Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u revizijskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje jer je revizijski sud proizvoljno primenio procesno pravo. Vrhovni sud je, bez rasprave i veštačenja, sam utvrdio novu činjenicu – visinu kamate, čime je podnosiocu uskraćeno pravo na izjašnjenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D.P. Prva srpska fabrika šećera „Dimitrije Tucović - 1898“ Beograd, u stečaju, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D.P. Prva srpska fabrika šećera „Dimitrije Tucović - 1898“ Beograd, u stečaju, i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 395/09 od 28. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 395/09 od 28. oktobra 2009. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda P ž. 9884/08 od 21. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.P. Prva srpska fabrika šećera „Dimitrije Tucović - 1898“ Beograd, u stečaju, je 27. januara 2010. godine, preko punomoćnika Vladimira Dobrića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede načela sudske zaštite, kao i povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je revizijski sud samostalno, bez angažovanja sudskog veštaka, izvodio dokaz provere tačnosti obračuna predmetne zakonske zatezne kamate; da je na taj način bez javne rasprave navedeni sud utvrđivao novo činjenično stanje u odnosu na ono utvrđeno prvostepenom i drugostepenom presudom, čime je bio onemogućen da ulaže prigovore na eventualnu tačnost obračuna navedene kamate; da se osporena revizijska presuda zasniva na pogrešnom shvatanju da sudsko poravnanje, na osnovu kojeg je doneto izvršno rešenje, uživa snagu pravnosnažno presuđene stvari. Zbog svega navedenog podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna načela i prava, te predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 3956/08 od 1 3. novembra 2008. godine dozvoljeno je preinačenje tužbenog zahteva i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je zaključkom Trgovinskog suda u Beogradu St. 75/ 07 od 19. februara 2008. godine osporeno potraživanje tužioca prema tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u iznosu od 46.315.876,18 dinara i da se utvrdi da isto nije prestalo, te je obavezan tuž ilac da tuženom isplati troškove postupka

Viši trgovinski sud presudom Pž. 9884/08 od 21 . maja 2009. godine odbio je kao neos novanu žalbu tužioca i potvrdio navedenu prvostepenu presudu u delu odbijenog tužbenog zahteva i u delu u kome je tužilac obavezan na troškove spora.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 395/09 od 28. oktobra 2009. godine delimično je usvojena revizija tužioca, te su preinačene presude Više g trgovinskog suda Pž. 9884/08 od 21. maja 2009. godine i Trgovinskog suda u Beogradu P. 3956/08 od 13. novembra 2008. godine u delu u kome je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da postoji osporeno potraživanje iz izvršne isprave u iznosu od 46.141.858,00 dinara, kao i rešenje o trošk ovima spora, tako da je utvrđeno da postoji potraživanje tužioca iz izvršne isprave - rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 1595/01 od 24. decembra 2002. godine, osporeno zaključkom stečajnog sudije prvostepenog suda St. 75/2007 od 19. februara 2008. godine prema tuženom, a u iznosu od 46.141.858,00 dinara, te je obavezan tuženi da tužiocu isplati parnične troškove , dok je u preostalom delu revizija tužioca odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove revizijske presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženog kao izvršni dužnik pravnosnažnim rešenjem I. 1595/01 od 24. decembra 2002. godine obavezan da tužiocu kao poveriocu isplati novčani iznos od 2.744.302,30 dinara , sa kamatom po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate počev od 1. januara 1999. godine pa do isplate; da o baveza po izvršnom rešenju nije izmirena; da je po donošenju navedenog izvršnog rešenja i pre namirenja po tom rešenju prvo stepeni sud nad pravnim prethodnikom tuženog pokrenuo postupak stečaja; da je t užilac u postupku stečaja kao stečajni poverilac prijavio svoje potraživanje prema tuženom kao stečajnom dužniku zasnovano na pomenutom rešenju; da je stečajni upravnik na ispitnom ročištu osporio prijavljeno potraživanje zasnovano na izvršnom rešenju, a zaključkom o listi osporenih potraživanj a stečajni sudija je konstatovao osporavanje potraživanja zasnovanog na izvr šnom rešenju u prijavljenom iznosu; da je tužilac postupio po uputu iz zaključka osporenog potraživanj a i blagovremeno podneo tužbu za utvrđenje da postoji potraživanje iz izvršnog rešenja ospo reno zaključkom stečajnog sudije; da je tuženi u odgovoru na tužbu osporio osnov i visinu tužbenog zahteva, da je tuženi na ročištu održanom 13. novembra 2008. godine predložio dokazivanje putem finansijskog veštačenja zarad utvrđenja osnova i visine tužbenog zahteva; da je prvostepeni sud predloženi dokaz odbio i na istom ročištu raspravu zaključio; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan iz razloga što tužilac uz tužbu nije priložio i sudsko poravnanje zaključeno između tužioca i pravnog prethodnika tuženog pred prvostepenim sudom na osnovu koga je doneto rešenje o izvršenju; da drugostepeni sud prihvata razloge prvostepenog suda i kao neosnovanu odbija žalbu tužioca, pri tom, drugostepeni sud u razlozima za takvo odlučivanje ističe i da je tužilac bio dužan da predloži dokaze na okolnosti visine potraživanja, tj. veštačenje kojim dokaznim sredstvom bi se utvrdila visina potraživanja tužioca prema tuženom. Polazeći od navedenog, revizijski sud smatra da tužilac uz tužbu nije trebao da priloži sudsko poravnanje kao dokaz o osnovanosti svog potraživanja, budući da je potraživanje zasnovano na rešenju izvršnog suda koje je uz tužbu priloženo i na osnovu koga je prijavljeno potraživanje koje je u stečajnom postupku osporeno. Kako je tuženi osporio i osnov i visinu tužbenog zahteva i na obe okolnosti predložio prvostepenom sudu dokaziv anje putem finansijskog veštačenja, revizijski sud smatra da drugostepeni sud pogrešno zaključuje da je tužilac na okolnosti visine utuženog potraživanja bio dužan da predloži dokazivanje putem veštaka odgovarajuće struke. Takođe zaključuje da je prvostepeni sud bio dužan, ukoliko je smatrao da je osporavanje osnovano, da prihvati dokazni predlog i odredi predloženo dokazivanje, kao i da, u konkretnom slučaju, sporna može biti samo visina kamate obračunate za period od 1 . januara 1999. godine do 30. septembra 2007. godine kao dana podnošenja prijave potraživanja. Imajući u vidu da se radi o jednostavnoj računskoj radnji vezanoj za obračun kamate koja se obračunava u svakom sudu na osnovu postojećeg programa za obračun kamate, revizijski sud je izvršio obračun kamate i izračunao da ista iznosi 43.397.556,00 dinara. S obzirom na izneto, navedena revizija je delimično usvojena i odlučeno je kao u izreci revizijske presude.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398.); da o reviziji revizijski sud odlučuje bez rasprave (član 403.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu, a ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407.); da će se u postupku u privrednim sporovima primenjiva ti odredbe ovog zakona, ako u odredbama ove glave nije što drugo određeno (član 479.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Pronina protiv Rusije“, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, zasnivajući svoju odluku na činjenici ta tužilac, u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, uz tužbu nije dostavio dokaz - sudsko poravnanje iz kojeg bi se na nesumnjiv način utvrdio osnov njegovog potraživanja osporenog u stečajnom postupku. Tuženi je u prvostepenom postupku osporio visinu zakonske zatezne kamate sadržane u potraživanju tužioca i na tu okolnost predložio da se izvede dokaz veštačenjem. Međutim, prvostepeni sud je odbio predlog tuženog za izvođenje dokaza veštačenjem, jer je, po oceni toga suda, predloženo izvođenje dokaza smatrano suvišnim. Postupajući po žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je odbio kao neosnovanu žalbu, s tim da drugostepeni sud u razlozima za takvo odlučivanje ističe i da je tužilac bio dužan da predloži dokaze na okolnosti visine potraživanja, tj. veštačenje kojim dokaznim sredstvom bi se utvrdila visina potraživanja tužioca prema tuženom. Osporenom presudom revizijski sud je preinačio navedenu prvostepenu i drugostepenu presudu, uz obrazloženje: da tužilac uz tužbu nije trebalo kao dokaz osnovanosti potraživanja da dostavi sudsko poravnanje, već je bilo dovoljno što je dostavio rešenje o izvršenju koje je doneto na osnovu tog poravnanja; da se žalba tužioca nije mogla odbiti sa razloga nedokazanosti visine utuženog potraživanja samo zato što tužilac nije predložio dokazivanje na ime visine potraživanja, jer je tuženi osporio osnov i visinu tužbenog zahteva i na obe okolnosti predložio dokazivanje putem finansijskog veštačenja, koje prvostepeni sud nije prihvatio; da, u konkretnom slučaju, sporna može biti samo visina kamate obračunata za period od 1 . januara 1999. godine do 30. septembra 2007. godine kao dana podnošenja prijave potraživanja; da imajući u vidu da se radi o jednostavnoj računskoj radnji vezanoj za obračun kamate koja se obračunava u svakom sudu na osnovu postojećeg programa za obračun kamate, revizijski sud je izvršio obračun kamate za navedeni period i izračunao da ista iznosi 43.397.556,00 dinara.

Polazeći od navedene sadržine presuda donetih u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je osporena revizijska presuda kojim je preinačena prvostepena i drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava.

Naime, iz odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine koji je važio u vreme donošenja osporene presude, proizlazi da se dokazni postupak može izvoditi, odnosno činjenično stanje utvrđivati do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Izuzetno je postojala mogućnost da da d rugostepeni sud radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja ponovi već izvedeni dokazi , ali pod uslovom da je prethodno otvorio raspravu i omogućio strankama da se izjašnjavaju o određenim navodima i dokazima protivne strane. Međutim, takvu mogućnost navedeni Zakon nije predvideo i za revizijski sud pred kojim se nije mogla održavati rasprava, niti je taj sud mogao izvoditi dokaze i utvrđivati činjenično stanje koje nije bilo utvrđeno pred nižestepenim sudovima. Revizijski sud je mogao da preinači nižestepene odluke samo u slučaju da je na potpuno i pravilno činjenično stanje utvrđeno od strane nižestepenih sudova materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Kako je, u konkretnom slučaju, glavna rasprava pred prvostepenim sudom održana, ali je izostalo dokazivanje činjenica vezanih za tačnost obračuna zakonske zatezne kamate sadržane u potraživanju tužioca, revizijski sud je svoju preinačuju presudu zasnovao na novoj činjenici – obračunu (visini) predmetne kamate, koju je taj sud sam utvrdio u revizijskom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da Vrhovni sud Srbije u postupku po vanrednom pravnom leku nije mogao utvrđivati činjenice koje nisu utvrđene pred nižestepenim sudovima, niti je mogao ulaziti u činjenična pitanja u sferi znanja i veština veštaka koji poseduje potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Budući da je revizijski sud osporenu presudu zasnovao na novoj činjenici u vezi koje se podnosilac ustavne žalbe nije mogao izjasniti pred Vrhovnim sudom Srbije, jer se, u smislu odredbe člana 403. Zakona o parničnom postupku, u revizijskom postupku odlučivalo bez rasprave, Ustavni sud je ocenio da je na taj način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na raspravljanje, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, te da je takvim postupanjem revizijskog suda podnosiocu povređeno pravo na pravično suđe nje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda P ž. 9884/08 od 21. maja 2009. godine , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ustavni sud ukazuje da tužilac - stečajni poverilac postojanje svog potraživanja dokazuje pravnosnažnim rešenjem o izvršenju koje je zasnovano na sudskom poravnanju koje, inače, ima dejstvo pravnosnažne sudske presude i koje do donošenja tog rešenja nije stavljeno van snage. Samim tim se na osnovu navedenog rešenja o izvršenju može utvrditi postojanje osnova potraživanja tužioca bez obzira što je to potraživanje koje se rešenjem o izvršenju dokazuje osporeno u postupku stečaja.

7. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o reviziji tužioca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u revizijskom postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić