Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora i određivanju jemstva. Sud je utvrdio da su redovni sudovi dali dovoljne i relevantne razloge za svoje odluke, koje nisu bile proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10906/2013
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Ognjenovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Ognjenovića i zjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 485/13 od 3. decembra 2013. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Ognjenović iz Beograda, preko punomoćnik Momčila Bulatovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 19. decembra 2013. godine ustavnu žalbu protiv rešenj a Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 485/13 od 3. decembra 2013. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) .

Kako se odredbe člana 5. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, to Ustavni sud postojanje povrede ovog prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:

- da mu je rešenjem sudije za predhodni postupak Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 17/13 od 20. maja 2013. godine određen pritvor koji mu se računa od 18. maja 2013. godine, iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 1 ) i 2 ) ZKP;

- da mu je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kr.Po1. 25/13 od 11. septembra 2013. godine produžen pritvor, određen prethodno navedenim rešenjem, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1 ) ZKP, tako da pritvor po ovom rešenju može trajati do 15. novembra 2013. godine;

- da mu je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine, stavom jedan, produžen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1 ) ZKP;

- da mu je istim rešenjem, stavom dva, određen novčani iznos od 5.000.000,00 (pet miliona) evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS , koji može biti položen kao jemstvo, čime će se zameniti pritvor koji je okrivljenom određen rešenjem sudije za pre thodni postupak, koji se računa od 18. maja 2013. godine, kada je lišen slobode i okrivljeni će se pustiti na slobodu nakon pružanja dokaza sudu da je položen navedeni iznos jemstva u korist Republike Srbije;

- da su osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 485/13 od 3. decembra 2013. godine odbijene kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine.

Kao razloge zbog kojih smatra da mu je pritvor neosnovano određen i produžen, čime su povređena njegova označena ustavna prava, podnosilac navodi:

- da je nesporna činjenica da je, nakon njegovog pritvaranja, lišen slobode D.V, tako da je jedan od razloga za određivanje pritvora – što je D.V. u bekstvu, potpuno izgubio na smislu i na značaju;

- da „nadležni organi za sve svoje odluke kojima su odlučivali o pritvoru u odnosu na optuženog – podnosioca ustavne žalbe nisu dali jasne, dovoljne i individualizovane razloge i odluke su donete na osnovu netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija i pretpostavki iz kojih je pogrešno ocenjeno da postoje uslovi za određivanje pritvora sa razloga propisanih članom 211. stav 1. tačka 1 ) ZKP“, a razlozi koji su dati su „stereotipni, nejasni i nerazumljivi“;

- da je sud potpuno izgubio iz vida činjenicu da iz samog obrazloženja proizlazi da okrivljeni Nenad Ognjenović svojim postupanjem nije pribavio sebi bilo kakvu protivpravnu imovinsku korist niti je pribavio protivpravnu imovinsku korist drugome jep u obrazloženju rešenja tako upravo i stoji, tako da se postavlja i pitanje opravdane sumnje, čak i da bi bilo tako da li u njegovim radnjama stoje elementi krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. KZ;

- da su „svi organi kod donošenja rešenja o ograničenju slobode okrivljenog izgubili iz vida vreme navodnog izvršenja krivičnog dela i vreme početka krivičnog postupka i činjenicu da je u tom proteku vremena upravo okrivljeni – podnosilac ustavne žalbe svakom svojom radnjom i svakim svojim postupkom manifestovao upravo želju da učestvuje u krivičnom postupku, pružao sva obaveštenja više puta u svojstvu građanina radnicima Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, uredno se javljao na sve pozive nadležnih organa, tako da nije postojao ni jedan jedini razlog i ni jedna jedina okolnost ni za određivanje, niti za produženje pritvora kako je to urađeno“;

- da „optužnica, koja je navodno podneta 13. novembra 2013. godine, nije optužnica koja je pravno valjana i koja je ispunjavala uslove u pogledu njene sadržine propisane članom 332. ZKP“, pa kako je „optužnica strogo formalni akt i upravo njena forma odražava i suštinu... tu nema mesta nikakvom voluntarizmu, niti bilo kakvim improvizacijama“, jer „optužnica ne može biti delimično valjana i pravno upotrebljiva, a delimično neupotrebljiva“,.. pa je „prema tome, optužnica koja je navodno podignuta 13.11.2013. godine pravno neupotrebljiva i nije mogla da posluži kao osnov za bilo kakvo odlučivanje“, te je „očigledno da je trebalo samo i jedino produžiti pritvor prema okrivljenom, pa se onda sud da bi obavio ovaj zadatak stavio u ulogu zaštitnika nezakonitog i nepravilnog rada tužilaštva koje je morao da sankcioniše odmah ako je zaista primio optužnicu 13.11.2013. godine i da je vrati tužiocu u skladu sa odredbama člana 333. stav 2. ZKP“, a ne da postupa kako je postupio na ovaj način;

- da „braniocu nikada nije dostavljena optužnica TOK Kto. 9/13 od 13.11.2013. godine, niti je ikada takva optužnica dostavljena okr. Ognjenoviću , niti je ikada podnosiocu ustavne žalbe i braniocu dostavljeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K .Po1. 121/13 – Kv.Po1. 807/13 od 15.11.2013. godine “;

- da su „branilac okrivljenog i okrivljeni, podnosilac ustavne žalbe, samo i jedino primili optužnicu TOK Kto. 9/13 od 18.11.2013. godine, i t o je jedina optužnica koja postoji i koja će u koliko pretrpi verifikaciju po podnetom odgovoru i bude potvrđena biti predmet vođenja krivičnog postupka“;

- da je „rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kr.Po1. 25/13 od 11. septembra 2013. godine pritvor okrivljenom na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP produžen najduže do 15. novembra 2013. godine, pa kako je optužnica Kto. 9/13 dostavljena sudu kao jedina pravno valjana 18. septembra 2013. godine, to znači da je okrivljeni neosnovano bio u pritvoru od 15 . do 18. novembra 2013. godine i pritvor prema njemu nije produžavan u skladu sa odredbama ZKP i u skladu sa Ustavom zajemčenim pravima“;

- da je iznos jemstva od 5.000.000,00 ev ra „najblaže rečeno nepristojna ponuda“;

- da su „apsolutno nejasni razlozi dati u napadnutom prvostepenom rešenju koji se odnose na to da je sud cenio imovinske prilike okrivljenog i članova njegove porodice konkretno, te da je vlasnik većeg broja nepokretnosti koje su navedeni u obrazloženju rešenja“, jer „član 202. u stavu 2. ZKP nigde nije odredio da se novčani iznos koji sud određuje, određuje između ostalog uz uzimanje ličnih i porodičnih prilika članova njegove (okrivljenog) porodice“;

- da je sud „propustio, kršeći prava okrivljenog, da mu o pravu odluči nezavistan sud, da da jasne razloge u pogledu bitnih elemenata odluke o jemstvu propisane članom 202. stav 2. ZKP, a koji se odnose na stepen opasnosti od bekstva, zatim na lične i porodič ne prilike okrivljenog“, jer „okrivljeni je ponudio jemstvo upravo u skladu sa svojim ličnim i porodičnim prilikama, uvažavajući pri tom sve relevantne okolnosti“;

- da „težina zaprećene kazne može predstavljati samo i jedino indiciju za postojanje opasnosti od bekstva ali ta indicija mora biti cenjena u sklopu sa drugim brojnim činjenicama sa kojima se mora dovesti u vezu, pa tek nakon ocene svih okolnosti konkretnog slučaja, pa i onih koji mu daju specifičnost može se izvoditi zaključak o postojanju te opasnosti koja će preći iz domena indicije u domen realnosti, kakav stav je zauzet i u presudi Evropskog suda za ljudska prava (Tomasi protiv Francuske od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98 .)“;

- da je „pri odlučivanju o postojanju osobitih okolnosti koje opravdavaju primenu mere pritvora zbog razloga propisanih članom 211. stav 1. ZKP sud morao uzeti u obzir karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, ponašanje pre lišenja slobode, mesto u kome živi on i njegova porodica, vezanost za to mesto, njegove životne aktivnosti, pa analizirati i one navode koje se tiču poslovnih veza i kontakta van zemlje“, ceneći, pri tome „o kakvim se to kontaktima radi, koja su to lica i da to individualizuje tek svestranom ocenom svih ovih okolnosti, pa onda da izvodi zaključak o produženju mere pritvora i daljem ograničenju lične slobode okrivljenog po osnovu opasnosti od bekstva (presude Evropskog suda za ljudska prava W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i Neumeister protiv Austrije, od 27. juna 1968. godine, pasus 10 “);

- da su „u konkretnom slučaju Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu donošenjem odluke o produženju pritvora i odluke o odbijanju žalbe branioca naveli da je okrivljeni neosuđivan, da živi na adresi, da nije bio u bekstvu, da je porodičan čovek, da je vlasnik većeg broja nepokretnosti, što ukazuje da je vezan za svoje prebivalište, pa je sve te činjenice koje govore upravo u pravcu odsustva bilo koje okolnosti koja bi ukazala na bekstvo našao da one ukazuju samo da se mera pritvora može zameniti blažom merom“;

- da je produženje pritvora „apsurd i zbog činjenice da je okrivljeni navodno pribavio korist drugim privrednim društvima (ne sebi lično) i da bi boravkom na slobodi, imajući u vidu predviđenu kaznu zatvora do deset godina, mogao svoje kontakte, novac i imovinu iskoristiti za skrivanje i bekstvo“, zbog čega su svi ovi razlozi „apsolutno nejasni, nerazumljivi, protivurečni i ne opravdavaju ovakvu meru“;

- da se „vezivanje opasnosti od bekstva za nepronađeni iznos imovinske koristi pribavljen drugima po logici stvari ne može dovesti u vezu sa zakonskim osnovom iz člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP“;

- da je pritvor prema okrivljenom produžen nezakonito 13. novembra 2013. godine, jer je produžen na osnovu optužnice koja ne postoji, na šta je okrivljeni ukazao odmah po saznanju predsedniku Višeg suda, ali je dobio „neobjašnjivo objašnjenje“ da se navodi pritužbe odnose na izmenjenu optužnicu, a ne na osnovnu optužnicu po kojoj je pritvor preispitivan kao hitna mera nakon prijema optužnice;

- da „Zakonik o krivičnom postupku ne poznaje termin „osnovna optužnica", niti poznaje termin „preispitivanje pritvora kao hitne mere nakon prijema optužnice“, jer odredbe člana 334. stav 2. ZKP jasno regulišu odluke veća po službenoj dužnosti koje se odnose na pitanje odluka po pritvoru računato od dana prijema optužnice, pa i ovako dati razlozi u ovom odgovoru v.f. predsednika Višeg suda dovoljno govore u prilog osnovanosti navoda ustavne žalbe“.

Zbog svega navedenog podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim rešenjima povređena prava zajemčena odredbama člana 31. stav 1 . i člana 32. Ustava, te odredbama člana 5. Evropske konvencije koje se sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, pa je predložio da Ustavni sud utvrdi povrede označenih ustavnih prava i odredi da se pravično zadovoljenje zbog povrede prava ostvari objavljivanjem odluke o usvajanju njegove ustavne žalbe u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 43/14-7 od 5. februara 201 4. godine, te je utvrdio:

A) Činjenice koje se odnose na krivični postupak

U vreme podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 121/13, vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još de vet lica zbog više krivičnih dela .

Krivični postupak protiv podnosioca i drugih je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 9/13 od 20. maja 2013. godine, kojom je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret postojanje osnova sumnje da je izvršio četiri krivična del a zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Naredbom Tužilaštva za organizovani kriminal Kti. 9/13 od 7. novembra 2013. godine završena je istraga protiv podnosioca i ostalih okrivljenih.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je 13. novembra 2013. godine Višem sudu u Beogradu – Posebnom odeljenju dostavilo optužnicu Kto. 12/13, kojom je okrivljenima stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Veće Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje je, po prijemu navedene optužnice Kto. 12/13 od 13. novembra 2013. godine, utvrdilo da optužnica nije propisno sastavljena, pa je donelo rešenje K.Po1. 121/13-Kv.Po1. 807/13 od 15. novembra 2013. godine, kojim je Tužilaštvu optužnica vraćena i naloženo da, u roku od tri dana, ispravi uočene nedostatke, zbog čega ovu optužnicu sud nije dostavio okrivljenima i njihovim braniocima, jer su, kako navode, postupili u skladu sa odredbom člana 335. stav 1. ZKP, da će se okrivljenima dostaviti optužnica koja je propisno sastavljena.

Postupajući po nalogu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, Tužilaštvo za organizovani kriminal je dostavilo tom sudu ispravljenu optužnicu Kto. 12/13 od 18. novembra 2013. godine, kojom je podnosiocu stavljeno na teret izvršenje četiri krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 . stav 3 . u vezi stava 1 ) u vezi sa članom 33 . KZ, koja je dostavljena okrivljenima i njihovim braniocima.

B) Činjenice koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (19. decembra 2013. godine) nalazio u pritvoru sedam meseci, računajući od 18. maja 2013. godine kada je lišen slobode.

Rešenjem sudije za prethodni postupak Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Ki. Po1. 17/13 od 20. maja 2013. godine podnosiocu i drugim saokrivljenima određen je pritvor do 30 dana od dana lišenja slobode, na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP, s tim da se podnosiocu kao okrivljenom pritvor računa od 18. maja 2013. godine.

Poslednji put je podnosiocu pritvor produžen rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kr.Po1. 25/13 od 11. septembra 2013. godine, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1 ) ZKP, tako da pritvor po njemu može trajati do 15. novembra 2013. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13-Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine, stavom I izreke , podnosiocu je produžen pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, koji može trajati najduže 30 dana. Istim rešenjem, stavom II izreke , određen je novčani iznos od 5.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, koji može biti položen kao jemstvo za podnosioca, čime će se zameniti pritvor koji mu je određen rešenjem sudije za prethodni postupak, koji se računa od 18. maja 2013. godine, kada je lišen slobode, s tim da će se okrivljeni pustiti na slobodu nakon pružanja dokaza sudu da je položen navedeni iznos jemstva u korist Republike Srbije.

U obrazloženju osporenog rešenja o produženju pritvora je, pored ostalog, navedeno:

„Kako se okrivljeni nalaze u pritvoru, a optužnica je dostavljena sudu sa predlogom da se okr. Nenadu Ognjenoviću i okr. Ž.J. produži pritvor, krivično vanpretresno veće je, po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbom člana 334 . stav 2 . ZKP ispitalo da li još postoje zakonski razlozi za pritvor protiv okrivljenih predviđeni odredbom člana 211 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP, pa je nakon razmatranja spisa predmeta, odlučilo kao u izreci rešenja.

Naime, veće smatra da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora protiv okr. Nenada Ognjenovića i okr. Ž.J. predviđeni odredbom člana 211. stav 1 . tačka 1 ) ZKP. Ovo iz razloga što postoji opravdana sumnja da je okr. Nenad Ognjenović u svojstvu odgovornog lica, generalnog direktora AD „Galenika“, koje je u to vreme bilo u isključivom vlasništvu Republike Srbije, u vremenskom periodu od decembra 2008. godine do kraja 2010. godine, izvršio četiri krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 . stav 3 . u vezi stava 1 ) u vezi sa članom 33 . KZ, od čega jedno u produženom trajanju, na način kako je to opisano u optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal KTI. br. 12/13 od 13.11.2013. godine, i svojim radnjama pribavio protivpravnu imovinsku korist za privredna društva... u iznosu od 861.593.603,63 dinara, a AD „Galenika“ pričinio štetu u iznosu od 900.366.046,90 dinara koja do danas nije izmirena... Sve navedene okolnosti, pored činjenice da je za krivično delo koje se okrivljenima stavlja na teret predviđena kazna zatvora do 10 godina, po mišljenju veća, predstavljaju okolnosti koje u međusobnoj vezi ukazuju da bi okrivljeni boravkom na slobodi, svoje kontakte van teritorije Republike Srbije, novac i imovinu mogli iskoristi za skrivanje i bekstvo, zbog čega je prema ovim okrivljenima potrebno produžiti pritvor, a sve u cilju daljeg neometanog vođenja postupka.

Kako je navedeno, u odnosu na okrivljenog Nenada Ognjenovića postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, ali je veće ceneći fazu u kojoj se postupak nalazi, težinu krivičnog dela koje mu se optužnicom stavlja na teret, njegovu ulogu u inkriminisanim radnjama, kao i postojanje opravdane sumnja da je radnjama izvršenja pribavio korist navedenim privredenim društvima, a ne sebi lično, zatim ocenjujući njegov doprinos u pričinjenoj šteti AD „Galenika“ i činjenicu da se nalazi u pritvoru od 18. maja 2013. godine, mišljenja da su okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, u ovom trenutku takvog značaja i intenziteta da bi se okr. Nenad Ognjenović mogao pustiti na slobodu, a ko on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo u iznosu od 5.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao garanciju da do kraja postupka neće pobeći i ako okrivljeni da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napuštati boravište.

Prilikom odlučivanja, veće je cenilo stepen opasnosti od bekstva, lične i porodične prilike okrivljenog Nenada Ognjenovića, da je neosuđivan, državljanin Republike Srbije, da živi na adresi na kojoj ima prijavljeno prebivalište u Beogradu, da nije bio u bekstvu, da je porodičan čovek, da je vlasnik većeg broja nepokretnosti, što ukazuje da je vezan za svoje prebivalište, pri čemu je posebno imalo u vidu imovno stanje okrivljenog. Sledstveno tome, posebno vodeći računa da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, odnosno da će se stroža mera zameniti drugom, blažom merom, kada za to nastupe uslovi, veće je odredilo novčani iznos od 5.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na osnovu člana 204 . ZKP, koji može biti položen kao jemstvo za okrivljenog Nenada Ognjenovića, smatrajući da je adekvatna i dovoljna zamena za meru pritvora, kojom merom će biti obezbeđeno prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka. Veće je prilikom određivanja iznosa imalo posebno u vidu imovinske prilike okrivljenog i članova njegove porodice, konkretno da je vlasnik većeg broja nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije, i to: porodične kuće u Beogradu u Vodovodskoj ulici broj 103 površine 300 m2, lokala u ul. Majke Jevrosime bpoj 44 površine 85 m2, lokala na Novom Beogradu površine 40 m2, montažnog objekta na Paliluskoj pijaci od 20 m2, prostora u ul. Dušana Vlajića od oko 300 m2 koji je preuređen u teretanu koju sin koristi, pokretne imovine i to putničkog vozila „Tojota avensis “, dok supruga poseduje stan u Beogradu u ul. Dositeja Obradovića površine 40 m2 i apartmane na Zlatiboru i u Vrnjačkoj banji od po 40 m2, splav na Savi površine oko 50 m2, kćerka stan u Beogradu u ul . Dušana Vlajića površine 80 m2, putnička vozila „Tojota jaris“ i „Suzuki“, a kćerka vozilo „Citroen 5“ i sin vozilo „Citroen C4“, a ima ušteđevinu u „Banci Inteza“ u iznosu od oko 350.000 evra.

Okrivljeni Nenad Ognjenović pustiće se na slobodu, nakon što se uplati novčani iznos ili stavi hipoteka na nepokretnost u korist Republike Srbije za iznos jemstva od 5.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, a ovom sudu dostavi dokaz da je izvršena uplata ili upisana hipoteka. “

Odlučujući o žalbama podnosioca i njegovog branioca izjavljenim protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, odnosno određivanju jemstva, Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 485/13 od 3. decembra 2013. godine odbio kao neosnovane njihove žalbe.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno:

„Po nalaženju ovog suda, pravilno je prvostepeni sud prema okrivljenima Nenadu Ognjenoviću i Ž.J. produžio pritvor na osnovu odredbe člana 211 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP.

Naime, prema stanju u spisima, postoji opravdana sumnja da je okrivljeni Nenad Ognjenović u svojstvu odgovornog lica, generalnog direktora AD „Galenika", u vremenskom periodu od decembra 2008. godine do kraja 2010. godine, izvršio četiri krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 . stav 3 . u vezi sa stavom 1 . u vezi sa članom 33 . Krivičnog zakonika, od čega jedno delo u produženom trajanju, te da je svojim radnjama pribavio protivpravnu imovinsku korist za privredna društva... u iznosu od 861.593.603,63 dinara, a AD „Galenika" pričinio štetu u iznosu od 900.366.046,90 dinara, koja do danas nije izmirena...na način kako je to navedeno u optužnici... I po oceni ovog suda, navedene okolnosti u vezi sa činjenicom da je za navedena krivična dela, koja su okrivljenima stavljena na teret, propisana kazna zatvora do deset godina, predstavljaju osobite okolnosti koje u međusobnoj vezi ukazuju da će okrivljeni boravkom na slobodi iskoristiti svoje kontakte van teritorije Republike Srbije, kao i novac i imovinu za skrivanje i bekstvo, iz kog razloga je stav prvostepenog suda da postoje razlozi za produženje pritvora na osnovu odredbe člana 211 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP pravilan i na zakonu zasnovan.

Istovremeno, prvostepeni sud je pravilno cenio sve navedene okolnosti, te iste doveo u vezu sa fazom u kojoj se postupak nalazi, težinom krivičnih dela koja su okrivljenom Nenadu Ognjenoviću optužnicom stavljena na teret, te njegovu ulogu u inkriminisanim radnjama, i našao da one kao takve ukazuju na opasnost od bekstva, ali da su u ovom trenutku takvog značaja i intenziteta da bi se okrivljeni mogao pustiti na slobodu ukoliko bi on lično ili neko drugi za njega pružio jemstvo u iznosu od 5.000.000,00 eura u dinarskoj protivvrednosti, kao garanciju da do kraja postupka neće pobeći i ako okrivljeni da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napuštati boravište.

Prvostepeni sud je na strani 5 . ožalbenog rešenja detaljno naveo koje činjenice je cenio prilikom odlučivanja o blažoj meri – meri određivanja jemstva prema okrivljenom Nenadu Ognjenoviću, te tako naveo činjenice da je neosuđivan, državljanin Republike Srbije, da živi na adresi na kojoj ima prijavljeno prebivalište, da nije bio u bekstvu, da je porodičan čovek, da je vlasnik većeg broja nepokretnosti, a pri tome i sud taksativno nabraja koje su to nepokretnosti, što sve i po oceni ovog suda ukazuje da je okrivljeni Nenad Ognjenović vezan za svoje prebivalište, te da su ispunjeni uslovi da se odredi blaža mera nego što je zadržavanje okrivljenog u pritvoru.

Imajući u vidu jasne i argumentovane razloge prvostepenog suda, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je mišljenja da je stav i zaključak prvostepenog suda koji se odnosi kako na produženje pritvora na osnovu odredbe člana 211 . stav 1 . tačka 1 . ZKP, tako i u odnosu na meru jemstva u odnosu na okrivljenog Nenada Ognjenovića, pravilan i na zakonu zasnovan.

Razmatrajući žalbene navode branilaca, drugostepeni sud je, pored ostalog, našao da su neosnovani žalbeni navodi branioca okrivljenog Nenada Ognjenovića, advokata M.B, da prvostepeni sud u svom rešenju tvrdi da je okrivljeni učinio krivična dela i da je pribavio drugom protivpravnu imovinsku korist, koja činjenica nije, niti može biti okolnost na osnovu koje sud zaključuje da postoji opasnost od bekstva. Ovo stoga što prvostepeni sud nije u rešenju naveo da je okrivljeni izvršio krivična dela, već da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni preduzeo radnje koje su mu stavljene na teret i da opravdana sumnja postoji u dovoljnoj meri da bi se prema njemu u smislu odredbe člana 211 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP produžio pritvor.

Istovremeno, branilac u žalbi navodi da je sud morao da ceni imovno stanje okrivljenog, mesto u kome živi on i njegova porodica, gde se nalazi centar životnih aktivnosti okrivljenog, ali je Apelacioni sud u Beogradu mišljenja da je navedene činjenice prvostepeni sud upravo i cenio prilikom odlučivanja o blažoj meri – o jemstvu i na strani 5 . upravo takve činjenice na strani okrivljenog analizirao, nalazeći da je jemstvo mera kojom može biti obezbeđeno prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka.

Sledstveno navedenom, te imajući u vidu jasne i argumentovane razloge prvostepenog suda za svoj stav da su u konkretnom slučaju ispunjeni zakonski razlozi za produženje pritvora na osnovu odredbi člana 211 . stav 1 . tačka 1 ) ZKP prema okrivljenima, koji žalbenim navodima branilaca nisu dovedeni u sumnju, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je primenom odredbe člana 467 . stav 4 . ZKP doneo odluku kao u dispozitivu rešenja“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

U skladu sa članom 208. stav 1. ZKP prepisano je da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odborenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan.

Odredbama člana 202. ZKP je propisano: da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište (stav 1.); da j emstvo uvek glasi na novčani iznos koji sud određuje s obzirom na stepen opasnosti od bekstva, lične i porodične prilike okrivljenog i imovno stanje lica koje daje jemstvo (stav 2.) .

Odredba člana 204. stav 2. ZKP propisuje da sud može, ako smatra da su ispunjeni uslovi iz člana 202. ovog zakonika, i bez predloga, a nakon pribavljenog mišljenja stranaka, odrediti novčani iznos koji u konkretnom slučaju može biti položen kao jemstvo , a odluka o tome donosi se u rešenju o određivanju pritvora ili u posebnom rešenju ako se okrivljeni već nalazi u pritvoru.

U odredbi člana 189. stav 3. ZKP sadržano je pravilo da će mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka biti ukinuta i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi.

Odredbama člana 234. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13 ) (u daljem tekstu: KZ), koje se primenjuju o d 15. aprila 2013. godine, pored ostalog, propisano je : da će se odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); da će se učinilac kazniti zatvorom od dve do deset godina a ko vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara (stav 3.) .

5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, a iz razloga propisanim u tač. 1) do 4) navedenog člana.

Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja uslov sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istoveremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknut e povred e prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava , pri čemu je imao u vidu i stavove koje je u ovoj oblasti zauzeo Evropski sud za ljudska prava ( videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-4554/2013 od 19. decembra 2013 . godine, tačka 5. obrazloženja).

6. Polazeći od navedenih opštih principa, a uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ističe da težina zaprećene kazne može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati pritvaranje, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti i razloga za određivanje pritvora po ovom zakonskom osnovu ( videti, pored ostalih, Odluku Už- 3391/2013 od 18 . jula 2013. godine, tačka 6. obrazloženja).

Ustavni sud najpre primećuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor određen rešenjem sudije za predhodni postupak Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Ki.Po1. 17/13 od 20. maja 2013. godine iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 1 ) i 2 ) ZKP, a da mu je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kr.Po1. 25/13 od 11. septembra 2013. godine produžen pritvor samo po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1 ) ZKP.

Kada je reč o osporenom rešenju Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine, Ustavni sud ističe da je pritvor produžen iz razloga predviđenih u članu 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pri čemu je, pored težine zaprećene kazne, uzeto u obzir postojanje osnovan e sumnj e da je podnosilac ustavne žalbe pribavio protivpravnu imovinsku korist trećim licima , da ista nije izmirena, kao i da je podnosilac poslovno i životno vezan za teritoriju Republike Srbije, ali da novčana sredstva i lične kontakte može iskoristiti za bekstvo , zbog čega je sud našao da postoje razlozi za produženje pritvora okrivljenom, kao mera kojom će se sa sigurnošću obezbediti njegovo prisustvo i, time, nesmetano vođenje krivičnog postupka. Pored toga, u stavu II izreke osporenog rešenja je određeno da novčani iznos od 5.000.000,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS , može biti položen kao jemstvo za podnosioca.

Stav Ustavnog suda je da su prilikom donošenja osporenog rešenja o produženju pritvora, uostalom kao i prilikom određivanja ove mere i njenog prvog produženja, brižljivo razmotrene sve okolnosti konkretnog slučaja. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 1 ) i 2 ) ZKP, da bi prilikom produženja pritvora to bilo učinjeno samo iz razloga predviđenih u članu 211. stav 1. tačka 1 ) ZKP. Za razliku od nekih drugih slučajeva u kojima je Ustavni sud razmatrao osnovanost produženja pritvora (videti, između ostalih, Odluku Už-3391/2013 od 18. jula 2013. godine), specifičnost ovog predmeta se ogleda u tome što je prilikom donošenja osporenog rešenja o produženju pritvora sud po službenoj dužnosti razmotrio i alternativne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, tačnije, podnosiocu ustavne žalbe je data mogućnost da polaganjem određenog iznosa jemstva bude pušten na slobodu (videti, pored ostalih, odluke Evropske komisije za ljudska prava: Bonnechaux protiv Švajcarske, 8224/78, 5. decembar 1978. godine; Schertenleib protiv Švajcarske, 8339/78, 12. jul 1979. godine).

S obzirom da pritvor predstavlja najtežu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, sud se prilikom odlučivanja o ispunjenosti uslova za produženje pritvora mora pridržavati pravila sadržanog u članu 189. stav 3. ZKP, o ukidanju i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen, odnosno zamene drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi. Ako se ovo pravilo sagleda u svetlu okolnosti konkretnog slučaja, može se zaključiti da je sud imao mogućnost da pritvor zameni bilo zabranom napuštanja stana, bilo jemstvom, budući da se obe mere mogu odrediti kada postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, dakle, iz razloga zbog kojeg je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor. Iako predstavljaju blaže mere od pritvora, zabrana napuštanja stana i jemstvo se suštinski razlikuju po tome što se prva mera sastoji u lišenju slobode, dok jemstvo po svojoj sadržini predstavlja puštanje na slobodu uz polaganje određenih garancija. Pored toga, razlika je u tome što je jemstvo, za razliku od zabrane napuštanja stana, po svojoj prirodi supsidij ernog karaktera u odnosu na pritvor, a to znači da se može odrediti, pored ostalog, kada je okrivljeni u pritvoru zbog opasnosti od bekstva. U tom slučaju se okrivljeni pušta na slobodu tek kada on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, dâ obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište (član 202. stav 1. ZKP).

U obrazloženju osporenog rešenja je istaknuto „ ... da su okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, u ovom trenutku takvog značaja i intenziteta da bi se okr. Nenad Ognjenović mogao pustiti na slobodu, a ko on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo ... “. Stav Ustavnog suda je da činjenica, da se nadležni sud upustio u ocenu značaja i intenziteta pomenutih okolnosti, ukazuje da je tom prilikom morao da razmotri dve situacije, od kojih se prva svodi na lišenje slobode, a druga na puštanje na slobodu okrivljenog. Kada je reč o merama kojima bi prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku bilo obezbeđeno lišenjem slobode, osim produženja pritvora, dolazilo je u obzir i određivanje zabrane napuštanja stana. Na drugoj strani, puštanje na slobodu okrivljenog se moglo ostvariti bilo kao bezuslovno, bilo uz polaganje jemstva. U konkretnom slučaju se sud, nakon analize značaja i intenziteta okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, po službenoj dužnosti opredelio za jemstvo, s tim da je puštanje okrivljenog na slobodu, saglasno članu član 202. stav 1. ZKP, uslovio polaganjem jemstva. Na taj način se sud, uz uslov polaganja jemstva, opredelio za pretpostavku u korist puštanja na slobodu (v. Evropski sud za ljudska prava, McKay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 543/03, 3. oktobar 2006. godine, § 41.).

S tim u vezi, može se postaviti pitanje da li je određivanjem jemstva u novčanom iznosu od 5.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, podnosilac u stavne žalbe bio suštinski lišen mogućnosti da bude pušten na slobodu, jer ova mera nije bila primerena, kako se u ustavnoj žalbi navodi, njegovim „ličnim i porodičnim prilikama“?

Ustavni sud podseća da se prilikom određivanja iznosa jemstva mora voditi računa o prilikama okrivljenog, njegovim izvorima prihoda, odnosu sa licima koja će za njega položiti jemstvo, kao i o uverenju da bi mogućnost gubitka jemstva u slučaju nepojavljivanja okrivenog na suđenju predstavljala dovoljnu kočnicu za njega da ne pobegne (Evropski sud za ljudska prava, Neumeister protiv Austrije, 1936/63, 27. jun 1968. godine, § 14 .). U pojedinim slučajevima ne treba isključiti mogućnost da se prilikom određivanja iznosa jemstva u obzir uzmu i druge okolnosti, kao što su visina pričinjene štete koja se okrivljenom stavlja na teret, težina dela i naročito opasnost od bekstva (Evropski sud za ljudska prava, Kudla protiv Poljske, 30210/96, 26. oktobar 2000. godine, § 47 .), a van svake sumnje je da u finansijskim slučajevima dolazi u obzir polaganje velikog iznosa jemstva (Evropski sud za ljudska prava, Wemhoff protiv Nemačke, 2122/64, 27. jun 1968, § 15.). Štaviše, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja je dopušteno odrediti jemstvo u iznosu koji prevazilazi imovinske mogućnosti okrivljenog (na primer, uzimanjem u obzir njegovog „profesionalnog okruženja“), što se opravdava rastućom potrebom da se u zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda iskaže veća čvrstina u oceni povreda osnovnih vrednosti demokratskih društava (Evropski sud za ljudska prava, Mangouras protiv Španije, 12050/04, 28. septembar 2010. godine, § 83, 87.). Na kraju, ali ne manje važno, od velike je važnosti da sudija koji ispituje postojanje osnova za produženje pritvora ima i ovlašćenje da odluči o puštanju na slobodu uz polaganje jemstva, iako nema smetnji da o ovoj stvari odlučuju i dvojica sudija, pod uslovom da to učine u kratkom roku (Evropski sud za ljudska prava, McKay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, prethodno navedena odluka, § 47.).

Ako se izloženi principi primene na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal KTI. br. 12/13 od 13. novembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret da je pribavio protivpravnu imovinsku korist za privredna društva... u iznosu od 861.593.603,63 dinara, a da je pravnom licu AD „Galenika“ pričinio štetu u iznosu od 900.366.046,90 dinara, što predstavlja nesumnjivo veći iznos od novčanog iznosa koji je sud odredio da može da bude položen u vidu jemstva. Uz to, četiri krivična dela koja se optužnicom stavljaju na teret podnosiocu ustavne žalbe izvršena su u vremenskom periodu od decembra 2008. godine do kraja 2010. godine kada je AD „Galenika“ bila u isključivom vlasništvu Republike Srbije, a reč je o pravnom licu koje je imalo stratešku važnost za snabdevanje građana lekovima. Od posebne važnosti je i to što je odluku o iznosu jemstva koje treba da bude položeno sud doneo u rešenju kojim je produžio pritvor okrivljenom, iako je, saglasno članu 204. stav 2. ZKP, to mogao da učini i u posebnom rešenju. Takvim postupanjem sud je u potpunosti odgovorio zahtevu za brzim odlučivanjem.

Stavove iz osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 121/13 – Kv.Po1. 802/13 od 13. novembra 2013. godine u celosti je prihvatio Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje prilikom donošenja osporenog rešenja Kž2.Po1. 485/13 od 3. decembra 2013 . godine. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je osporeno drugostepeno rešenje obrazloženo u skladu sa zahtevima na koje je ovaj sud ukazao u dosadašnjoj praksi (videti, pored ostalih, Odluku Už- 1157/2008 od 14. aprila 2011. godine, tačka 5. obrazloženja).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana i da osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 31. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao u izreci.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti