Odluka Ustavnog suda o troškovima postupka pri delimičnom povlačenju tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava odluku o troškovima postupka, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio pravo kada je odbio da dosudi troškove tužiocu čije je povlačenje tužbe usledilo nakon ispunjenja zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju i promet „Vaz“ DOO, Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju i promet „Vaz“ DOO i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9499/12 od 7. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 9499/12 od 7. novembra 2013. godine, u stavu drugom izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za proizvodnju i promet „Vaz“ DOO, Valjevo, podnelo je , 17. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Slavice Radoičić, advokata iz Va ljeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9499/12 od 7. novembra 2013. godine u stavu drugom izreke , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da osporava drugostepenu presudu u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka; da je drugostepeni sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, sa obrazloženjem da je podnosilac, koji je imao procesnu ulogu tužioca za veći deo tužbenog zahteva povukao tužbu, iz kog razloga „u većem delu nije uspeo u sporu“; da je u toku parničnog postupka svoje potraživanje prema tuženom umanjio shodno izvršenim uplatama od strane tuženog, te da je tužbeni zahtev konačno precizirao na iznos od 190.483,70 dinara imajući u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka; da je prvostepeni sud tužiocu dosudio celokupne troškove postupka, s obzirom na to da je delimično povlačenje tužbe usledilo nakon izmirenja potraživanja od strane tuženog; da mu je pogrešnim tumačenjem odredaba Zakona o parničnom postupku, osporenom presudom pričinjena šteta. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi drugostepenu presudu u osporenom delu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka dosuđenih prvostepenom presudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 12867/11 i dokumentaciju uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 12867/11 od 11. septembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto u obavezujućem delu rešenje o izvršenju istog suda Iv. 24691/11 od 22. avgusta 2011. godine, kao i za troškove izvršenja u iznosu od 31.100,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je konstatovano da je tužba povučena za iznos od 209.516,30 dinara. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi „Antiplam“ DOO, Beograd da tužiocu isplati iznos od 190.483,702 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. avgusta 2011. godine do isplate, dok je stavom četvrtim izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 117.510,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je prvostepeni sud odluku o troškovima parničnog postupka doneo primenom odredaba čl. 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku, pa je obavezao tuženog da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 117.510,00 dinara, i to: na ime troškova izvršenja u iznosu od 31.100,00 dinara, za pristup na četiri održana ročišta po 7.500,00 dinara, ukupno 30.000,00 dinara, za troškove veštačenja iznos od 25.000,00 dinara, za sastav dva obrazložena podneska po 6.000,00 dinara, ukupno 12.000,00 dinara, i za taksu na presudu iznos od 19.410,00 dinara, prema važećoj AT i TT.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9499/12 od 7. novembra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 12867/11 od 11. septembra 2012. godine u stavovima prvom i trećem njene izreke. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 117.510,00 dinara i rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke ove presude je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da su osnovani žalbeni navodi tuženog da je odluka o troškovima postupka kojom je obavezan da tužiocu naknadi troškove u iznosu od 117.510,00 dinara doneta uz bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da je tužilac podneo tužbu na iznos od 400.000,00 dinara; da je u toku postupka povukao tužbu za iznos od 209.516,30 dinara, te da je tuženi obavezan da tužiocu plati iznos od 190.483,70 dinara i da kako tužilac u većem delu nije uspeo u sporu, to je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, shodno odredbi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove i da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. st. 1. i 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučiće sud ceneći sve okolnosti i ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.); da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (član 153. stav 1.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu i da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči (član 159. st. 1, 2. i 3.).

5. Ispitujući, najpre, postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi s obzirom na činjenicu da se povreda prava na pravično suđenje ističe u odnosu na rešenje drugostepenog suda o troškovima postupka, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.).

Dalje, s obzirom na razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi navedenog prava - proizvoljna primena procesnog prava i proizvoljno zaključivanje o odlučnoj činjenici na kojoj je osporeno rešenje zasnovano, Ustavni sud podseća na svoj stav da nije u njegovoj ustavnosudskoj nadležnosti da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi tako postupao kao instancioni sud. Jedina okolnost u kojoj Ustavni sud, kao izuzetak od navedenog, a na kom stanovištu je i ESLjP, može ispitati ovu vrstu zaključaka redovnih sudova jeste onda kada su ti zaključci i nalazi očigledno proizvoljni da za posledicu imaju povredu Ustavom zajemčenog prava i slobode (videti presudu ESLjP Sisojeva i drugi protiv Letonije, od 15. januara 2007. godine, broj predstavke 60654/00, stav 89.) ili kada je došlo do povrede osnovnih procesnih garancija na štetu podnosioca ustavne žalbe, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Dakle, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi, ocenjuje da li je konkretan postupak bio vođen na način da je podnosiocu bilo obezbeđeno pravično suđenje, odnosno ispituje da li je pred nadležnim sudom učinjena povreda takvog značaja da postupak u celini čini nepravičnim.

Imajući u vidu pitanja koja se postavljaju ustavnom žalbom sa ustavnopravnog aspekta, Ustavni sud smatra da je za konkretan slučaj od značaja stav ESLjP prema kome se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. pomenute presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, dakle predvidiva pravila i primene.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je pravilima procesnog prava sadržanim u citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku uspostavljen odnos obrnute proporcionalnosti između uspeha u parnici i obaveze snošenja troškova postupka, jer je ova obaveza regulisana po načelu uspeha u parnici. Međutim, takođe je odredbama pomenutog zakona predviđeno da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta, utvrdio da je tuženi podneskom od 27. januara 2012. godine istakao da je platio dug prema tužiocu u iznosu od 100.000,00 dinara, te da je tužilac podneskom od 24. februara 2012. godine povukao tužbu za navedeni iznos. Dalje je, u toku postupka pred prvostepenim sudom određeno ekonomsko veštačenje na okolnost visine duga tuženog po predmetnim računima i zatvaranja računa uplatama tuženog posle podnošenja tužbe. Ustavni sud nalazi da je tužilac za deo tužbenog zahteva povukao tužbu podneskom kojim se izjasnio na navode tuženog o izvršenoj isplati, a potom je u preostalom delu povukao tužbu, nakon sprovedenog veštačenja, kada je stručno lice – sudski veštak utvrdio koliko iznosi tužiočevo potraživanje prema tuženom po izvršenim isplatama, podneskom od 13. jula 2012. godine precizirajući tužbeni zahtev na iznos od 190.483,70 dinara. Prvostepeni sud je konstatovao da je tužilac prihvatajući izjašnjenje sudskog veštaka od 22. juna 2012. godine, da nakon evidentiranih uplata od strane tuženog ukupan dug tuženog prema tužiocu iznosi 190.483,70 dinara, precizirao tužbeni zahtev na navedeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe, 17. avgusta 2011. godine do isplate, dok je u preostalom delu do prvobitno utuženog iznosa od 400.000,00 dinara, povukao tužbu. Odluku o troškovima parničnog postupka prvostepeni sud je doneo dosuđujući celokupne troškove postupka tužiocu, nalazeći da je delimično povlačenje tužbe usledilo nakon izmirenja potraživanja tužioca tokom parničnog postupka.

Drugostepeni sud je, preinačujući prvostepenu odluku u delu kojim su tužiocu dosuđeni troškovi parničnog postupka, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Međutim, odluku o troškovima postupka ovaj sud je zasnovao na utvrđenju da je u toku postupka tužilac povukao tužbu za iznos od 209.516,30 dinara, te da je tuženi obavezan da tužiocu plati iznos od 190.483,70 dinara, te kako je našao da tužilac u većem delu nije uspeo u sporu, to je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka , shodno odredbi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženog sledi da drugostepeni sud osporeno rešenje nije zasnovao na činjenici koja je utvrđena u prvostepenom postupku, da je povlačenje tužbe tužioca usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog, već da tužilac u većem delu nije uspeo u postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje posledica proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju drugostepenog suda u meri da ga čini ustavnopravno neprihvatljivim. Naime, prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je u svetlu utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, imao legitimno očekivanje da na njega neće biti prebačen teret troškova postupka koje je imao u parnici. Legitimnost njegovog očekivanja zasnovana je na merodavnim odredbama procesnog zakona i proizilazi iz činjenice da je podnosilac svoje ponašanje uskladio sa postojećim procesnim pravilima, što je utvrđeno i konstatovano od strane prvostepenog suda. Po shvatanju Ustavnog suda, drugostepeni sud se, donoseći osporeno rešenje, kao deo drugostepene presude, bez razloga utemeljenog na zakonu i bez bilo kakvog drugog razumnog opravdanja nije pridržavao postojećih procesnih pravila. Stoga je Ustavni sud ocenio da su posledice opisanog postupanja i odlučivanja drugostepenog suda takvog značaja da osporeno rešenje čine nepravičnim u meri da je došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene presude, u stavu drugom izreke kao rešenju o troškovima postupka i određivanjem da Privredni apelacioni sud ponovo odluči o zahtevu podnosioca za naknadu troškova postupka, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, koji je opredeljen u označenom iznosu na ime troškova parničnog postupka dosuđenih prvostepenom presudom, preuranjen, jer će se u postupku pred nadležnim drugostepenim sudom odlučivati o ovom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, zbog čega je Sud odbacio isti zahtev, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o troškovima postupka pri delimičnom povlačenju tužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti