe založnog prava u korist ovde podnosioca ustavne žalbe, izvršenog na osnovu rešenja Opštinskog suda u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji Dn. 20/03 na nepokretnostima u državnoj svojini upisanim u list nepokretnosti broj … KO Srpska Crnja; da su nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva bile upisane kao državna svojina sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Ocenjujući prethodno detaljno analizirano činjenično stanje, prvostepeni sud, najpre, konstatuje da je od samog početka, u toku postupka obezbeđivanja potraživanja tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, došlo do grešaka i nesaglasnosti u označavanju brojeva i površina pojedinih parcela, da je zatim tužilac podneo predlog za izvršenje u kome je označio pojedine parcele koje u tom momentu nisu postojale u zemljišnim knjigama pod označenim brojem ili u označenoj površini, te da je na osnovu takvog predloga doneto rešenje o izvršenju, pri čemu tužilac, kao izvršni poverilac, sudu nije ni dostavio izvode iz zemljišnjih knjiga, odnosno listova nepokretnosti za predmetne nekretnine, a što je bila njegova zakonska obaveza. Tako je rešenje o izvršenju sprovedeno prodajom i parcela koje kao takve nisu ni postojale. Budući da te parcele nisu ni navedene u rešenju o predaji nepokretnosti od 25. marta 2005. godine, prvostepeni sud je ocenio da je u ovom delu primarni tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje upis prava svojine, neosnovan. Takođe, sud je ocenio da primarni tužbeni zahtev za upis prava svojine i prethodno brisanje uknjiženog prava svojine i korišćenja tužene, nije osnovan u odnosu na nepokretnosti koje se u katastru nepokretnosti vode kao javna svojina opštine Nova Crnja, te u tom delu tužena nije pasivno legitimisana da trpi predmetni upis, jer predmetne parcele nisu ni upisane kao svojina tužene. Dalje, ocenjujući osnovanost kako primarnog, tako i eventualnog tužbenog zahteva, prvostepeni sud utvrđuje njihovu neosnovanost polazeći od odredaba Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i pravosnažne presude kojom je utvrđena ništavost sporazuma koji je tužilac zaključio sa Zemljoradničkom zadrugom u delu kojim je potraživanje tužioca bilo obezbeđeno uknjižbom založnog prava na nepokretnostima u državnoj (javnoj) svojini. Takođe, sud obrazlaže i na koji način se sve tužilac, kao izvršni poverilac, u toku izvršnog postupka nije savesno koristio svojim ovlašćenjima i u čemu se ogleda njegova krivica koja za pravnu posledicu ima neosnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete. Konačno, za zemljište za koje je nakon razgraničenja utvrđeno da je u državnoj svojini, sud ocenjuje da je tužbeni zahtev neosnovan iz više razloga, a u prvom redu zbog toga što na tom zemljištu Zemljoradnička zadruga nije bila vlasnik, te kupac u izvršnom postupku nije mogao steći veća prava od prava koje je imao izvršni dužnik u tom postupku.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2957/11 od 6. septembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 25/10 od 24. maja 2011. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1223/12 od 3. oktobra 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena, preko punomoćnika, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2957/11 od 6. septembra 2012. godine; stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija koju je, protiv iste presude, tužilac izjavio lično.

U obrazloženju navedene revizijske presude, u delu kojim se revizija odbija kao neosnovana, navedeno je da sud nalazi da je, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen. Naime, predmet prinudnog izvršenja mogle su biti samo stvari koje ulaze u imovinu izvršnog dužnika, pa je izvršenje i moglo biti sprovedeno samo na parcelama poljoprivrednog zemljišta koje su se vodile kao društvena svojina sa pravom korišćenja Zemljoradničke zadruge „J .“ iz Srpske Crnje. Parcele čiji vlasnik nije bila Zemljoradnička zadruga „J.“ iz Srpske Crnje kao izvršni dužnik u vreme sprovođenja navedenog prinudnog izvršenja nisu mogle biti predmet raspolaganja od strane Zemljoradničke zadruge „J.“, odnosno davanja u svrhu obezbeđenja novčanog potraživanja tužioca, jer je bilo potrebno izvršiti razgraničenje državne od društvene svojine na osnovu čl. 1. do 3. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu i druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, br. 49/92 i 54/96), kao i Uputstva o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koji koriste pravna lica („Službeni glasnik RS“, broj 21/94). Pored toga, revizijski sud zaključuje da parcele čiji je broj i/ili površina bila pogrešno označena, nisu mogle biti predmet uknjižbe zbog nepostojanja identiteta podataka za te parcele i podataka postojećih u zemljišnim knjigama, a do koje greške je došlo isključivom radnjom tužioca jer ih je on takvim označio, a nije tražio ispravku učinjenih grešaka. Konačno, Vrhovni kasacioni sud konstatuje da se ostali revizijski navodi u suštini odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a osnov tužbenog zahteva za naknadu štete se odnosi na nezakonit rad suda, što tužilac u ovom postupku nije dokazao.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom, ukazuje je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbom Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom, da je zabranjeno vršenje prava iz stava 1. ovog člana protivno cilju zbog koga su zakonom ustanovljena ili priznata (član 6.); da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.).

Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS”, br. 49/92 i 54/96), koji je stupio na snagu 29. jula 1992. godine, bilo je propisano: da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj je svojini, kao i da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni je kapital tog preduzeća (član 1.); da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koristi preduzeće, zemljoradnička zadruga ili drugo pravno lice (u daljem tekstu: preduzeće) koje je imalo pravo korišćenja i raspolaganja tim zemljištem na dan stupanja na snagu ovog zakona, da poljoprivrednim zemljištem iz stava 1. ovog člana raspolaže i upravlja država preko Republičkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta (u daljem tekstu: Fond) (član 2.); da će ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvršiti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti najkasnije do 31. decembra 1997. godine, kao i da će način i postupak utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta odrediti ministarstvo za poslove poljoprivrede (član 3.). Odredbom člana 95. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano je da stupanjem tog zakona na snagu prestaju da važe odredbe čl. 2, 4. i 5, člana 6. st. 1, 4. i 5. i čl. 7, 9, 10. i 12. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ("Službeni glasnik RS" , br. 49/92 i 54/96).

Odredbom člana 12. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96 i 32/97) bilo je propisano da se pravo na nepokretnostima u državnoj svojini upisuju u javnu knjigu u evidenciju nepokretnosti i pravima na njima u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 4. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ("Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za upis prava svojine, bilo je propisano da se u katastar nepokretnosti upisuju podaci o nepokretnostima i pravima na njima, utvrđeni u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 136. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/00, 73/ 2000 i 7120/01), koji je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano da je uz predlog za izvršenje na nepokretnosti, potrebno da poverilac podnese izvod iz javne knjige kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina dužnika.

5. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, temelji na tvrdnji o pogrešnoj primeni relevantnog materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud je osnovanost ovih navoda cenio sa stanovišta prethodno navedenih zakonskih odredaba.

Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a koje Ustavni sud u ustavnosudskom postupku nije nadležan da preispituje, Sud konstatuje sledeće:

- prvo, da je podnosilac ustavne žalbe sporazum radi obezbeđenja svog novčanog potraživanja sa Zemljoradničkom zadrugom „J.“ iz Srpske Crnje (u daljem tekstu: ZZ), a koji je rešenjem Opštinskog suda u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji, Iv. 13/02 od 4. marta 2002. godine, dobio snagu sudskog poravnanja i izvršne isprave, zaključio pre izvršenog razgraničenja društvene od državne svojine, što je imalo za pravnu posledicu da je ovim sporazumom naložena uknjižba založnog prava u korist podnosioca ustavne žalbe i na nepokretnostima koje su, nakon izvršenog razgraničenja postale državna svojina;

- drugo, da prethodnu konstataciju Ustavnog suda potvrđuje činjenica, koju podnosilac nije osporio, da su direktoru ZZ 17. marta 2003. godine predati obrasci koji treba da se predaju Ministarstvu poljoprivrede radi potvrđivanja razgraničenja državne od društvene svojine, iz čega nesporno sledi da je sporazum/sudsko poravnanje, zaključen pre okončanja postupka razgraničenja;

- treće, da je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 15/05 od 25. maja 2006. godine utvrđeno da je delimično ništav sporazum radi obezbeđenja – sudsko poravnanje od 4. marta 2002. godine zaključeno između podnosioca ustavne žalbe i ZZ, u delu kojim je obezbeđeno potraživanje podnosioca uknjižbom založnog prava na nepokretnostima u državnoj svojini i naloženo Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Nova Crnja da izvrši brisanje uknjižbe navedenog založnog prava;

- četvrto, da je na osnovu navedenog poravnanja, radi namirenja novčanog potraživanja koje je podnosilac ustavne žalbe imao prema ZZ, u međuvremenu, u postupku izvršenja sprovedena javna prodaja i dodela označenih nepokretnosti podnosiocu ustavne žalbe kao kupcu;

- peto, da je nakon razgraničenje državne od društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu predmetno poljoprivredno zemljište upisan o kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Nova Crnja u posedovni list kao svojina Republike Srbije;

- šesto, da su od samog početka, od zaključenja sporazuma/sudskog poravnanja pa do javne prodaje u izvršnom postupku, postupkom bile obuhvaćene i parcele čije su katastarske oznake, bilo u broju parcele i/ili površini, bile pogrešno označene, za šta odgovornost nesporno snosi tužilac koji je izvršenje tražio;

- sedmo, da se kao sporno pitanje postavlja kako je, u konkretnom slučaju, uopšte moglo biti doneto rešenje o izvršenju i sprovedeno izvršenje u situaciji kada podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac, ni uz predlog za izvršenje, a ni naknadno na traženje suda od 29. marta 2003. godine, nije dostavio izvode iz zemljišne knjige i dokaze o vlasništvu izvršnog dužnika na nepokretnostima na kojima je tražio izvršenje, a što je bio u obavezi da učini saglasno odredbi člana 136. stav 1. tada važećeg Zakona o izvršnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, za ocenu postupajućih sudova da je neosnovan primarni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se briše uknjiženo pravo svojine i korišćenja na delu spornog poljoprivrednog zemljišta, u površini od 103 ha 10 a 23 m2, u korist tužene Republike Srbije, i u vezi sa tim da se odredi upis prava svojine u njegovu korist, kao i da je neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je tražena naknada štete. Ovo stoga što je, saglasno odredbi člana 3. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, nakon što je izvršeno razgraničenje poljoprivrednog zemljišta ZZ u državnoj i društvenoj svojini, sporno poljoprivredno zemljište, u skladu sa zakonskim nalozima, upisan o kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Nova Crnja u posedovni list kao svojina Republike Srbije, a eventualni tužbeni zahtev je u koneksnom odnosu sa primarnim tužbenim zahtevom.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u predmetnoj pravnoj stvari nema uticaja činjenica da je sporni deo poljoprivrednog zemljišta podnosiocu ustavne žalbe bio dodeljen u izvršnom postupku javne prodaje radi namirenja njegovog novčanog potraživanja prema ZZ , kao izvršnom dužniku. Naime, kupac nepokretnosti u izvršnom postupku stiče pravo svojine na nepokretnosti samo ako je izvršni dužnik bio vlasnik te nepokretnosti i to prema opštem pravilu imovinskog prava da se stvari koje imaju vlasnika pribavljaju u svojinu pravnim poslom i zakonitim načinom od vlasnika i da niko ne može na drugoga preneti više prava nego što i sam ima. Kako je ZZ na spornom delu poljoprivrednog zemljišta, pre nego što je izvršeno razgraničenje društvene i državne svojine, imala pravo korišćenja, koje je nakon razgraničenja postalo državna svojina, to je Ustavni sud ocenio da su postupajući sudovi naveli ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da dodelom tog dela navedene nepokretnosti podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, u izvršnom postupku javne prodaje radi namirenja novčanog potraživanja prema ZZ, kao izvršnom dužniku, podnosilac nije mogao steći više prava nego što je izvršni dužnik - ZZ imala na tom delu poljoprivrednog zemljišta u vreme javne prodaje.

S obzirom na izneto kao i to da je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Zrenjaninu od 25. maja 2006. godine utvrđeno da je delimično ništava izvršna isprava - poravnanje od 4. marta 2002. godine, na osnovu kojeg je sprovedeno navedeno izvršenje, u delu kojim je obezbeđeno potraživanje podnosioca uknjižbom založnog prava na nepokretnostima u državnoj svojini, a odredbe Zakona o izvršnom postupku, a ni odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine nisu sprečavale treća lica, stvarne nosioce prava svojine na nepokretnosti predatoj u izvršnom postupku da ostvare zaštitu prava svojine u parničnom postupku, to su po nalaženju Ustavnog suda, nadležni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za stav da deo spornog zemljišta, u površini od 103 ha 10 a 23 m2, čine parcele koje su nakon razgraničenja društvene od državne svojine na poljoprivrednom zemljištu koje je koristila ZZ, postale državna svojina, iz kog razloga nisu ni mogle biti predmet obezbeđenja potraživanja, a potom i sredstvo za prinudnu naplatu obezbeđenih potraživanja u izvršnom postupku.

Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da nije ustavnopravno osnovan navod ustavne žalbe da je, u konkretnom slučaju, podnosilac bio savestan jer mu je sporno zemljište bilo dodeljeno na javnoj dražbi u izvršnom postupku, budući da je izvršni postupak sproveden na osnovu izvršne isprave – poravnanja koje je zaključeno posle stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, pa je podnosilac mogao i bio dužan znati da poljoprivredno zemljište ZZ nije moglo biti predmet obezbeđenja njegovog potraživanja, a potom i sredstvo za prinudnu naplatu obezbeđenih potraživanja u izvršnom postupku, pre izvršenog razgraničenja društvene i državne svojine. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da je ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31. decembra 1997. godine i da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini, da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama do navedenog datuma proprati da li je izvršen upis i razgraničenja prava svojine između državne i društvene svojine i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti, ali i činjenicu da su Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ovu obavezu imala i preduzeća koja koriste to zemljište, te da nalazi da propuštanje ovog roka nije mogao voditi gubitku prava svojine na ovom zemljištu koje je i po proteku ovog roka moglo biti stečeno izvršenim razgraničenjem u skladu sa Zakonom.

Konačno, Ustavni sud je utvrdio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji da je nemogućnost predaje dela poljoprivrednog zemljišta koji je podnosiocu dosuđen u izvršnom postupku I. 77/03 (predmet Opštinskog suda u Novoj Crnji), u površini od 64 ha 81 a 62 m2, posledica pogrešne identifikacije i označavanja određenih katastarskih parcela, najpre u sporazumu o obezbeđenju novčanog potraživanja založnim pravom, a potom i u samom predlogu za izvršenje, za koji propust odgovornost leži isključivo na podnosiocu, kao izvršnom poveriocu u navedenom izvršnom predmetu. Takođe, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ne može osnovano pozivati na to da su osporene presude suprotne odredbama koje regulišu pravo na sticanje prava svojine u izvršnom sudskom postupku i načinu sticanja prava svojine u skladu sa odredbama zakona koji uređuje izvršni postupak, jer je, pored svega već navedenog, on kao izvršni poverilac postupao suprotno izričitoj zakonskoj obavezi da sudu dostavi izvod iz javne knjige kao dokaz o tome da je nepokretnost na kojoj se traži izvršenje upisana kao svojina dužnika. Budući da je uprkos svim očiglednim procesnim propustima podnosioca ustavne žalbe doneto pravosnažno rešenje o izvršenju na osnovu koga je izvršenje i sprovedeno, a u nemogućnosti da u ovom ustavnosudskom postupku preispituje pojedinačne akte donete u izvršnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je bez ikakvog ustavnopravnog utemeljenja pozivanje podnosioca na njegovu savesnost tokom izvršnog postupka.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca u odnosu na traženo brisanje uknjiženog prava svojine i korišćenja na nepokretnostima upisanim u listu nepokretnosti broj … KO Srpska Crnja u korist tužene Republike Srbije – Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, i to na taksativno navedenim parcelama, u ukupnoj površini 116 hektara 32 ara i 83 m2, uz navođenje površine svake parcele, te da se odredi upis prava svojine i korišćenja u korist tužioca, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani ni navodi podnosioca ustavne žalbe kojima je, primarnim i eventualnim tužbenim zahtevom tražio naknadu štete.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Vezano za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se nijedan navod ustavne žalbe, niti dokaz koji je uz nju priložen, ne odnosi na to da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio odluke koje su različite od presude koja se osporava ustavnom žalbom, a što je osnovna pretpostavka na isticanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Kako podnosilac u ustavnoj žalbi nije ni istakao povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, niti je u zahtevu postavljenom Ustavnom sudu tražio utvrđivanje ove povrede, nije bilo osnova da Sud razmatra navod podnosioca da mu je povređeno pravo na sticanje svojine po osnovu kupovine na javnoj dražbi u postupku izvršenja kod nadležnog suda, posebno u situaciji kada je prethodno utvrdio neosnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 22. Ustava utvrđuje jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, što znači da do povrede ovog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

S obzirom na prethodno izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje zahteva za upis svojine na zemljištu kupljenom na javnoj dražbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti