Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti suda, dok je deo žalbe protiv meritorne odluke odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10851/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milana Markovića, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . M, N . M . i I . M, svih iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M, N . M . i I . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53964/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3219/02) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Mirosavić, Nebojša Mirosavić i Ivana Mirosavić, svi iz Lazarevca, podneli su, 16. decembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 447/12 od 13. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčnih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci su istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53964/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnosioci su navela da u predmetnom parničnom postupku nije bilo sporno da je sada pokojni I.M, pored povrede leve noge, zadobio kontuziju prilikom bombardovanja, te da je u izveštaju o njegovoj smrti navedeno i da je uzrok smrti sporost i nestručnost zdravstvene službe, zbog čega su oni pokrenuli taj postupak. Dalje je navedeno da su u postupku učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka jer nisu otklonjene protivrečnosti između dva oprečna nalaza sudskih veštaka, te da je trebalo izvršiti uvid u zdravstveni karton preminulog iz čega bi se moglo zaključiti da je sada pokojni I.M. imao tegoba i pre nego što se 16. avgusta 2000. godine obratio psihijatru. Takođe, podnosioci su istakli da je predmetni parnični postupak, koji je imao veliki značaj za njih, trajao 11 godina, u okviru kojih je održano 26 ročišta. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporenu presudu, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53964/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 20. maja 2002. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo zdravlja i JP T. T . „K .“ V. C, kojom su tražili da sud obaveže tužene da im, na ime naknade nematerijalne štete nastale smrću njihovog bliskog srodnika I.M, solidarno isplate opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3219/02.

Prvo ročište u ovom predmetu, zakazano za 4. septembar 2002. godine, nije održano na zahtev tužilaca. Do donošenja rešenja prvostepenog suda da se tužba smatra povučenom, zakazano je još 14 ročišta, od kojih je pet održano. Od devet neodržanih ročišta, tri ročišta nisu održana jer nije došao uredno pozvani svedok, tri - zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok jedno ročište nije održano na zahtev tužilaca.

U ovoj fazi postupka, u periodu od 11. aprila 2005. godine, kada je doneto rešenje da se izvede dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka medicinske struke, a veštačenje je povereno M. fakultetu u B, pa do 9. maja 2006. godine nije zakazano nijedno ročište. U navedenom periodu prvostepeni sud je uputio dopis M . fakultetu u B . sa zahtevom da odredi visinu troškova veštačenja. Odgovor koji je M . fakultet u B . dostavio sudu 9. maja 2005. godine nije bio združen spisima predmeta, te je parnični sud do kraja 2005. godine još četiri puta ponovio dopis od 11. aprila 2005. godine za M . fakultet u B. Dalje, u periodu od 9. maja 2006. do 23. maja 2007. godine nije zakazano nijedno ročište, niti je preduzeta bilo koja parnična radnja. Prvi opštinski sud u Beogradu je, nakon što na ročište zakazano za 23. maj 2007. godine nije došla nijedna parnična stranka, a sud konstatovao da su bile uredno pozvane, istog dana doneo rešenje da se tužba tužilaca u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Protiv ovog rešenja tužioci su izjavili žalbu i podneli predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da je u dostavljenom pozivu bilo pogrešno označeno ime prvotužilje, koja je jedina i bila navedena u pozivu, kao i broj sudnice u kojoj je trebalo da se održi ročište. Ocenivši da je žalba tužilaca blagovremena, Prvi opštinski sud u Beogradu je 27. juna 2007. godine uputio spise predmeta drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi, međutim Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 15284/07 od 25. juna 2008. godine, vratio spise prvostepenom suda da odluči o zahtevu tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje. Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. novembra 2008. godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo svoje rešenje od 23. maja 2007. godine.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 10280/08, a pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu je održano još pet ročišta. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 53964/10. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je šest ročišta, od kojih su četiri održana.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53962/10 od 17. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju označene prvostepene presude navedeno je da je sud u toku postupka utvrdio da je sada pokojni I.M, u noći između 21. i 22. maja 1999. godine, u toku bombardovanja, na svom radnom mestu kod drugotuženog, zadobio lake telesne povrede leve noge, nakon čega mu je pružena odgovarajuća medicinska zaštita, a prilikom pregleda nije utvrđeno da je došlo do bilo kakve povrede glave. Dalje je navedeno da se sada pokojni I.M. u avgustu 1999. godine obratio svom izabranom lekaru D.M. i požalio na česte glavobolje i nesvestice, te da mu je lekar dao upute za dalje analize, kao i da I.M. više nije dolazio kod svog lekara. Takođe, navedeno je da je sada pokojni I.M. lečen u periodu od 18. do 24. avgusta 2000. godine na klinikama u Beogradu kada je ustanovljeno da boluje od zapaljenja mozga i moždanih ovojnica, od čega je najverovatnije preminuo i pored preduzetih mera lečenja, te da se navedeni uzrok smrti pretpostavlja jer nije potvrđen obdukcijom, kao i da porodica preminulog nije prihvatila da se obavi obdukcija nakon konstatovane smrti. U obrazloženju je navedeno i da je, čitanjem nalaza i mišljenja veštaka J.K, sud utvrdio da, pošto nije rađena obdukcija, ovaj veštak smatra da je kod preminulog, usled eksplozije, došlo do mikrotraume celog tela, pa i mozga, zbog čega je sada pokojni I.M. trpeo glavobolje, a što je, zajedno sa stresom, doprinelo da se bolest naglo razvije i smrt nastupi u roku od desetak dana. Takođe, prema mišljenju ovog veštaka, teško je da lekari prepoznaju latentni meningitis samo na osnovu glavobolje, te da u nekom momentu, šta god da se preduzme, dolazi do smrtnog ishoda ove bolesti. Dalje je navedeno da je, čitanjem nalaza i mišljenja Instituta za sudsku medicinu, utvrđeno da između zapaljenja mozga i moždanih ovojnica i prethodne povrede glave može da postoji uzročno-posledična veza, kao i da se ove bolesti mogu javiti i nekoliko godina posle povrede glave, ali da tada ta povreda mora da bude jasno klinički definisana i objektivno dokazana, najčešće kad postoji klinički evidentni prelom kostiju lobanje, odnosno curenja cerebrospinalne tečnosti iz nosa ili ušiju. Prema ovom mišljenju, kako je navedeno u obrazloženju presude, ne postoji uzročno-posledična veza između dejstva detonacije bilo koje bombe i upale mozga, posebno ne posle 15 meseci od detonacije.

U obrazloženju presude navedeno je i da je, ceneći da li postoji uzročno-posledična veza između smrti imenovanog i povreda koje je zadobio prilikom bombardovanja, prvostepeni sud našao da kod sada pokojnog I.M. nisu inicijalnim pregledom posle povređivanja 22. maja 1999. godine ustanovljene bilo kakve povrede glave, a i da je sam I.M. negirao da ih je tom prilikom zadobio. Dalje je navedeno da tokom sledećih 15 meseci od povrede, odnosno do razvoja prvih simptoma zapaljenja mozga i moždanih ovojnica, kod imenovanog nisu ustanovljeni nikakvi objektivni znaci i simptomi koji bi ukazivali na kontinuitet kliničke slike od trenutka povređivanja do dijagnostikovanja navedenih zapaljenja.

Imajući u vidu izneto, te utvrđenu činjenicu da sada pokojni I.M. nije zadobio povredu glave 22. maja 1999. godine prilikom bombardovanja, prvostepeni sud je, kako je navedeno u obrazloženju presude, ocenio da ne postoji uzročno-posledična veza između zadobijenih povreda u toku bombardovanja i pojave zapaljenja mozga i moždanih ovojnica koje se razvilo oko 15 meseci kasnije, niti smrti I.M. Takođe, navedeno je da u toku postupka nije utvrđeno ni da je do smrti I.M. došlo usled nestručnosti i sporosti zdravstvene službe.

Protiv označene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu navodeći, između ostalog, da nije sporno da je sada pokojni I.M. u toku bombardovanja drugotuženog zadobio i kontuziju, kao i da je njegov izabrani lekar konstatovao u izveštaju da je uzrok smrti sporost i nestručnost zdravstvene službe, te da sud nije otklonio protivrečnosti između dva oprečna nalaza sudskih veštaka i da nije izvršio uvid u zdravstveni karton sada pokojnog I.M. koji se vodio u Domu zdravlja u Lazarevcu kako bi mogao da utvrdi da je imenovani imao tegobe i pre nego što se 18. avgusta 2000. godine obratio psihijatru.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 447/12 od 13. septembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, te je potvrđena ožalbena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53964/10 od 17. oktobra 2011. godine. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je drugostepeni sud našao da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni one na koje su tužioci u žalbi ukazali jer su dati razlozi o bitnim činjenicama jasni i u međusobnom skladu sa izvedenim dokazima i stanju u spisima, te se prvostepena presuda može ispitati. Ocenjujući navode žalbe tužilaca da je sada pokojni I.M. zadobio i kontuziju glave, a da je prvostepeni sud utvrdio da je prilikom bombardovanja zadobio samo povrede noge, Apelacioni sud u Beogradu je našao da tužioci ovu svoju tvrdnju nisu dokazali u toku postupka. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude naveo i da se neosnovano žalbom ukazuje na primedbu izabranog lekara sada pokojnog I.M. da je smrt nastupila kao posledica nestručnog i sporog rada zdravstvenih službi, a budući da je navedeni lekar u svom iskazu, kao svedok, izjavio da utvrđivanje uzroka smrti prevazilazi njegove mogućnosti, te se, kako je navedeno, ova primedba ne može uzeti kao relevantna za razjašnjenje bitnih činjenica. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju osporene presude, suprotno navodima žalbe da nije otklonjena protivrečnost nalaza veštaka, mišljenjem komisije veštaka i Instituta za sudsku medicinu otklonjene su sve eventualne protivrečnosti, a izvedenim dokazima pouzdano je utvrđeno da nema uzročno-posledične veze između povrede preminulog i njegove smrti, kao ni eventualno kasnije nastalog stresa i smrti.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 20. maja 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 13. septembra 2013. godine, trajao 11 godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Ovakvu ocenu potkrepljuje činjenica da je postojalo više perioda duže neaktivnosti suda, a da za to nisu postojali razlozi koji bi takvu neaktivnost opravdali. Naime, Ustavni sud ukazuje da prvostepeni sud u periodu od 11. aprila 2005. do 9. maja 2006. godine, odnosno gocinu dana, nije zakazao ročište čekajući odgovor od Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji je dostavljen ubrzo posle prvog traženja, ali nije odmah združen spisima. Potom, u periodu od 9. maja 2006. do 23. maja 2007. godine, bez navođenja razloga za to, prvostepeni sud nije preduzeo bilo koju parničnu radnju. Ustavni sud konstatuje i da je prvostepeni sud najpre 23. maja 2007. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom iako za to nisu bili ispunjeni uslovi, a da je potom propustio da odluči o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, već je spise predmeta uputio Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi, kao i da je drugostepenom sudu bilo potrebno godinu dana da vrati spise prvostepenom sudu kako bi odlučio o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično, ali ne pravno složen.

Imajući u vidu da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi ovde podnosilaca ustavne žalbe radi naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog srodnika, Ustavni sud je ocenio da je istaknuti zahtev bio od velikog značaja za njih.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci, zahtevom da se dva zakazana ročišta ne održe, u manjoj meri doprineli da postupak duže traje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ključni doprinos dužini trajanja predmetnog parničnog postupka dao parnični sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Ustavni sud još jednom podseća da je zakonska obaveza parničnog suda da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je postupanjem nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku ovoga suda Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisani doprinos podnosilaca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 447/12 od 13. septembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci povredu označenog prava obrazlažu navodima o pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, izvedeni su predloženi dokazi koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. Takođe, Ustavni sud ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbio tužbeni zahtev ovde podnosilaca ustavne žalbe jer nisu, kao tužioci, pružili odgovarajuće dokaze za tvrdnju o tome da je smrt njihovog bliskog srodnika nastupila usled sporosti i nestručnosti zdravstvene službe, niti da je u toku bombardovanja nastupio takav poremećaj kod sada pokojnog I.M. koji je pogodovao da nakon godinu dana on oboli od upale mozga i moždanih ovojnica, a usled koje je, kako se pretpostavlja jer obdukcija nije rađena na zahtev podnosilaca, nastupila i njegova smrt. Pri tome, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je postupanje i odlučivanje parničnog suda bilo proizvoljno i arbitrerno, a iznetim obrazloženjem odgovoreno je na sve bitne navode na kojima podnosioci ustavne žalbe zasnivaju svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, podnosioci od Ustavnog suda, zapravo, traže da postupa kao revizijski sud, te da preispita i oceni zakonitost osporene presude.

U vezi sa istaknutom povredom prava na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci povredu označenih prava zasnivaju na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava iz člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 447/12 od 13. septembra 2013. godine jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti