Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu D. T. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao skoro sedam godina, Sud je utvrdio da je podnosilac, kao tuženi, značajno doprineo dužini trajanja postupka svojim procesnim radnjama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T. iz P, Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. T . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 273/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 487/00).

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz P, Čačak, podneo je Ustavnom sudu, 17. decembra 201 3. godine, preko punomoćnika T. E, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 273/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 487/07).

Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je parnični postupak, koji je pokrenut protiv njega 15. marta 2007. godine, tužbom radi naknade štete na vozilu tužioca, nastale u sa obraćajnoj nezgodi za koju je podnosilac oglašen krivim, trajao van granica razumnog roka. Naime, iznoseći ceo tok postupka, podnosilac ukazuje da je odugovlačenjem sudova u ovom sporu male vrednosti , uz njegovu "nehatnu" krivicu za tri neodržana ročišta, prvostepena presuda doneta tek nakon punih šest godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava, kao i da utvrdi pravo podnosi oca na naknadu nematerijalne štete i materijalne štete, koliko su iznosili parnični troškovi, odnosno u iznosu od 179.986,00 dinara. Podnosilac je 6. aprila i 15. juna 2015. godine urgirao za rešavanje ove ustavnosudske stvari.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 273/10 Osnovnog suda u Čačku (inicijalno predmet P. 487/07 ranijeg Opštinskog suda u Čačku), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

V.Lj. iz Čačka je, kao tužilac, podneo 16. marta 2007. godine Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, kojom je tražio naknadu materijalne štete nastale na njegovom vozilu u saobraćajnoj nezgodi za koju je tuženi oglašen krivim pravosnažnom sudskom odlukom. Vrednost spora je označena u iznosu od 70.513,00 dinara. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 487/07, a nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku pod brojem P. 273/10. Vrednost spora je određena na 58.900,00 dinar a.

Naredba postupajućeg sudije Opštinskog suda za pozivanje stranka, pa i tuženog, ovde podnosioca, uz dostavljanje tužbe, data je 26. marta 2007. godine. Do donošenja prvostepene presude od 19. jula 2013. godine, bilo je zakazano 38 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 20 održano. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke i dva svedoka, obavljena su dva veštačenja veštaka saobraćajne struke (promenjena ličnost veštaka na predlog tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe), kao i tri dopunska veštačenja, te izvršen uvid u spise krivičnog predmeta K. 403/05 istog suda. U toku ovog dela postupka tuženi je istakao prigovor podeljene odgovornosti za nastalu štetu, a tužilac je predložio poravnanje 22. septembra 2008. godine, za iznos od 60.000,00 dinara, u šest mesečnih rata, sa umanjenim troškovima postupka od 20.000,00 dinara (umesto 30.000,00 dinara), što tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije prihvatio. U dokaznom postupku je sprovedeno i usaglašavanje nalaza veštaka, te su pribavljeni izveštaji Privrednog suda u Beogradu o toku stečajnog postupka koji se vodi nad osiguravajućim društvom "E. osiguranje" kod koga je bilo osigurano vozilo tuženog, kao i o eventualno već isplaćenoj šteti tuži ocu. Preostalih 18 ročišta nije održano zato što su tuženi, odnosno njegov punomoćnik, sedam puta tražili da se ročište ne drži iz raznih razloga (punomoćnik zbog sprečenosti tri puta, tuženi zbog angažovanja drugog advokata, te zahteva da se prekine postupak, kao i zbog zajedničkih predloga sa suprotnom stranom da se ročišta ne drže), ali i zato jer je punomoćnik tuženog dva puta neposredno na ročištu predavao podneske. Pritom, ostali razlozi za neodržavanje ročišta bili su: dva puta sprečenost postupajućeg sudije, a više puta jer je sud strankama na ročištu uručivao dopunske nalaze ili izjašnjenja veštaka dostavljane neposredno pre ročišta, ili zato što veštak nije preuzeo spise odnosno nije dostavio traženi nalaz. U toku ovog dela postupka, Osnovni sud u Čačku je doneo rešenje P. 273/10 od 4. maja 2012. godine kojim je odbio predlog punomoćnika tuženog da se prekine postupak do pravnosnažnog okončanja stečajnog postupaka nad "E. osiguranjem", te je u postupku po žalbi tuženog (posle dostavljenog odgovora na žalbu), rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 444/12 od 8. avgusta 2012. godine odbijena žalba tuženog i potvrđeno navedeno rešenje.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 273/10 19. jula 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati na ime materijalne štete iznos od 45.882,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. aprila 2005. godine, kao dana konačne opravke vozila, pa do konačne isplate, a odbijen njegov tužbeni za razliku od traženog do dosuđenog iznosa, i to u iznosu od 13.109,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. aprila 2005. godine pa do konačne isplate, te odlučeno da tuženi isplati tužiocu troškove postupka u iznosu od 206.416,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj 27. avgusta 2013. godine, protiv označene prvostepen e presud e, Viši sud u Čačku je presudom Gž. 784/13 od 23. oktobra 2013. godine , potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u stavu jedan njene izreke, ali je u delu odluke o troškovima preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 179.986,00 dinara. Tuženom je navedena presuda uručena 19. novembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započeo za podnosioca kao tuženog, u ovom sporu male vrednosti, nakon naredbe postupajućeg sudije Opštinskog suda u Čačku od 26. marta 2007. godine da se pozove tuženi uz tužbu, a da je pravnosnažno okončan 23. oktobra 2013. godine, donošenjem presude Višeg suda u Čačku Gž. 784/13, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 19. novembra 2013. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak za podnosioca ukupno trajao šest godina i nepunih osam meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio posebno pravno i činjenično složen, ali da je, ipak, zahtevao obimniji dokazni postupak, pre svega, jer je po predlogu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, dva puta veštačeno preko različitih ličnosti veštaka, kao i rađen dopunski nalaz veštaka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i pored opravdanog interesa, na koji se posebno ukazuje ustavnom žalbom, da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe nije imao proaktivan stav u postupku, niti pokazivao interesovanje da se što hitnije razreše sporna pitanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on, kao tuženi u ovom parničnom postupku u značajnoj meri doprinio da postupak traje van okvira za rešavanje u razumnom roku, i to iz sledećih razloga: više puta je tražio da se ročišta ne drže iz raznih razloga, kako zbog sprečenosti njegovog punomoćnika tako i zbog odbijanja da se ročište održi nakon otkazanog punomoćja njegovog advokata za zastupanje, ali je i više puta zajedno sa drugom stranom tražio da se ročišta ne drže. Takođe, punomoćnik tuženog je dva puta dostavio pod neske neposredno na ročištima , pa je, nasuprot navodima ustavne žalbe, njegova odgovornost što ukupno devet ročišta nije održano. Pritom, iako je legitimno pravo podnosioca bilo da predlaže izvođenje dokaza ili predlaže prekid postupka, ovo je nedvosmisleno dovelo do dužeg trajanja prvostepenog postupka, jer je po njegovom predlogu određeno drugo veštačenje posle više od dve i po godine od podnošenja tužbe uz novu ličnost veštaka. Takođe, postupak je produžen za najmanje tri meseca koliko je trajao postupak po žalbi na rešenje o odbijanju predloga podnosioca da se postupak prekine, koji je on dao bez zakonskih uslova za prekid postupka. Shodno navedenom, zbog ponašanja tuženog, postupak je trajao duže skoro tri godine.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi za vođenje postupka u navedenim okolnostima nisu imali presudan značaj za dužinu trajanja postupka , već su ročišta zakazivali ažurno u kratkim vremenskim razmacima. Naime, neefikasnost suda se u izvesnoj meri ogledala u tome što je sud prihvatao predloge tuženog i tužioca za odlaganje ročišta iz različitih razloga, a što je sve uticalo da postupak pred prvostepenim sudom dugo traje. Kada je reč o postupanju drugostepenog suda, Ustavni sud ocenjuje da na strani Višeg suda u Kragujevcu nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka, jer je o žalbi tužioca protiv prvostepene presude rešeno za period nešto manji od dva meseca.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 273/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 487/00) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Kako u konkretnim okolnostima podnosiocu nije povređeno označeno pravo, Ustavni sud je , na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da bi finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnosilac imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Neosnovani su navodi podnosioca da je odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva mogla i ranije da bude doneta, kod utvrđenog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka, okolnosti predmetnog spora, te obaveze parničnog sud a da ispita sve okolnosti i utvrdi neophodne činjenice kako bi odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva, a uz pravo tužioca da odluči protiv koga će podneti tužbu. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu i u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu materijalne štete.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.