Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o deobi imovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Naloženo je hitno okončanje postupka. Žalba je u delu koji se odnosi na pravičnost suđenja odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednika Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlatka Cvetkovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zlatka Cvetkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 2/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlatko Cvetković iz Bora podneo je 25. januara 2010. godine, preko punomoćnika Velibora Mihajlovića, advokata iz Negotina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 17. decembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1978/08 od 17. decembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1030/09 od 26. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i "imovinskog prava", zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u po stupku koji se pred Osnovnim sudom u Boru vodi u predmetu P. 2/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da suđenje nije bilo pravično niti u razumnom roku, jer je odluka doneta nakon više od šest godina; da nije tačan navod Vrhovnog suda Srbije da kadrovski stanovi nisu postojali i da ne postoje; da sudovi nisu cenili iskaze određenih svedoka i određene pismene dokaze, čime su povredili odredbu člana 8. Zakona o parničnom postupku; da sud nije cenio priznanje tužilje da je sporni stan kadrovski; da nije tačno obrazloženje sudova da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, povukao potvrdu o radnom stažu tužilje, jer tužilja nije želela da učestvuje u otkupu stana, što sudovi nisu cenili; da osporene odluke nisu pravične zbog činjenice otplate stana, zbog iskaza tužilje o tome kome je dodeljen sporni stan i kako je taj stan napustila, što sudovi nisu cenili; da je Vrhovni sud Srbije trebalo da ima u vidu da se revizija može izjaviti i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da je sud morao odlučiti samo o obligacionim odnosima, nikako o svojini, jer je sporni stan nedeljiv; da su sudovi kod utvrđenja da sporni stan predstavlja bračnu tekovinu morali da utvrde doprinos u sticanju tog stana, kao i doprinos majke tuženog. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi nezakonitost osporenih odluka, kako bi takva odluka bila osnov za ponavljanje postupka, ili da obaveže Republiku Srbiju da mu isplati 1/2 vrednosti stana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 2/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Violeta Ivanjac iz Bora podnela je 23. maja 2003. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici na označenoj nepokretnoj i pokretnoj imovini i predaje u svojinu i državinu svojinskog udela. Predmet je zaveden pod brojem P. 614/03.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Boru zakazano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu (8. jula, 23. septembra i 2. decembra 2003. godine, 3. februara, 30. marta, 18. maja, 17. juna, 23. septembra i 18. novembra 2004. godine i 20. januara 2005. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 18. maj 2004. godine nije održano na molbu punomoćnika tuženog.

Opštinski sud u Boru je 20. januara 2005. godine doneo delimičnu presudu P. 614/03, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici vlasnik u delu od 50 % na stanu bliže označenom u izreci, kao neosnovan. Pismeni otpravak prvostepene presude je dostavljen punomoćniku tužilje 21. jula 2005. godine, a punomoćniku tuženog 26. jula 2005. godine.

Okružni sud u Zaječaru je 27. decembra 2005. godine, odlučujući o žalbi tužilje, doneo rešenje Gž. 1801/05, kojim je vratio Opštinskom sudu u Boru nerazmotrene spise predmeta P. 614/03, radi dopune postupka.

Opštinski sud u Boru je 18. januara 2006. godine doneo rešenje P. 614/03, kojim je ispravio presudu tog suda P. 614/03 od 20. januara 2005. godine.

Okružni sud u Zaječaru je 5. maja 2006. godine, odlučujući o žalbi tužilje, doneo presudu Gž. 613/06, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 20. januara 2005. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P. 614/03 od 18. januara 2006. godine.

Vrhovni sud Srbije je 7. marta 2007. godine, odlučujući o reviziji tužilje od 15. juna 20 06. godine, doneo rešenje Rev. 1762/06, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž. 613/06 od 5. maja 2006. godine i delimičnu presudu Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 20. januara 2005. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P. 614/03 od 18. januara 2006. godine, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 614/03 zakazana su ukupno četiri ročišta za glavnu raspravu (6. juna, 3. septembra, 22. novembra i 17. decembra 2007. godine).

Opštinski sud u Boru je 17. decembra 2007. godine doneo osporenu delimičnu presudu P. 614/03, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici vlasnik u delu od 50 % na stanu bliže označenom u izreci.

U obrazloženju ove presude se navodi: da je, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, sud utvrdio da je sporni stan tuženom dodeljen za članove porodičnog domaćinstva - suprugu Violetu, sina Igora i majku Milevu; da su oni obuhvaćeni ugovorom o zakupu na neodređeno vreme od 22. oktobra 1998. godine, kao zakupci stana i članovi porodičnog domaćinstva, čime su uticali na rešavanje stambenih potreba tuženog, kao i na strukturu stana; da se zbog toga ne radi o kadrovskom stanu, zbog čega su navodi tuženog i svedoka Miroslava Bačilovića da se radi o kadrovskom stanu cenjeni kao proizvoljni; da su parnične stranke bile u braku od 26. novembra 1994. do januara 2003. godine; da je u braku rođen zajednički sin parničnih stranaka Igor; da je tužilja sve vreme bila zaposlena, a da tuženi jedno vreme nije bio u radnom odnosu; da je tuženi sporni stan dobio za članove domaćinstva - tužilju kao svoju suprugu, sina i majku; da su oni obuhvaćeni ugovorom o zakupu na neodređeno vreme, koji je zaključen u vreme trajanja braka, u kom periodu je zaključen i ugovor o otkupu stana; da je otplata stana počela u vreme trajanja braka; da je tužilja, po mišljenju suda, suvlasnik na spornom stanu sa udelom od 50%; da je na to bez uticaja ostvareni prihod stranaka u toku braka, jer se radi o specifičnom načinu i uslovima sticanja stana otkupom, pošto je stan otkupljen po beneficiranoj, a ne tržišnoj ceni, zbog čega princip pravičnosti opravdava deobu na jednake delove.

Okružni sud u Zaječaru je 17. decembra 2008. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž. 1978/08, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 17. decembra 2007. godine.

U obrazloženju ove presude navedeno je: da ožalbena presuda sadrži pravilne, potpune i osnovane razloge o svim odlučnim činjenicama koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima i stanjem u spisima; da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno zaključio da je sporni stan tuženom dodeljen za njega i članove njegovog porodičnog domaćinstva, suprugu Violetu, koja je tužilja u postupku, njihovog zajedničkog sina Igora i majku tuženog, koji su obuhvaćeni ugovorom o zakupu na neodređeno vreme od 22. oktobra 1998. godine kao zakupci stana, čime su uticali na rešavanje stambenih potreba tuženog, kao i na strukturu stana; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da tužilja ima pravo na svojinski udeo na predmetnom stanu od 50%, pri čemu je na to bez uticaja ostvaren prihod stranaka u toku braka, jer se radi o specifičnom načinu i uslovima sticanja stana otkupom, budući da je predmetni stan otkupljen po beneficiranoj, a ne tržišnoj ceni, pa princip pravičnosti opravdava deobu istog na jednake delove.

Vrhovni sud Srbije je 26. novembra 2009. godine, odlučujući o reviziji tuženog, doneo osporenu presudu Rev. 1030/09, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru od 17. decembra 2008. godine.

U obrazloženju ove presude se navodi: da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da stan predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženog, jer je stan dodeljen i za tužilju, kao člana domaćinstva tuženog; da je tužilja, kao supruga tuženog i član njegovog porodičnog domaćinstva, koristila stan za stanovanje i živela u zajednici života sa tuženim u vreme podnošenja zahteva za otkup stana i u vreme otkupa; da su zbog toga ispunjeni uslovi za utvrđenje suvlasničkog udela tužilje od 50% na opisanom stanu; da je prilikom obračuna kupoprodajne cene prilikom otkupa bez uticaja okolnost to što nije cenjena zarada tužilje, jer je tuženi tražio od nosioca prava raspolaganja na stanu, prilikom zaključenja ugovora o otkupu stana , da se pri određivanju otkupne cene stana ne računa doprinos na ime ostvarene zarade tužilje; da je pravilan stav nižestepenih sudova da je za osnovanost tužbenog zahteva , pored činjenica da je stan dobijen za tužilju, suprugu tuženog, i da je otkupljen u toku trajanja braka, od značaja i okolnost da otkupna cena stana ne pre dstavlja tržišnu cenu, već beneficiranu cenu po posebnim uslovima propisanim Zakonom o stanovanju; da su neosnovani revizijski navodi da je od bitnog uticaja na pravo tužilje okolnost što je stan ustupljen davaocu stana na korišćenje radi rešavanja kadrovskog pitanja; da Zakon o stanovanju ne sadrži odredbe o posebnoj vrsti stana kao što je kadrovski stan, pa je navedeni stan dodeljen tužiocu na korišćenje prema broju članova njegovog porodičnog domaćinstva , a otkupljen je po odredbama Zakona o stanovanju za vreme trajanja bračne zajednice između tužilje i tuženog, po kom osnovu tužilja ima pravo na suvlasnički deo od 1/2 idealnog dela; da je bez uticaja i okolnost da u momentu kada je tužilja napustila bračnu zajednicu nisu bile isplaćene sve mesečne rate na ime kupoprodajne cene, budući da je pravo svojine na stanu tužilac stekao u mo mentu zaključenja ugovora o otkupu, a radi se o otkupu stana po posebnim uslovima odnosno po netržišnoj ceni, pa je u takvim okolnostima od odlučnog značaja na pravo tužilje bila činjenica zajednice života sa tuženim u momentu dodele stana na korišćenje i okolnost da je ugovor o otkupu stana zaključen za vreme trajanja zajednice života tužilje i tuženog.

Podneskom od 2. februara 2010. godine tužilja je tražila od suda da što pre zakaže glavnu raspravu i donese presudu kojom će usvojiti tužbeni zahtev za predaju u svojinu i državinu 1/2 idealnog dela spornog stana.

U daljem toku postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 2/10, zakazana su ukupno dva ročišta za glavnu raspravu (18. marta i 22. aprila 2010. godine).

Osnovni sud u Boru je 22. aprila 2010. godine doneo delimičnu presudu P. 2/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji preda u svojinu i državinu jednu polovinu stana bliže označenog u izreci.

Tuženi je 4. juna 2010. godine izjavio žalbu protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 2/10 od 22. aprila 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je 13. jula 2011. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. 12929/10, kojim je vratio Osnovnom sudu u Boru spise predmeta P. 2/10, radi dopune postupka.

Osnovni sud u Boru je 16. avgusta 2011. godine doneo rešenje P. 2/10, kojim je ispravio presudu tog suda P. 2/10 od 22. aprila 2010. godine.

Presudom Gž. 5849/11 od 7. novembra 2012. godine Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio delimičnu presudu Osnovnog suda u Boru P. 2/10 od 22. aprila 2010. godine, ispravljenu rešenjem Osnovnog suda u Boru P. 2/10 od 16. avgusta 2011. godine, a žalbu tuženog odbi o kao neosnovanu.

U nastavku postupka, održano je ročište 21. januara 2013. godine. Na tom ročištu tužilja je izjavila da su se stranke načelno dogovorile da tuženi tužilji naknadi sve troškove postupka, a da tužilja za uzvrat povuče tužbu ukoliko se odnosi na pokretne stvari. Sledeće ročište zakazano je za 19. februar 2013. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. maja 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog , i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi traje preko devet godina i osam meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan, jer nije odlučeno o svim postavljenim zahtevima, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen da bi to opravdavalo njegovo dosadašnje trajanje .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je pravo o kome se odlučuje od velikog značaja za podnosi oca, s obzirom na to da se tužbom traži deoba bračne tekovine parničnih stranaka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi lac svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju osporenog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je sporo i nede lotvorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na činjenicama da je pismeni otpravak delimične presude Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 20. januara 2005. godine izrađen i dostavljen parničnim strankama nak on šest meseci od dana donošenja i da je o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 2/10 od 22. aprila 2010. godine odlučeno nakon više od dve godine od njenog podnošenja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 2/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode u ustavnoj žalbi kojima se osporavaju presuda Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 17. decembra 2007. godine, presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1978/08 od 17. decembra 2008. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1030/09 od 26. novembra 2009. godine, Ustavni sud najpre ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Isto tako, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja tako i u pogledu pravilne primene procesnog i materijalnog prava. Za osporene odluke redovni sudovi su dali jasne i dovoljne razloge, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu primene merodavnog prava, a koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim.

Ustavnopravno su neutemeljene i tvrdnje podnosioca da je Vrhovni sud Srbije trebalo da ima u vidu da se revizija može izjaviti i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i da su sudovi mo gli odlučiti samo o obligacionim odnosima, a ne i o svojinskom zahtevu, jer je sporni stan nedeljiv. Ovo stoga što se prema odredbi člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija ne može izjaviti iz razloga koji ističe podnosilac ustavne žalbe , a prema odredbi člana 3. stav 1. istog zakona, u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku.

Ustavni sud takođe ocenjuje da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge kada su našli da je udeo tužilje u predmetnom stanu 50%, ocenjujući istovremeno pitanje doprinosa u njegovom sticanju i uticaj na suvlasnički udeo parničnih stranaka. S druge strane, majka podnosioca ustavne žalbe nije bila stranka u parničnom postupku u kome su donete odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom, pa o njenom doprinosu u sticanju osporenog stana nije ni moglo biti odlučivano.

Ustavni sud, isto tako, naglašava da u svim postupcima čiji je predmet ostvarivanje imovinskih prava pojedinaca, kao što je to slučaj u postupku koji je prethodio izjavljivanju predmetne ustavne žalbe, povreda imovinskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu ocenu navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da su neprihvatljivi i navodi za tvrdnju o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.

Imajući u vidu navedeno u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju presuda Opštinskog suda u Boru P. 614/03 od 17. decembra 2007. godine, presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1978/08 od 17. decembra 2008. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1030/09 od 26. novembra 2009. godine, jer nisu ispunjene ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak u predmetu P. 2/10 okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević