Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u postupku za rehabilitaciju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je odbijen zahtev za rehabilitaciju. Sud je utvrdio da nije dokazano da su lica osuđena zbog političkih ili ideoloških razloga, već zbog krivičnog dela protiv privrede.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1092/2010
10.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Katarine Kodžas – Jovanović iz Smedereva, Jelice Vladiković, Jelene Kodžas, Nikole Kodžasa, Darka Kodžasa i Olge Marković, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K A

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalbe Katarine Kodžas – Jovanović i Nikole Kodžasa izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Smederevu Reh. 5/06 od 7. jula 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Katarine Kodžas – Jovanović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Reh. 2384/10 od 11. marta 2010. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalbe Jelice Vladiković, Jelene Kodžas, Darka Kodžasa i Olge Marković.

O b r a z l o ž e nj e

1. Katarina Kodžas – Jovanović iz Smedereva, Jelica Vladiković, Jelena Kodžas, Nikola Kodžas, Darko Kodžas i Olga Marković, svi iz Beograda , su 27. januara 2010. godine , preko Jelice Ilić, advokata iz Smedereva, izjavili ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Smederevu Reh. 5/06 od 7. jula 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu i pravno sredstvo, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na obaveštenost, prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te načela razvijanja duha tolerancije, zajemčenih odredbama čl. 21, 25, 32, 35, 36, 51, 58. i 81. Ustava Republike Srbije, odnosno čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola broj 1 i člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjima Okružnog suda u Smederevu Reh. 5/06 od 7. jula 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine odbijen zahtev podnosilaca ustavne žalbe za rehabilitaciju sada pok. Dimitrija Kodžasa i sada pok. Petra Kodžasa; da su 1947. godine navedena braća Kodžas pravnosnažno osuđena za krivično delo nedopuštene špekulacije u postupku koji su sudili sudovi suštinski potčinjeni odlukama vladajuće Komunističke partije; da su braća Kodžas imali branioca, ali nisu imali dovoljno vremena za pripremu odbrane i preduzimanje pravnih sredstava; da je osnov kažnjavanja braće Kodžas bio u politici „partijske države“ i njene ideologije, a ne u stvarnom kršenju zakona; da u predmetnom vanparničnom postupku prilikom odlučivanja o zahtevu za rehabilitaciju podnosioci ustavne žalbe nisu imali pravično suđenje, jer sudovi nisu bili nezavisni i nepristrasni i da su im zbog toga povređena prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava; da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, jer u vreme kada se odlučivalo o zahtevu za rehabilitaciju, praksa redovnih sudova nije bila ujednačena, pa je i krajnji ishod za njih bio negativan, te da u takvim uslovima ni žalba nije mogla biti delotvorna; da im je pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, iz člana 58. Ustava , povređeno zbog toga što je porodica Kodžas lišena predmetnog mlina , bez ikakve naknade; da su oni bili diskriminisani u odnosu na pripadnike drugih pokreta (Ravnogorskog pokreta ili pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini), jer se u njihovom slučaju i „najlabaviji“ pisani dokaz o postojanju veze ili pripadništva sa tim pokretima uzima kao osnov postojanja progona ili nasilja, dok to nije slučaj u predmetima koji se odnose na bivše industrijalce, kojima pripadaju pok. braća Kodžas; da im je pravo na informisanost iz člana 51. Ustava povređeno zbog činjenice da relevantnu dokumentaciju vanparnični sud nije ni tražio od drugih državnih organa, niti su je podnosioci mogli pronaći; da im je pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava povređeno zbog činjenice da Zakon o restituciji nije donet, zbog čega su podnosioci ustavne žalbe bili izloženi potrebi pribavljanja brojne dokumentacije, troškovima za izdavanje različitih zahteva u vezi sa rehabilitacijom pok. braće Kodžas, usled čega se osećaju poniženo, trpe duševne bolove, te im je ugrožen fizički i psihički integritet; da okolnosti koje je stvorila država imaju za posledicu da ne postoji razumevanje sadašnjeg društva za naslednika nekadašnjeg građanskog sloja, iz čega proizlazi da je razvijanje duha tolerancije iz člana 81. Ustava samo proklamovano pravo bez suštinske primene.

2. Kako uz ustavnu žalbu advokat Jelica Ilić nije priložila pismeno ovlašćenje da može podnosioce zastupati povodom izjavljene ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), dopisom od 25. februara 201 0. godine zatražio od advokata da, saglasno odredbama člana 83. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), u roku od 15 dana od prijema dopisa, Ustavnom sudu dostavi uredno pismeno ovlašćenje , sa jasno označenim datumom izdavanja , kojim je ovlašćen a od strane podnosilaca ustavne žalbe da ih može zastupati u postupku pred Ustavnim sudom povodom izjavljene ustavne žalbe . Navedeni advokat je upozoren da će, ukoliko u ostavljenom roku ne otkloni nedostatak koji onemogućava postupanje Ustavnog suda , ustavna žalba biti odbačena.

Podneskom od 16. marta 2011. godine, advokat Jelica Ilić je dostavila punomoćje kojim je ovlašćen a od strane Kat arine Kodžas – Jovanović i Nikole Kodžasa, da ih može zastupati u postupku pred Ustavnim sudom , dok za Jelicu Vladiković, Jelen u Kodžas, Dark a Kodžasa i Olg u Marković punomoćje nije dostavljeno.

Katarina Kodžas – Jovanović iz Smedereva i Jelica Vladiković iz Beograda podnele su 24. maja 2010. godine, preko advokata Jelice Ilić iz Smedereva, dopunu ustavne žalb e, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Reh. 2384/10 od 11. marta 2010. godine , zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčen og odredb om člana 36. stav 2. Ustava, odnosno prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije. U dopuni ustavne žalb e je, pored ponavljanja navoda iznetih u ustavnoj žalbi od 27. januara 2010. godine, navedeno da je Vrhovni kasacioni sud odbacio njihovu reviziju izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine, kao i da je u stručnoj javnosti bilo sporno da li je revizija u postupcima za rehabilitaciju dozvoljena. Predložili su da Ustavni sud i u ovom delu usvoji ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Smederevu Reh. 5/06 od 7. jula 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za rehabilitaciju pok. Dimitrija Kodžasa i pok. Petra Kodžasa (izjavljen od strane predlagača - Katarine Kodžas – Jovanović, Jelice Vladiković, Nikole Kodžasa, Darka Kodžasa i Olg e Marković ), tako što bi se utvrdi lo da su ništave presud a Okružnog suda Okruga beogradskog u Beogradu K. 147/47 od 4. septembra 1947. godine i presuda Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije Kž. 1979/47 od 4. oktobra 1947. godine i da su ništave sve njihove pravne posledice,uključujući i pravo na isplatu protivvrednosti za izvršenu nacionalizaciju od po ½ dela mlina vođenog do nacionalizacije pod firmom Parni mlin „Jovan Kodžas“ Smederevo , te da se rehabilitovana lica smatraju neosuđivanim.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Okružnog suda u Smederevu Reh. 5/06 od 7. jula 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je smisao donošenja Zakona o rehabilitaciji u tome da se ponište odluke koje su donete protiv lica koja su iz političkih ili ideoloških razloga lišeni života, slobode ili nekih drugih prava,odnosno da se ponište sve pravne posledice takvih osuda; da sada pok. Dimitrije Kodžas i pok . Petar Kodžas, prema stanju u spisima, nisu lišeni slobode i drugih prava odlukom koja je doneta iz političkih ili ideoloških razloga; da su presudom Okružnog suda Okruga beogradskog u Beogradu K. 147/47 od 4. septembra 1947. godine, sada pokojni Petar i Dimitrije Kodžas oglašeni su krivim zbog krivičnog dela iz člana 3. stav 1. Zakona o suzbijanju nepoštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže i na osnovu člana 4. stav 1. istog zakona osuđeni, i to - sada pok. Petar Kodžas na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od jedne godine i dva meseca i konfiskaciju njegovog suvlasničkog dela mlina vođenog do preuzimanja od strane države, a sada pok. Dimitrije Kodžas na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od jedne godine i na konfiskaciju njegovog suvlasničkog dela mlina u Smederevu vođenog do preuzimanja istog od strane države; da je presudom Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije Kž. 1979/47 od 14. oktobra 1947. godine odbijena žalba branilaca sada pok. Petra i Dimitrija Kodžasa, a delimično usvojena žalba javnog tužioca, tako što je presuda Okružnog suda izmenjena u pogledu odluke o kazni, pa je sada pok. Petar Kodžas osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od jedne godine i dva meseca, u koju kaznu mu j e uračunato vreme provedeno u istražnom zatvoru, kao i na kaznu konfiskacije iznosa koji treba da primi od države na ime protivrednosti za izvršenu nacionalizaciju njegove polovine mlina a sada pok. Dimitrije Kodžas na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od jedne godine i na konfiskaciju iznosa koji treba da primi od države na ime protivvrednosti za izvršenu nacionalizaciju njegove polovine mlina; da kako radnje krivičnog dela za koje su navedenim krivičnim presudama sada pok. Dimitrije Kodžas i sada pok. Petar Kodžas oglašeni krivim i osuđeni na kazne po zakonu, ima obeležja krivičnog dela protiv privrede, a ne obeležja političkog krivičnog dela, to ni kazne koje su prema njima izrečene ne predstavljaju odluke kojima su oni lišeni slobode i prava iz političkih ili ideoloških razloga; da iz svega navedenog proizlazi da je prvostepeni sud pravilno odbio kao neosnovan predmetni zahtev za rehabilitaciju.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2384/10 od 11. marta 2010. godine odbačena kao nedozvoljena revizija predlagača izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenj a je, pored ostalog, navedeno: da se prema članu 30. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno; da je prema članu 27. stav 1. istog zakona, u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo, protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda, revizija dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno; da je stavom drugim istog člana predviđeno da je u postupku u kome se odlučuje o imovinsko-pravnim stvarima revizija dozvoljena pod uslovima pod kojima se po Zakonu o parničnom postupku može izjaviti revizija u imovinsko-pravnim sporovima, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno; da su članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik“, broj 111/09), kojim je izmenjen član 394. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik“, broj 125/04), određeni uslovi za izjavljivanje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, a članom 40. ovog zakona, kojim je izmenjen član 412. stav 2. Zakona o parničnom postupku, je propisano da revizija protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude; da budući da je postupak rehabilitacije vanparnični postupak u kome se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, te da Zakon o rehabilitaciji ne predviđa dozvoljenost revizije protiv drugostepenih rešenja, to se na dozvoljenost revizije primenjuju navedene odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, a kako se ne radi o imovinsko-pravnom sporu, niti o statusnom sporu, u smislu citiranih odredbi, to revizija protiv drugostepenog rešenja o rehabilitaciji nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom; kao i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju, kao i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58.); da u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja Republika Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet (član 81.).

Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije, opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju i prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe čl ana 21, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije , sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), koji se primenjuju u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.); da o zahtevu odlučuje veće od tri sudije, u javnom postupku, da pre odlučivanja o zahtevu, sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana, kao i da obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju (član 4.); da se na rešenje o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može izjaviti žalba Vrhovnom sudu Srbije, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja, kao i da Vrhovni sud Srbije odlučuje o žalbi u veću od pet sudija (član 6.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) je propisano: da u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija je dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno, kao i da u postupku u kome se odlučuje o imovinsko-pravnim stvarima revizija je dozvoljena pod uslovima pod kojima se po Zakonu o parničnom postupku može izjaviti revizija u imovinsko-pravnim sporovima, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 27.), da se u vanparničnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je propisano: da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, kao i da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (član 412. st. 1. i 2.); da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinsko-pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i da revizija je uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (član 394.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povred a Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda Reh. 5/06 od 7. jula 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Reh. 19/09 od 1. novembra 2009. godine nisu povređen a navedena prava.

Rešenja koj a su ustavnom žalbom osporen a doneli su Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti, i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosi ocima ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje njegovog toka i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji, uključujući izjavljivanje redovnog pravnog leka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se osporen a rešenja zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Naime, redovni sudovi su pošli od činjenice da je smisao donošenja Zakona o rehabilitaciji u tome da se ponište odluke koje su donete protiv lica koja su iz političkih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili nekih drugih prava , odnosno da se ponište sve pravne posledice takvih odluka, kako je to i propisano članom 1. Zakona o rehabilitaciji. Ustavni sud je ocenio da u postupku za rehabilitaciju vođenom po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Smederevu i Vrhovnim sudom Srbije nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, niti prava na rehabilitaciju. Naime, prema ranije važećem Zakonu o rehabilitaciji, koji se primenjuju u konkretnom slučaju, pravo na rehabilitaciju nije bilo apsolutno pravo i nije se ostvar ivalo samo po sebi, odnosno po sili Ustava ili zakona, već se opravdanost (osnovanost) podnetog zahteva za rehabilitaciju mora la dokazati na sudu, u skladu sa uslovima predviđenim Zakonom o rehabilitaciji. Nužna pretpostavka za to, bila je prema Zakonu o rehabilitaciji, da je neko lice bilo žrtva progona, nasilja ili nepravde, te da je isključivo iz političkih ili ideoloških razloga lišeno života, slobode ili nekih drugih prava u periodu od 6. aprila 1941. godine, pa do dana stupanja na snagu Zakona, bez obzira da li je do lišenja ljudskih prava došlo na osnovu sudske ili administrativne odluke, ili čak u odsustvu bilo kakve formalne odluke sudske ili upravne vlasti. U konkretnom slučaju, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima utvrdili da su presudom Okružnog suda Okruga beogradskog u Beogradu K. 147/47 od 4. septembra 1947. godine i presudom Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije Kž. 1979/47 od 14. oktobra 1947. godine sada pok. Dimitrije Kodžas i sada pok. Petar Kodžas oglašeni krivim i osuđeni na kazne po zakonu, za krivično del o koje ima obeležja krivičnog dela protiv privrede , a ne obeležja političkog krivičnog dela. Ni po shvatanju Ustavnog suda, kazne koje su prema njima izrečene ne predstavljaju odluke kojima su oni lišeni slobode i prava iz političkih ili ideoloških razloga, jer to nije dokazano u predmetnom vanparničnom postupku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neosnovana, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku, u kome je podnosiocima bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje, bila obezbeđena i dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnivaju na činjenici da je presudama Okružnog suda Okruga beogradskog u Beogradu K. 147/47 od 4. septembra 1947. godine i Vrhovnog suda N arodne Republike Srbije Kž. 1979/47 od 14. oktobra 1947. godine izvršena konfiskacija predmetnog mlina, čime je njihova porodica lišena imovine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari.

Podnosioci ustavne žalbe povredu prava na informisanost iz člana 51. Ustava zasnivaju na činjenici da tokom predmetnog parničnog postupka podaci iz perioda od 1944. do 1947. godine koji su se nalazili kod drugih državnih organa, a koji su bili od značaja za odlučivanje, nisu bili dostavljeni sudu, niti je sud te podatke tražio od nadležnih organa. Međutim, Ustavni sud napominje da takvi navodi ne mogu biti od značaja, prvenstveno jer su vezani za vanparnični postupak u kome su doneta osporena rešenja, a za koji je Ustavni sud utvrdio da je sproveden na način koji je podnosiocima ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da su osporenim odlukama podnosi oci ustavne žalbe , kao naslednici „bivših industrijalaca“ na bilo koji način diskriminisan i u odnosu na druge podnosioce zahteva za rehabilitaciju koji su bili pripadnici političkih, odnosno vojnih pokreta tokom i nakon Drugog svetskog rata. Ovi navodi nisu potkrepljeni bilo kakvim pravno utemeljenim argumentima ili pruženim dokazima, tako da predstavljaju izraz subjektivne ocene podnosilaca ustavne žalbe o povred i načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredama čl. 25. i 81. Ustava, nalazeći da se sadržina tih odredaba ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata donetih u vanparničnom postupku.

S obzirom na činjenicu da podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima nije povređeno nijedno od navedenih Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud nalazi da stoga ni navodi o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, ne mogu biti osnovani.

Imajući u vidu izloženo u ovoj tački obrazloženja , Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu Katarine Kodžas – Jovanović izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Reh. 2384/10 od 11. marta 2010. godine zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je o dredbom člana 170. Ustava utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu, kao i da je odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi kojom se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je uvidom u osporeni pojedinačni akt i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je osporenim rešenjem revizija odbačena, jer je Vrhovni kasacion i sud našao da ona nije dozvoljena u postupku rehabilitacije (vanparničnom postupku).

Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda nije zasnovano na arbitrernoj primeni procesnog prava. Njime je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za vođenje postupka po izjavljenom vanrednom pravnom leku. Imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazivalo na to da je osporeno rešenje posledica proizvoljne i arbitrerne primene odredaba procesnog zakona kojim su propisani razlozi za izjavljivanje revizije u vanparničnom postupku po zahtevu za rehabilitaciju, kao i činjenicu da je Vrhovni kasacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, zasnivajući obrazloženje na relevantnim odredbama procesnih zakona, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi označenog prava ne mogu dovesti u vezu sa osporenim rešenjem.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu Jelice Vladiković, Darka Kodžasa i Olge Marković, koju je u njihovo ime izjavila Jelica Ilić, advokat iz Smedereva, Ustavni sud je, ustavnu žalbu odbacio, zbog toga što navedeni advokat nije, u ostavljenom roku, a ni naknadno, postupio po nalogu Suda od 25. februara 201 0. godine kojim je traženo da dostavi uredno pismeno ovlašćenje za zastupanje ovih podnosila ca ustavne žalbe pred Ustavnim sudom. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da Jelena Kodžas ni je imala procesni položaj stranke – predlagača u vanparničnom postupku u kome su doneti osporeni akti koje osporava i u odnosu na koji ističe povred e Ustavom zajemčenih prava , pa samim tim ona nema ni aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog u ovoj tački obrazloženja , Ustavni sud je ustavnu žalbu Jelene Kodžas , Jelice Vladiković, Darka Kodžasa i Olge Markovi ć odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u postupku za rehabilitaciju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti