Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe bivših zaposlenih i utvrdio da im je povređeno pravo na imovinu, jer nisu mogli da naplate svoja priznata potraživanja u stečajnom postupku nad preduzećem sa državnim kapitalom. Dosuđena im je naknada materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T. i Ž. T, oboje iz Stare Pazove, i Ž. Dž. iz Surčina, kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T, Ž. T. i Ž. Dž. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Aleksincu u predmetu I. 8804/12 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo G. T, Ž. T. i Ž. Dž. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev G. T, Ž. T. i Ž. Dž. za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T. i Ž. T, oboje iz Stare Pazove, i Ž. Dž. iz Surčina, kod Beograda, podneli su 23. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Aleksincu Ipv I. 51/18 od 31. oktobra 2018. godine i Ipv I. 42/19 od 23. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su istovremeno istakli povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku u kome su doneta navedena drugostepena rešenja.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je predmetni izvršni postupak, u kome su preuzeli svojstvo izvršnih poverilaca nakon smrti njihovog pravnog prethodnika, trajao 14 godina, pa smatraju da je u konkretnom slučaju povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocima pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadi troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Aleksincu I. 8804/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac M. T. je 5. januara 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Aleksincu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika S. D, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Batočini K. 131/03 od 26. septembra 2005. godine, kojom je dužnik obavezan da isplati poveriocu troškove krivičnog postupka. Opštinski sud u Aleksincu je 2. februara 2006. godine doneo rešenje I. 11/06, kojim je usvojio taj predlog i odredio izvršenje popisom, procenom i prodajom svih pokretnih stvari izvršnog dužnika koje se nalaze u njegovoj kući u selu Šetka, kod Ražnja.

Izvršni poverilac je 17. novembra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Aleksincu predlog za izvršenje protiv istog izvršnog dužnika, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude zbog propuštanja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 7/06 od 2. juna 2006. godine, kojom je dužnik obavezan da naknadi poveriocu nematerijalnu štetu. Opštinski sud u Aleksincu je 20. novembra 2006. godine doneo rešenje I. 150/06, kojim je odredio izvršenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 7/06 od 3. maja 2007. godine je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje po predlogu ovde izvršnog dužnika, pa je ukinuta presuda zbog propuštanja istog suda P. 7/06 od 2. juna 2006. godine

U zapisnicima o popisu i proceni od 7. juna, 15. septembra 2006, 18. februara, 28. jula 2008. i 10. marta 2009. godine je konstatovano da sudski izvršitelj nije izvršio popis pokretnih stvari, imajući u vidu da izvršni dužnik živi i radi u Švajcarskoj.

Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je početkom 2010. godine, nakon formiranja nove mreže sudova, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u izvršnom postupku.

Izvršni poverilac je 27. decembra 2010. godine podneo novi predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 665/07 od 23. februara 2009. godine (koja je doneta nakon ukidanja presude zbog propuštanja Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 7/06 od 2. juna 2006. godine), tražeći da se izvršenje sprovede na navedenim predmetima izvršenja. Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je rešenjem I. 475/10 od 18. marta 2011. godine usvojio taj predlog i odredio izvršenje.

U zapisniku o popisu i proceni od 28. novembra 2011. godine je konstatovano da je kuća izvršnog dužnika zaključana i da su pušteni psi u dvorištu, kao i da se izvršni dužnik po izjavi meštana nalazi u Švajcarskoj.

Izvršni poverilac je podneskom od 16. decembra 2011. godine predložio prvostepenom sudu da se spoje postupci u predmetima I. 11/06 i I. 475/10, uzimajući u obzir da se radi o istim strankama.

Izvršni poverilac je podneskom od 19. decembra 2011. godine tražio od suda da naloži izvršnom dužniku da dostavi overenu izjavu o imovini koju poseduje radi daljeg sprovođenja izvršenja.

Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je rešenjem I. 475/10 od 11. januara 2012. godine naložio izvršnom dužniku da pristupi u sud dana 9. februara 2012. godine radi davanja izjave o imovini na zapisnik pred sudijom.

U zapisniku od 9. februara 2012. godine je konstatovano da je izvršni dužnik pristupio u prvostepeni sud, te da je izjavio da ne poseduje nepokretnu i pokretnu imovinu i da jedine prihode ostvaruje kao suvlasnik u preduzeću „D.“.

Izvršni poverilac je podneskom od 5. marta 2012. godine obavestio prvostepeni sud da je izvršni dužnik vlasnik nepokretnosti upisane u Listu nepokretnosti br. 571, KO Šetka, k.p. br. …, pa je predložio da sud izrekne izvršnom dužniku novčanu kaznu, u smislu odredaba člana 51. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i da donese rešenje kojim će odrediti da se izvršenje sprovede prodajom navedene nepokretnosti. Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je istog dana doneo rešenje I. 475/10, kojim je usvojio taj predlog.

Prvostepeni sud je rešenjem I. 475/10 od 26. septembra 2012. godine prekinuo predmetni izvršni postupak usled smrti izvršnog poverioca.

G. T, Ž. T. i Ž. Dž, ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneskom od 24. oktobra 2012. godine obavestili prvostepeni sud da su oni pravni sledbenici sada pok. M. T, pa su tražili da im se prizna status izvršnih poverilaca i da se nastavi sa izvršenjem u ovoj pravnoj stvari.

Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je rešenjem I. 8804/12 od 8. novembra 2012. godine odredio da se nastavi predmetni izvršni postupak.

Postupajući po nalogu prvostepenog suda, Republički geodetski zavod – Služba za katastar nepokretnosti Ražanj je dopisom od 30. novembra 2012. godine obavestio sud da se izvršni dužnik od 1982. godine vodi u javnim knjigama kao vlasnik na novom predmetu izvršenja na osnovu ugovora o poklonu.

Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je 8. aprila 2013. godine doneo zaključak I. 8804/12, kojim je zakazao prvu prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika javnim nadmetanjem za 22. maj 2013. godine.

U zapisniku od 22. maja 2013. godine je konstatovano da je izvršni dužnik podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti, ističući da je stručno lice koje je vršilo procenu vrednosti nepokretnosti koja je predmet izvršenja zapravo procenio k.p. …, KO Šetka, koja nije u svojini izvršnog dužnika, pa da se na k.p. br. … nalazi samo nekoliko stabala voća i da je na većem delu sazidana garaža koja ne pripada izvršnom dužniku.

Osnovni sud u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju je zaključcima od 9. juna 2013. godine naložio stručnim licima Lj.V. i T.M. da izvrše identifikaciju parcela na licu mesta, pa da utvrde na terenu da li se na parceli izvršnog dužnika nalaze zasadi voća ili drugi građevinski objekt i potom utvrde vrednost nepokretnosti koja je predmet prodaje. Prvostepeni sud im je ostavio rok od 15 dana da dostave tražene podatke.

Osnovni sud u Aleksincu je početkom 2014. godine, nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj izvršnoj stvari. Imenovana stručna lica su dostavili navedene podatke prvostepenom sudu 15. aprila 2014. godine.

Osnovni sud u Aleksincu je zaključkom I. 8804/12 od 27. januara 2015. godine imenovao S.Đ. kao stručno lice, naloživši mu da utvrdi vrednost objekta koji se nalazi na k.p. br. …, KO Šetka.

S.Đ. je podneskom od 6. novembra 2017. godine obavestio prvostepeni sud da se kao vlasnik objekta na parceli izvršnog dužnika vodi N. D.

Izvršni poverioci su podneskom od 19. januara 2018. godine tražili da sud dopuni rešenje o izvršenju tako što će odrediti da se izvršenje sprovede i prodajom putničkog vozila izvršnog dužnika marke Golf, kao i da se nastavi sa postupkom prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika.

U zapisniku o popisu i proceni od 23. marta 2018. godine je konstatovano da je sudski izvršitelj zatekao zaključanu kuću i da izvršni dužnik po izjavi komšija živi i radi u Švajcarskoj.

Osnovni sud u Aleksincu je zaključkom I. 8804/12 od 7. jula 2018. godine naložio izvršnim poveriocima da obezbede uslove za popis pokretnih stvari izvršnog dužnika koji je zakazan za 27. jul 2018. godine, pod pretnjom obustave izvršnog postupka.

Izvršni poverioci su podneskom od 20. jula 2018. godine tražili da prvostepeni sud nastavi sa sprovođenjem izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika, pa da se naloži Ministarstvu unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Nišu da oduzme izvršnom dužniku navedeno putničko vozilo.

Osnovni sud u Aleksincu je 10. avgusta 2018. godine doneo rešenje I. 8804/12, kojim je obustavio postupak izvršenja prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika i stavio van snage rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Nišu – Sudska jedinica u Aleksincu I. 475/10 od 5. marta 2010. godine, ističući da je na predmetnoj parceli izgrađen objekat koji je upisan kao vlasništvo trećeg lica, a da parcela izvršnog dužnika služi za upotrebu objekta i ista ne može biti u samostalnom pravnom prometu, pa ni predmet izvršenja. Prvostepeni sud je istovremeno ocenio da je neosnovan zahtev izvršnih poverilaca za dosuđenje nepokretnosti izvršnog dužnika, s obzirom da se isti može podneti tek nakon neuspele druge javne prodaje, a koja u konkretnom slučaju nije zakazana, niti održana.

Odlučujući o prigovoru izvršnih poverilaca, veće Osnovnog suda u Aleksincu je donelo osporeno rešenje Ipv (I). 51/18 od 31. oktobra 2018. godine kojim je odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje, prihvatajući pravno stanovište sudije pojedinca. Punomoćnik izvršnih poverilaca je 15. novembra 2018. godine primio osporeno drugostepeno rešenje.

Osnovni sud u Aleksincu je 22. jula 2019. godine doneo rešenje I. 8804/12, kojim je obustavio izvršni postupak određen rešenjima Opštinskog suda u Aleksincu I. 11/06 od 2. februara 2006. godine i Osnovnog suda u Nišu – Sudska jedinica u Ražnju I. 475/10 od 18. marta 2011. godine, te je ukinuo sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su izvršni poverioci tražili od suda da naloži policiji oduzimanje predmeta izvršenja i to putničkog vozila, te je sud dao nalog sudskom izvršitelju da izvrši popis stvari – putničkog vozila, jer se nalog za oduzimanje stvari može dati tek nakon izvršenog popisa; da je sudski izvršitelj prilikom pokušaja popisa od 23. marta 2018. godine konstatovao da je domaćinstvo zaključano i da izvršni dužnik živi i radi u Švajcarskoj; da je zaključkom od 7. jula 2018. godine ponovo određena izvršna radnja popisom stvari izvršnog dužnika i zakazan popis za 27. jul 2018. godine, pa je naloženo izvršnim poveriocima da obezbede uslove za popis u odsustvu izvršnog dužnika; da su izvršni poverioci podneskom od 20. jula 2018. godine tražili da se nastavi izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika i da mu se oduzme putničko vozilo; da auto nije popisan, pa samim tim ne postoji pravni osnov za oduzimanje istog; da su izvršni poverioci tražili da im se dosudi nepokretnost izvršnog dužnika i da je takav zahtev odbijen pravnosnažnim rešenjem I. 8804/12 od 10. avgusta 2018. godine; da izvršni poverioci nisu dalje predlagali nastavak izvršenja na drugim predmetima i sredstvima izvršenja, zbog čega je sud odlučio kao u izreci.

Odlučujući o prigovoru izvršnih poverilaca, veće Osnovnog suda u Aleksincu je donelo osporeno rešenje Ipv (I). 42/19 od 23. septembra 2019. godine kojim je odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje, prihvatajući pravno stanovište sudije pojedinca da su ispunjeni procesni uslovi za obustavu izvršnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da će sudski izvršitelj, neposredno pre nego što pristupi popisu, predati izvršnom dužniku rešenje o izvršenju i pozvati ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje, zajedno sa kamatom i troškovima, pa da će se rešenje o izvršenju, ako izvršnom dužniku nije moglo da se preda prilikom popisa, dostaviti naknadno, po opštim pravilima o dostavljanju, da će se o vremenu i mestu popisa obavestiti izvršni poverilac, ako je to tražio i da odsustvo stranaka ne sprečava da se pristupi popisu, kao i da će se o izvršenom popisu obavestiti stranka koja nije prisustvovala popisu (član 72.); da će sud, ako prilikom popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, o tome obavestiti izvršnog poverioca koji nije prisustvovao popisu, pa da izvršni poverilac može u roku od tri meseca od dana prijema obaveštenja o bezuspešnom pokušaju popisa, odnosno od dana bezuspešnog popisa kome je prisustvovao, predložiti da se ponovo sprovede popis i da će sud, ako izvršni poverilac u tom roku ne predloži da se popis ponovo sprovede ili ako se ni prilikom ponovnog popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, obustaviti izvršenje (član 79. st. 1, 3. i 4.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-US, 55/14 i 139/14), koji se od 17. septembra 2011. godine primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da će sud doneti rešenje kojim će naložiti izvršnom dužniku da pristupi u sud radi davanja izjave o imovini na zapisnik pred sudijom ili da u roku koji ne može biti duži od pet radnih dana dostavi sudu izjavu o imovini u potrebnom broju primeraka, pa da će sud, ako izvršni dužnik ne postupi po nalogu suda iz stava 1. ovog člana, odnosno ako ne da potpunu izjavu o imovini, doneti rešenje o novčanom kažnjavanju i postupiti na način propisan članom 51. ovog zakona i da će sud, uz rešenje iz stava 1. ovog člana, izvršnom dužniku dostaviti primerak zahteva za dobijanje izjave o imovini, obaveštenje šta izjava o imovini treba da sadrži, upozorenje da mu u slučaju nepostupanja po nalogu može biti izrečena novčana kazna i pouku o posledicama saopštavanja nepotpunih ili netačnih podataka u izjavi (član 55. st. 1, 3. i 4.); da će sud primerak ili kopiju izjave o imovini, dostaviti izvršnom poveriocu, pa da izvršni poverilac može, u roku od pet radnih dana od dana prijema izjave o imovini, odnosno zapisnika sa izjavom, zahtevati dopunu izjave, odnosno novu izjavu ako izjava ne sadrži dovoljno podataka iz kojih se imovina navedena u njoj može identifikovati ili ako javnom, odnosno u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je dužnik u izjavi saopštio nepotpune ili netačne podatke i uz to učini verovatnim da se iz imovine izvršnog dužnika koja je do tada poznata ne može u potpunosti namiriti njegovo potraživanje i da će u slučaju iz stava 2. ovog člana, sud novim rešenjem naložiti izvršnom dužniku da dostavi sudu dopunu izjave, odnosno novu izjavu o imovini i dalje postupiti u skladu sa odredbama člana 55. ovog zakona (član 57. st. 1, 2. i 3.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 5. januara 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Aleksincu i da je prinudno izvršenje okončano 23. septembra 2019. godine, donošenjem osporenog rešenja Osnovnog suda u Aleksincu Ipv (I). 42/19, kojim je pravnosnažno obustavljen postupak.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da su podnosioci ustavne žalbe stupili u ovaj izvršni postupak kao izvršni poverioci 24. oktobra 2012. godine, kao naslednici sada pok. M. T. S obzirom na činjenicu da su podnosioci ustavne žalbe stupili u postupak izvršenja u vreme kada je isti trajao šest godina i šest meseci, Ustavni sud je stao na stanovište da se u konkretnom slučaju razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Aleksincu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao 13 godina i osam meseci, što, samo po sebi, ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu (a kojih je nesporno bilo, imajući u vidu da se u toku postupka postavilo pitanje mogućnosti sprovođenja izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika na kojoj je izgrađen objekat u vlasništvu trećeg lica), ponašanja podnosilaca kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioce, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Činjenice da su postupajući sudovi u ovoj pravnoj stvari nepunih šest godina bez uspeha pokušavali da izvrše popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika (puko konstatujući u zapisnicima da je stan dužnika zaključan a da pri tom nisu preduzeli druge zakonom predviđene radnje u cilju sprovođenja izvršenja), da sud nikad nije formalno doneo rešenje o spajanju postupka i da u postupku za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika nije tražio da mu dužnik dostavi dopunu, odnosno novu izjavu, pa da je stručnim licima Lj.V, T.M. i S.Đ, angažovanim za potrebe procene vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika, trebalo nepuna jedna, odnosno dve godine i deset meseci za dostavljanje traženih podataka, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da se postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu ne može smatrati efikasnim, u smislu odredaba člana 5. stav 1, člana 72. i člana 79. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine i člana 6. stav 1, člana 55. i člana 57. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe u delu kojim se osporava rešenje Osnovnog suda u Aleksincu Ipv I. 51/18 od 31. oktobra 2018. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem osporenog drugostepenog rešenja, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocima ustavne žalbe stajala na raspolaganju u predmetnom izvršnom postupku, jer Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine nije predviđao mogućnost izjavljivanja revizije protiv pravnosnažnog rešenja. Stoga se u takvoj pravnoj situaciji blagovremenost ustavne žalbe ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja osporenog rešenja koje je donelo drugostepeno veće izvršnog suda. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe primio osporeno drugostepeno rešenje 15. novembra 2018. godine, a da je ustavnu žalbu podneo tek 23. oktobra 2019. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u delu kojim se osporava rešenje Osnovnog suda u Aleksincu Ipv I. 51/18 od 31. oktobra 2018. godine, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava rešenje Osnovnog suda u Aleksincu Ipv I. 42/19 od 23. septembra 2019. godine, Ustavni sud je zaključio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe o pogrešnoj primeni merodavnog prava i povredi pravila postupka, a koji u suštini predstavljaju ponavljanje njihovih navoda iz prigovora o kojima se veće nadležno suda detaljno izjasnilo, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Podnosioci ustavne žalbe praktično traže da Ustavni sud kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, a što ne spada u njegovo ovlašćenje u postupku po ustavnoj žalbi. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je pre svega uzeo u obzir momenat stupanja podnosilaca ustavne žalbe u izvršni postupak, te je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti