Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko osam godina. Posebno je istaknuto neopravdano kašnjenje od pet godina u dostavljanju spisa drugostepenom sudu. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10851/2021
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P. iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P1. 108/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. P. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P. iz Vršca podneo je 28. jula 2021. godine preko punomoćnika B. P, advokata iz Vršca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vršcu P. 108/15 od 17. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2101/21 od 4. juna 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja, iz člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 68. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P1. 108/15.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su osporenim presudama, kojima je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za isplatu razlike plate, povređeni zakon i pravo na ravnopravnost, jer su ostalim zaposlenim radnicima kod istog poslodavca pravnosnažno priznati isti tužbeni zahtevi presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1200/2019 od 25. juna 2020. godine. Podnosilac dalje navodi da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno jer je i pored zakonski propisanog roka od šest meseci radni spor trajao devet godina, pri čemu je samo postupak nakon izjavljivanje žalbe trajao pet godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, preinači osporene presude ili ih poništi, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vršcu P1. 108/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. oktobra 2012. godine tužbu Osnovnom sudu u Vršcu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija - Okružni zatvor u Pančevu – Odeljenje Vršac, radi isplate razlike zarade.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 4. decembra 2012. godine. Pripremno ročište održano je 28. januara 2013. godine, sa utvrđivanjem vremenskog okvira za sprovođenje postupka na tri ročišta za glavnu raspravu, do pet meseci. Tokom postupka pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u dokumentaciju iz radnog odnosa tužioca i ostalu priloženu dokumentaciju, saslušan tužilac i veštak ekonomske struke koji je izvršio veštačenje i koji je dostavio nalaz i dopunski nalaz i mišljenje.

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1. 225/12 od 14. oktobra 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu, na ime razlike zarade, isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tužena je 9. januara 2014. godine izjavila žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 656/14 od 2. oktobra 2014. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom na ročištu održanom 11. decembra 2014. godine doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom P1. 162/14 (novi broj predmeta), jer ni tužilac ni tuženi nisu pristupili ročištu za glavnu raspravu.

Tužilac je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, sa molbom da se rešenje da se tužba smatra povučenom ukine, imajući u vidu da je punomoćnik tužioca 10. decembra 2014. godine uputio podnesak sudu da se ročište koje je bilo zakazano za 11. decembar 2014. godine, odloži zbog štrajka advokata. Sud je na ročištu održanom 17. marta 2015. godine odredio novi broj predmeta P1. 108/15, doneo rešenje kojim je usvojen predlog za vraćanje u pređašnje stanje i rešenje da se tužba smatra povučenom P1. 162/14 od 11. decembra 2014. godine je stavljeno van snage. Na istom ročištu sud je izvršio uvid u dokumentaciju iz radnog odnosa tužioca i ostalu priloženu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1. 108/15 od 17. marta 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tužilac je 21. oktobra 2015. godine izjavio žalbu, koja je sa spisima predmeta dostavljena drugostepenom sudu 21. maja 2021. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2101/21 od 4. juna 2021. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vršcu P1. 108/15 od 17. marta 2015. godine i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, a ista je dostavljena tužiocu 29. juna 2021. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da svako ima pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 30. oktobra 2012. godine podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Vršcu, a da je okončan 4. juna 2021. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2101/21. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao osam godina i sedam meseci, što prima facie može ukazati na to da nije okončan u razumnom roku.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz utvrđenog činjeničnog stanja ocenio da u ovom parničnom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak.

Ustavni sud je ocenio i da je predmet spora koji se odnosio na potraživanja iz radnog odnosa nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca i da je podnosilac imao interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud je ocenio da on nije doprineo dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Osnovnog suda u Vršcu. Ovakva ocena proizlazi iz postupanja prvostepenog suda u ponovnom postupku i činjenice da je taj sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom iako je punomoćnik podnosioca pre zakazanog ročišta obavestio sud da neće pristupiti ročištu i da moli da se isto odloži zbog štrajka advokata. Dalje, prvostepena presuda je strankama u ponovnom postupku dostavljena tek sedam meseci nakon donošenja, dok je nakon izjavljene žalbe podnosioca Osnovni sud u Vršcu dostavio žalbu i spise predmeta drugostepenom sudu tek nakon pet godina i sedam meseci, tako da je postupak pred prvostepenim sudom (pre i nakon ukidanja prvobitno donete prvostepene presude) trajao nepunih osam godina.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Povodom istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da se pravom na jednaku zaštitu prava jemči jednako odlučivanje nadležnih organa u istim činjeničnim i pravnim situacijama, iz čega sledi da se povreda ovog prava može argumentovano istaći samo dostavljanjem različitih sudskih odluka donetih u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što podnosilac ustavne žalbe nije učinio.

U odnosu na istaknutu povredu na prava na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja iz člana 68. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se sadržina tog prava ne može dovesti u vezu sa osporenim presudama donetim u postupku u kome je odlučivano o isplati razlike plate.

Kako je ustavnom žalbom istaknuta i povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim načelom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode i može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti