Odbijanje ustavne žalbe u sporu o ništavosti rešenja o upotrebnoj dozvoli

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda, nalazeći da je ocena suda o nedostatku pravnog interesa podnosioca za oglašavanje ništavim rešenja o upotrebnoj dozvoli ustavnopravno prihvatljiva, jer on nije vlasnik parcele.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 15219 /17 od 11. decembra 20 20. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 27. januara 20 21. godine, preko punomoćnika T. H . L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv pojedinačnog akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je rešenjem NOO Savski venac od 30. decembra 1959. godine iz poseda ranijih vlasnika D. V . i R . M . izuzeta katastarska parcela broj …/3 KO Beograd 7 za potrebe Uprave zgrada saveznih organa, radi stambene izgradnje, odnosno izgradnje vile za reprezentaciju; da je podnosilac, kao pravni sledbenik ranijeg vlasnika D. V , 1. marta 2010. godine podneo nadležnom organu zahtev za poništavanje navedenog rešenja o izuzimanju parcele, iz razloga što korisnik nije priveo zemljište nameni do 13. maja 2004. godine; da je podnosilac, takođe, podneo zahtev za povraćaj imovine, odnosno obeštećenje , jer je sporna parcela nacionalizovana; da je u postupku koji je okončan osporenim aktom podnosilac tražio da se oglasi ništavim rešenje o odobrenju za upotrebu objekta na spornoj parceli od 15. juna 2000. godine, jer nije izdata u skladu sa zakonom.

Prema navodima ustavne žalbe, proizvoljan je stav Upravnog suda da podnosilac nema pravni interes da učestvuje u postupku dobijanja upotrebne dozvole i da nije ovlašćen za pokretanje postupka za oglašavanje ništavim spornog rešenja kojim je izdata upotrebna dozvola , jer nije vlasnik parcele i nije bio stranka u postupku u kome je ono doneto.

Podnosilac takođe smatra proizvoljnim stanovište Upravnog suda da ne postoji obaveza postupajućeg organa da pokrene postupak oglašavanja rešenja ništavim po službenoj dužnosti, ako je predlog podnet od strane neovlašćenog lica. Po mišljenju podnosioca, u konkretnom slučaju su bili ispunjeni uslovi za pokretanje postupka po službenoj dužnosti, shodno odredbama člana 257. stav 1. tač. ) i 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer je rešenje izdato suprotno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, te bi njegovo izvršenje moglo prouzrokovati delo kažnjivo po krivičnom zakonu.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Zaključkom Sekretarijata za urbaniza m i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda – Sektor za izdavanje lokacijskih uslova i građevinske poslove u postupku objedinjene procedure IX-18 broj 351.3-69/2000 od 2. februara 2016. godine odbačen je kao podnet od neovlašćenog lica, predlog podnosioca ustavne žalbe za oglašavanje ništavim rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda – Sektor za građevinske poslove XXI -07 broj 351.3-69/2000 od 15. juna 2000. godine. U obrazloženju zaključka je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem čije se oglašavanje ništavim traži odobrena investitoru preduzeću „Z .“ Beograd upotreba rezidencijalnog objekta na k.p. br. …/2 i …/3 KO Beograd 7; da je, na osnovu izveštaja dostavljenih od strane nadležnih organa, utvr đeno da nisu pravnosnažno okončani postupci koji se vode po zahtevu podnosioca u stavne žalbe za poništaj rešenja o izda vanju građevinske dozvol e i o izuzimanju k.p. broj …/3 KO Beograd 7 iz poseda ranijeg vlasnika; da podnosilac nije bio investitor izvedenih radova , odnosno lice koje ima aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za izdavanje upotrebne dozvole ili pravni sledbenik investitora.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je rešenjem broj 351-03-0 8484/2016-10 od 3. avgusta 2017. godine odbilo žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv predmetnog zaključka prvostepenog organa . Drugostepeni organ je, polazeći od toga da nije pravnosnažno okončan postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja o izuzimanju k.p. broj …/3 KO Beograd 7 iz poseda ranijeg vlasnika, te da nisu dostavljeni drugi dokazi da je podnosilac vlasnik sporne parcele, našao da je pravilno prvostepeni organ utvrdio da podnosilac nema pravni interes da učestvuje u postupku vezanom za izdavanje predmetne upotrebne dozvole, ni ti je bio stranka u tom postupku, te da stoga nema aktivnu legitimaciju za podnošenje predloga za oglašavanje ništavim rešenja kojim je taj postupak pravnosnažno okončan . Takođe je ocenjeno da organ koji je odlučivao o predlogu podnetom na osnovu odredbe člana 257. Zakona o opštem upravnom postupku, nema obavezu da pokrene postupak primenom to g vanredno g pravno g sredstv a po službenoj dužnosti, ako nalazi da je predlog podnet od strane neovlašćenog lica.

Osporenom presudom Upravnog suda Upravnog suda U. 15219/17 od 11. decembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je prihvatio kao jasne, detaljne i na zakonu zasnovane razloge kojima je drugostepeni organ obrazloži o nedostatak aktivne legitimacije na strani podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu, pored ostalog, ukazuje podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupk a, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/ 10) bilo je propisano: da je stranka lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da se ništavim oglašava rešenje – koje je u upravnom postupku doneseno u stvari iz sudske nadležnosti ili u stvari o kojoj se uopšte ne može rešavati u upravnom postupku, koje bi svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko delo kažnjivo po krivičnom zakonu, čije izvršenje nije moguće, koje je doneo organ bez prethodnog zahteva stranke, a na to stranka nije naknadno izričito ili prećutno pristala, odnosno koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti (član 257. tač. 1) do 5)); da se rešenje može u svako doba oglasiti ništavim po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke ili javnog tužioca (član 258. stav 1.); da je protiv rešenja kojim se neko rešenje oglašava ništavim ili se odbija predlog stranke ili javnog tužioca za oglašavanje rešenja ništavim dopuštena žalba (stav 3.).

5. U ustavnoj žalb i se ističe da je proizvoljan stav Upravnog suda da podnosilac nije ovlašćen za pokretanje postupka za oglašavanje ništavim spornog rešenja o izdavanju upotrebn e dozvol e, jer nema pravni interes da učestvuje u postupku dobijanja te dozvole i nije bio stranka u tom postupku, niti je vlasnik sporne parcele . Takođe se ukazuje na to da je neprihvatljivo stanovište Upravnog suda da ne postoji obaveza nadležnog organa da pokrene postupak oglašavanja ništavim predmetnog rešenja po službenoj dužnosti, ako je predlog podnet od stane neovlašćenog lica. Po mišljenju podnosioca, u konkretnom slučaju su bili ispunjeni uslovi za pokretanje postupka po službenoj dužnosti, shodno odredbama člana 257. stav 1. tač. ) i 5) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer je rešenje izdato suprotno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, te bi njegovo izvršenje moglo prouzrokovati delo kažnjivo po krivičnom zakonu.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Ustavni sud dalje konstatuje da je u Odluci Už – 8195/2015 od 26. oktobra 2017. godine, objavljenoj na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.), u vezi sa pitanjem aktivne legitimacije za podnošenje predloga za oglašavanje rešenja ništavim, ocenio proizvoljnim stanovište Upravnog suda da podnositeljka ustavne žalbe nije ovlašćena da podnese predlog za oglašavanje ništavim odobrenja za izgradnju objekta, budući da nije učestvovala u postupku izdavanja tog odobrenja. Ustavni sud je u toj odluci istakao da je nadležni organ bio dužan da utvrdi da li podnositeljka ustavne žalbe, saglasno članu 39. Zakona o opštem upravnom postupku, ima pravo da radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa podnese predlog za oglašavanje ništavim spornog odobrenja za izgradnju objekta. Ustavni sud naglašava da je presuda Upravnog suda koja je osporena u tom ustavnosudskom predmetu sadržala konstataciju da je predlog za oglašavanje ništavim rešenja o odobrenju za izgradnju podnet iz razloga što je pravnosnažnom i izvršnom presudom nadležnog suda usvojen tužbeni zahtev podnositeljke i utvrđeno da je ništav ugovor o ustupanju ravnog krova radi izgradnje stana zaključen između investitora i stambene zgrade.

Primenjujući navedeno stanovište na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepen i organ u postupku donošenja predmetnog zaključka ispitivao da li se aktivna legitimacij a podnosioca ustavne žalbe za podnošenje predloga za oglašavanje ništavim spornog rešenja o izdavanju upotrebne dozvole zasniva na ishodu nekog od postupaka koj i se vode radi poništaja rešenja nadležnih organa donetih u vezi sa pravima na spornoj parceli i da je , s tim u vezi, utvrdio da ti postupci nisu pravnosnažno okončan i. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je vlasnik sporne parcele , a imajući u vidu da nije bio direktna stranka u postupku izdavanja sporne upotrebne dozvole , niti je pravni sledbenik investitora, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu organa uprave i Upravnog suda, da podnosilac nema pravni interes za podnošenje predloga za oglašavanje ništavim rešenja kojim je taj postupak pravnosnažno okončan .

Po nalaženju Ustavnog suda, nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe kojima se pravni interes podnosioca za podnošenje predmetnog predloga objašnjava uticajem eventualnog usvajanja tog predloga na odlučivanje o njegovom zahtevu za restituciju, odnosno za poništaj rešenja o izuzimanju sporne parcele iz poseda ranijih vlasnika. Sud, s tim u vezi, konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pra vo da kao zakonski naslednik ranijeg sopstvenika podnese zahtev za poništaj rešenja o izuzimanju sporne parcele iz poseda tog lica, na osnovu ranije važećih odredaba člana 99. Zakona o planiranju i izgradnji, kao i pravo da, na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnese zahtev za vraćanje, odnosno obeštećenje za sporno zemljište koje je nacionalizovano njegovom pravnom prethodniku. Budući da se u navedenim postupcima, pored ostalog, utvrđuje da li je sporno građevinsko zemljište privedeno nameni u skladu sa zakonom, odnosno da li se može vratiti u naturalnom obliku, Sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe zaštitu svojih prava i pravn ih interes a u vezi sa spornom parcelom može ostvariti u tim postup cima.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje neosnovanim navode ustavne žalbe da nadležni organ ima obavezu da, u slučaju nepostojanja aktivne legitimacije za podnošenje predloga za oglašavanje rešenja ništavim, na osnovu priloženih dokaza oceni ispunjenost uslova za primenu čl. 257. i 258. Zakona o opštem upravnom postupku. Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da je organ ovlašćen da po službenoj d užnosti oglasi rešenje ništavim – a ko smatra da postoji neki od razloga propisanih zakonom, ali se to ovlašćenje organa ne može posmatrati kao obaveza nakon utvrđenja da je predlog podnelo neovlašćeno lice.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, garantovanih odredbama čl. 36. i 58. Ustava obrazlaže navodima koji su prethodno ocenjeni kao neosnovani, te ih nije ponovo ispitivao.

Ustavni sud je, polazeći od iznetog, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.