Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Stav nižestepenih sudova da rehabilitovanom licu ne pripada naknada za izgubljenu zaradu i penziju nakon izlaska iz zatvora, jer nije reintegrisan u vojnu službu, predstavlja arbitrernu primenu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10861/2018
17.09.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . i Ž . G, oboje iz Sečnja i S . G . iz Prčnja, Crna Gora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. G . i S. G . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1545/17 od 16. maja 2018. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1545/17 od 16. maja 2018. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine kojom je presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/15 od 16. juna 2015. godine preinačena tako što je za razliku iznosa od 4.929.120,00 dinara do 3.041.125,60 dinara odbijen tužbeni zahtev i snižena naknada troškova postupka na iznos od 83.500,00 dinara, kao i u delu kojim je presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/15 od 16. juna 2015. godine potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete na ime razlike u penzijama u iznosu od 32.891.666,66 dinara i određuje se da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine u tom delu.

3. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi D. G .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . i Ž . G , oboje iz Sečnja i S. G . iz Prčnja, Crna Gora , izjavili su Ustavnom sudu, 26. septembra 2018. godine, preko punomoćnika B . R. P , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1545/17 od 16. maja 2018. godine, zbog povrede čl. 3, 21, 32, 33, 36. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravni prethodnik podnosilaca podneo tužbu radi naknade nematerijalne i materijalne štete po osnovu rehabilitacije; da je pravni prethodnik podnosilaca u toku postupka preminuo; da su sudovi arbitrernom primenom materijalnog prava i „odokativnom metodom“ pravnom prethodniku podnosilaca dosudili naknadu nematerijalne štete u visini od 5.000.000,00 dinara, nalazeći da je taj iznos primeren okolnostima slučaja, iako je poznato da su golootočki zatvorenici trpeli nadljudske fizičke bolove i da su neprestano psihički i fizički malt retirani, ponižavani i mučeni; da su drugim licima po zahtevima za naknadu nematerijalne štete dosuđeni višestruko veći iznosi; da su osporene presude u tom delu u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda; da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi potvrđuje apsurdno stanovište drugostepenog suda o tome da nema osnova za naknadu materijalne štete u vidu razlike u zaradi koju bi pravni prethodnik podnosilaca ostvarivao u činu kapetana pre lišenja slobode i zarade koju je ostvarivao nakon zasnivanja radnog odnosa pa do penzionisanja; da je takav stav sudova pogrešan jer je pravni prethodnik podnosilaca nezakonito lišen slobode i vojnog čina i da nije bilo tog štetnog događaja, prema redovnom toku stvari, on bi nastavio sa vršenjem dužnosti kapetana; da pravnom prethodniku podnosilaca pripada i razlika u penziji koju je ostvario i one koju bi ostvario kao penzionisani vojni činovnik; da je ovakva odluka suprotna praksi Apelacionog suda u Novom Sadu u skoro identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte, dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/15 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

K. G . iz Sečnja podneo je 7. oktobra 2013. godine Višem sudu u Zrenjaninu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva pravde i državne uprave, radi naknade rehabilitacione štete – nematerijalne i materijalne u ukupnom iznosu od 89.528.479,46 dinara.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/13 od 11. marta 2014. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca u stavu prvom izreke i u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 2.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 34.500,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo obavezivanje tužene na isplatu iznosa od 27.500.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom na ime nematerijalne štete, 9.320.00,00 dinara na ime obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, 20.592.000,00 dinara po obavljenom, a neplaćenom prekovremenom radu, 383.105,66 dinara na ime plate za vreme nezaposlenosti, 4.929.120,00 dinara na ime razlike u visini plate pre i posle nezaposlenosti, 3.535.000,00 na ime gubitka penzije, 32.891.666,66 dinara na ime razlike u penziji i 6.000.000,00 dinara na ime gubitka stana.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine potvrdio presudu Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/13 od 11. marta 2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, ukinuo presudu Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/13 od 11. marta 2014. godine u stavu trećem izreke i presudu Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 1961/14 od 11. juna 2014. godine u delu kojim je potvrđ en ovaj deo prvostepene presude, predmet vratio na ponovno suđenje i odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužene. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju rešenja, pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, istakao da nižestepeni sudovi, prilikom odbijanja tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 2.500.000,00 dinara nisu uzeli u obzir sve relevantne činjenice, kao ni o zahtevu za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha i fizičkih bolova, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 2.500.000,00 dinara. Dalje je navedeno da se ne može prihvatiti ni zaključak nižestepenih sudova da tužilac ne može ostvariti naknadu materijalne štete u traženim vidovima, budući da on, u skladu sa odredbom člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode ličnosti u smi slu odredaba čl. 185, 189. i 198. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku Viši sud u Zrenjaninu je doneo presudu P. 20/15 od 16. juna 2015. godine kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev, u stavu drugom izreke obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti isplati iznos od još 2.500.000,00 dinara (ukupno 5.000.000,00 dinara), na ime naknade materijalne štete na ime razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja iznos od 4.929.120,00 dinara, na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti 383.105,66 dinara, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 678.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. juna 2015. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražena naknada nematerijalne štete u iznosu od 25.000.000,00 dinar a sa pripadajućom kamatom, kao i u delu kojim je tražena naknada štete na ime obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme u iznosu od 9.320.000,00 dinara, na ime obavljenog, a neplaćenog prekovremenog rada 20.592.000,00 dinara, na ime gubitka penzije 3.535.000,00 dinara, na ime razlike u penziji 32.891.666,00 dinara i na ime gubitka stana 6.000.000,00 dinara.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine kojom je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i žalbu tužene delimično usvojio, a delimično odbio i presudu Višeg sud a u Zrenjaninu P. 20/15 od 16. juna 2015. godine preinačio u delu o naknadi materijalne štete zbog izgubljene zarade, tako što je za razliku iznosa od 4.929.120,00 dinara do 3.041.125,60 dinara odbio tužbeni zahtev i snizio naknadu troškova postupka na iznos od 83.500,00 dinara. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena.

Tužilac je protiv drugostepene presude izjavio reviziju 7. decembra 2015. godine.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/15 od 16. maja 2017. godine utvrđen je prekid postupka zbog smrti tužioca, a postupak je nastavljen rešenjem istog suda od 5. juna 2017. godine i na mesto tužilaca su stupili zakonski naslednici K . G , ovde podnosioci ustavne žalbe.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1545/17 od 16. maja 2018. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine . U obrazloženju revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac, kao učesnik NOR i po zaslugama u partizanskoj borbi, u činu kapetana 1. klase radio u političkom odeljenju Štaba divizije u Tuzli, gde je 18. aprila 1950. godine uhapšen na radnom mestu, bez navođenja razloga hapšenja ; da je zadržan u istražnom zatvoru u Tuzli deset dana, a zatim osuđen presudom Vojnog suda u Sarajevu K. 334/50 od 26. avgusta 1950. godine za krivično delo izdaje iz člana 3. stav 1. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države i osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od sedam godina, gubitak građanskih prava u trajanju od dve godine i gubitak čina kapetana JNA; da je tužilac u tom trenutku imao 28 godina, suprugu i dete; da je nakon osude prebačen u logor u Staru Gradišku, nakon šest meseci na ostrvo Stari Grgur i opet nakon šest meseci u logor kod Zadra, pa u Bileće, gde je proveo dve godine; da je zatim kaznu izdržavao na Golom otoku oko dve godine, sve do puštanja na slobodu 1. decembra 1954. godine; da je tužilac bio lišen slobode četiri godine, sedam meseci i 12 dana; da je tokom perioda lišenja slobode bio fizički i psihički zlostavljan, podvrgnut torturi, neljudskom i ponižavajućem postupanju, te doveden u stanje izuzetno lošeg fizičkog i psihičkog funkcionisanja, u kakvom je i pušten sa izdržavanja zatvorske kazne; da je nakon izlaska iz zatvora uspeo da se zaposli 4. jula 1955. godine; da je u radnu knjižicu tužioca upisan radni staž u službi JNA od 16. maja 1945. godine do 18. aprila 1950. godine; da je nakon toga kao nekvalifikovani poljoprivredni radnik radio u više poljoprivrednih dobara do avgusta 1959. godine, pa kao službenik od 20. avgusta 1959. godine do 31. oktobra 1960. godine; da je tužilac penzionisan 10. februara 1966. godine u 44. godini života; da je tužilac rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Reh. 43/12 od 28. februara 2013. godine, kojim je utvrđena ništavost presude Vojnog suda u Sarajevu K. 334/50 od 26. avgusta 1950. godine sa svim pravnim posledicama, pa se smatra neosuđivanim; da se tužilac na slobodi pridružio porodici koja je uvećana rođenjem mlađeg sina; da je veštačenjem utvrđena visina izgubljene zarade u periodu lišenja slobode i u periodu nezaposlenosti . Dalje je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer su prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete imali u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, pravilno ih ocenili i zaključili da pravična, adekvatna i primerena novčana nadoknada iznosi 5.000.000,00 dinara i da nema uslova za dosuđivanje naknade u većem iznosu, te da je tužilac tokom postupka opredelio da potražuje jedinstvenu naknadu za ukupnu nematerijalnu štetu i nije omogućio utvrđenje da postoje razlozi za dosuđenje posebnih naknada za fizičke bolove i strah, jer na ovu okolnost nije predložio veštačenje. Vrhovni kasacioni sud je dalje istakao da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu pripada naknada materijalne štete u vidu izgubljene zarade za period lišenja slobod e, kao i u periodu nezaposlenosti nakon izlaska iz zatvora do zaposlenja, u visini koja bi odgovarala plati kapetana, odnosno činu tužioca koji je imao u vreme lišenja slobode, te da tužiocu ne pripada naknada za prekovremeni rad i rad u vreme praznika, u odsustvu dokaza da je takav rad plaćen vojnim licima u periodu kada je tužilac to svojstvo imao, kao i da tužilac ne može istovremeno ostvariti naknadu za rad tokom izdržavanja kazne sa izgubljenom zaradom. Revizijski sud dalje navodi da je drugostepeni sud pravilno zaključio da tužiocu ne pripada naknada u vidu razlike u zaradi nakon zasnivanja radnog odnosa 3. jula 1955. godine do penzionisanja u iznosu od 4.949.3 73,00 dinara (što predstavlja razliku minimalne zarade i one koja bi bila ostvarena u činu kapetana na radnom mestu tužioca koje je obavljao pre lišenja slobode), jer tužilac nije dokazao da bi prema redovnom toku stvari, nakon izlaska iz zatvora nastavio da ostvaruje platu kapetana, pošto nije reintegrisan u vojnu službu kada se ponovo vratio na slobodu, kada su društvene prilike bile promenjene i kada se on zaposlio i radio na bitno drugačijim poslovima za koje je plaćen. Zato je iznos naknade dosuđen na ime izgubljene zarade pravilno umanjen sa 4.949.373,00 dinara na 3.041.125,60 dinara (plata kapetana u periodu lišenja slobode), te potvrđena prvostepena odluka za dosuđeni iznos od 383.105,66 dinara (plata kapetana za vreme nezaposlenosti ). Iz istih razloga drugostepeni sud je pravilno potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev za naknadu razlike penzije, budući da tužilac nije dokazao da bi prema redovnom toku stvari nastavio da radi u vojsci u činu kapetana do penzionisanja. U obrazlože nju revizijske presude navedeno je i to da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je neosnovan i tužbeni zahtev u delu kojim je tražen naknada štete zbog izgubljenog stana, budući da tužilac nije dokazao da da je ispunjavao uslove za dodeljivanje stana, niti da je sticanje tog prava započeto.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, da se vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu iz stava 1. ovog člana vrši u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu (član 20.); da lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. ovog zakona, da p ravo na rehabilitaciono obeštećenje imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 26. stav 4. ovog zakona, da pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 25. ovog zakona (član 21.); da se rehabilitovanom licu priznaje vreme lišenja slobode kao poseban penz ijski staž u dvostrukom trajanju, da se rehabilitovanom licu priznaje vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode kao poseban penzijski staž u efektivnom trajanju, a najduže dve godine, ako je nezaposlenost nastupila zbog povrede prava i sloboda u smislu ovog zakona (član 22 .); da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, da rehabilitovano lice ima pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka, u revalorizovanom iznosu čija se visina određuje tako što se utvrđuje srazmera naplaćenih iznosa prema prosečnoj plati u vreme naplate, u odnosu na prosečnu platu u Republici Srbiji u godini u kojoj se vrši vraćanje, da r ehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, da lica iz člana 21. stav 2. ovog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) popisano je: da Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je š teta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola i li straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da oštećenik ima pravo, kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st 1. i 3. ); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupe posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190. )

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, posebno navode podnosilaca kojima se ukazuje na proizvoljnu primenu materijalnog prava u pogledu odluke o visini dosuđene nematerijalne štete i pogrešan stav drugostepenog i revizijskog suda o tome da nema osnova za naknadu materijalne štete u vidu razlike u zaradi koju bi pravni prethodnik podnosilaca ostvarivao u činu kapetana pre lišenja slobode i zarade koju je ostvarivao nakon zasnivanja radnog odnosa pa do penzionisanja, niti pravo na razliku u penziji, Ustavni sud je zaključio da su navodi podnosilaca prvenstveno usmereni na osporavanje razloga na kojima su zasnovane osporene presude, te da stoga treba da budu razmotreni u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, i to sa aspekta eventualno proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud, podseća da je pravni prethodnik podnosilaca rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu, a istim je utvrđena ništavost presude Vojnog suda u Sarajevu K. 334/50 od 26. avgusta 1950. godine sa svim pravnim posledicama. Navedenom presudom osuđen je za krivično delo izdaje i osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od sedam godina, gubitak građanskih prava u trajanju od dve godine i gubitak čina kapetana JNA. Sticanje statusa rehabilitovanog lica dalo je pravnom prethodniku podnosilaca mogućnost da, saglasno odredbama Zakona o rehabilitaciji, ostvari pravo na obeštećenje, kako za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, tako i za nematerijalnu štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, a sve u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

U predmetnom parničnom postupku pravnom prethodniku podnosilaca pravnosnažno je dosuđen iznos od 5.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, kao i iznosi od 3.041.125,60 dinara ime izgubljene zarade u periodu lišenja slobode (plata kapetana u periodu lišenja slobode) i 383.105,66 dinara zbog izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti (plata kapetana za vreme nezaposlenosti) .

Krećući se u okviru navoda ustavne žalbe kada je u pitanju naknada nematerijalne štete, Ustavni sud najpre konstatuje da su redovni sudovi, u postupku nakon ukidajućeg rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1558/14 od 2. aprila 2015. godine dosudili tužiocu još 2.500.000,00 dinara, pored prethodno dosuđenih 2.500.000,00 dinara. U ovom delu Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio zbog čega smatra da pravična, adekvatna i primerena novčana nadoknada iznosi 5.000.000,00 dinara i da nema uslova za dosuđivanje naknade u većem iznosu, navodeći da su prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete uzete u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, te da su iste pravilno ocenjene, kao i da tužilac nije omogućio utvrđenje da postoje razlozi za dosuđenje posebnih naknada za fizičke bolove i strah, jer na ovu okolnost nije predložio veštačenje.

Ustavni sud dalje konstatuje da je osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tražena naknada materijalne štete u vidu razlike u zaradi koja bi bila ostvarena u činu kapetana na radnom mestu tužioca koje je obavljao pre lišenja slobode i zarade koju je ostvarivao nakon zasnivanja radnog odnosa do penzionisanja. Navedeni sudovi stali su na stanovište da t užilac nema pravo na naknadu tih vidova štete budući da nije dokazao da bi prema redovnom toku stvari, nakon izlaska iz zatvora nastavio da ostvaruje platu kapetana, pošto nije reintegrisan u vojnu službu kada se ponovo vratio na slobodu. Iz istih razloga odbijen je i zahtev za naknadu razlike u penziji koju bi tužilac ostvario da je nastavio da radi u činu kapetana do penzionisanja i penzije koju je ostvario.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda , sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, kao što je već navedeno, posledica donošenja pravnosnažnog rešenja o rehabilitaciji pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe jeste i utvrđenje ništavosti presude Vojnog suda sa svim njenim pravnim posledicama . Jedna od posledica koje je ta presuda proizvela jeste i gubitak čina kapetana JNA, što je na strani pravnog prethodnika podnosilaca prouzrokovalo materijalnu štetu koja se ogleda, kako u gubitku zarade u periodu lišenja slobode, tako i u periodu nezaposlenosti, ali i u razlici između zarade koju bi kao kapetan JNA ostavarivao da nije bilo štetnog događaja i zarade koju je ostvario radeći na slabije plaćenim radnim mestima, do penzionisanja, te i u razlici u visini penzije.

Zakon o rehabilitaciji daje pravo rehabilitovanim licima na obeštećenje, odnosno naknadu materijalne štete nastale kao posledica lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Ustavni sud dalje podseća da, saglasno odredbama člana 189. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, oštećenik ima pravo, kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, kao i da je odredbom člana 190. propisano da da će sud dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Prema mišljenju Ustavnog suda uzimajući u obzir tadašnje društvene prilike, te činjenicu da je oštećeno lice kao učesnik NOR i po zaslug ama u partizanskoj borbi dobio čin kapetana 1. klase , prema redovnom toku stvari, osnovano se moglo očekivati da će on na staviti da radi u vojnoj službi. Navedeno je sprečeno neosnovanim lišenjem slobode, nakon čega je oštećenik, pored ostalog, bio primoran i na to da vojnu karijeru zameni slabije plaćenim poslovima. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je mišljenja da se propust sudova da ne dosude i taj vid naknade materijalne štete, čime bi oštećenikovu materijalnu situaciju doveli u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje, u smislu odredbe člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, iskazuje kao izraz arbitrernog presuđenja.

Imajući u vidu navedeno, stav revizijskog suda da tužilac , u konkretnom slučaju, nema pravo na naknadu materijalne štete u vidu razlike u zaradi koja bi bila ostvarena u činu kapetana na radnom mestu koje je obavljao pre lišenja slobode i zarade koju je ostvariva nakon zasnivanja radnog odnosa do penzionisanja, a posledično ni pravo na naknadu štete u vidu razlike u penziji (bez navođenja posebnih razloga za odbijanje zahteva tužioca u tom delu) , se iskazuje kao proizvoljan č ime je materijalno pravo arbitrarno primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, a posledica toga je da im je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Us tava, u tački 2. izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1545/17 od 16. maja 2018. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine kojom je presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/15 od 16. juna 2015. godine preinačena tako što je za razliku iznosa od 4.929.120,00 dinara do 3.041.125,60 dinara odbijen tužbeni zahtev i snižena naknada troškova postupka na iznos od 83.500,00 dinara, kao i u delu kojim je presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 20/15 od 16. juna 2015. godine potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete na ime razlike u penzijama u iznosu od 32.891.666,66 dinara, i određuje se da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/15 od 22. oktobra 2015. godine u tom delu.

Ustavni sud je poništio osporenu revizijsku presudu i u delu kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv drugostepene presud e u pogledu odluke o troškovima postupka , jer je odluka o troškovima postupka uslovljena konačnim uspehom stranaka u parnici. Ovo stoga što je ustavna žalba izjavljena i protiv odluke o troškovima postupka, te kako je osporena presuda delimično poništena radi ponovnog odlučivanja o reviziji , to i odluka o troškovima zavisi od nove odluke koju će doneti Vrhovni kasacioni sud.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi čl. 3, 21, 33, 36. i 59. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporenih ak ata.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud podneskom punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe od 16. marta 2020. godine obavešten da je podnosi teljka D. G . preminula (27. novembra 2019. godine) u toku p ostupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da su prestale procesne pretpostavke za vođenje postupka, pa je, saglasno odredbi člana 88. tačka 3. Zakona o Ustavnom sudu, obustavio postupak po ustavnoj žalbi ove podnositeljke , rešavajući kao u tački 3. izreke .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti