Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Žalba protiv meritornih presuda i zahtev za naknadu materijalne štete su odbačeni kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1092/2014
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Anđelića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Anđelića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Šapcu P4. 8/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Anđelića izja vljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3958/13 od 18. decembra 2013. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Anđelić iz Šapca podneo je Ustavnom sudu, 7. februara 2014 . godine, preko punomoćnika Branislava Pajića, advokata iz Koceljeve, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 2. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 21, 23, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnosilac smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Podnosilac takođe osporava i donete presude u delu kojim je odlučeno o glavnom zahtevu, kao i delu koji se odnosi na troškove postupka . Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava i da se poništi osporena drugostepena pres uda, te da mu se zbog nezakonitih presuda odredi naknada materijalne i nematerijalne štete. Pored toga, podnosilac ističe da su „sudije odugovlačenjem konačnog rešavanja ovog spora u vremenu dužem od 19 godina i time su direktno proizvele ogromne troškove i štetu tužiocu a tuženom doprineli da naplati navedene troškove parničnog postupka i dođe do sredstava za sticanjem bez osnova, na osnovu čega tužilac ima ustavom zajemčeno pravo po odredbi iz čl. 35. stav 2. na naknadu sve pričinjene štete u visini od najmanje 1.000.000,00 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Šapcu P4. 8/10 (ranije spis Okružnog suda u Šapcu P. 1/01) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podne o je 4. avgusta 1998 . godine Opštinskom sudu u Šapcu tužbu protiv tuženog „ Zorka - Pharma“ iz Šapca, radi utvrđenja oblika stvaralaštva i naknade. Na ročištu održanom 26. januara 1999. godine prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim i predmet dostavio Okružnom sudu u Šapcu kao stvarno i mesno nadležnom. Okružni sud nije prihvatio nadležnost i dostavio je spise Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti. Vrhovni sud Srbije je rešenjem od 21. marta 2000. godine odlučio da je za suđenje nadležan Okružni sud u Šapcu, a spise predmeta je dostavio Okružnom sudu u Šapcu, dana 21. marta 2001. godine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 28 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 23 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju. Ostalih pet ročišta nije održano, od kojih četiri nije održano bez krivice tužioca a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca. U periodima od 11. septembra 2001. do 14. marta 2003. i od 3. septembra 2003. godine do 6. avgusta 2009. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Tokom postupka tužilac je predložio da se sprovede veštačenje radi utvrđivanja činjenica koje su od značaja za rešenje spornog odnosa. U tom smislu, najpre je određeno da veštačenje izvrši Zavod za intelektualnu svojinu, koji se izjasnio da nije u mogućnosti da odredi stručno lice koje bi izvršilo veštačenje, zatim je određeno da veštačenje obavi sudski veštak T. G, koji je obavestio sud da nije u mogućnosti da prihvati povereno veštačenje. Konačno je, po predlogu tužioca, rešenjem suda od 1. decembra 2011. godine određeno da veštačenje izvrši sudski veštak S. B, koji se podneskom od 22. oktobra 2012. godine izjasnio da nije u mogućnosti da izvrši veštačenje prema datom zadatku.

Presudom Višeg suda u Šapcu P4. 8/10 od 26. marta 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da njegova inovacija pod nazivom „rekonstrukcija mašina u tehnološkom procesu proizvodnje – konfekcioniranja medicinskog rentgen filma“ predstavlja tehničko unapređenje. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu kao autoru i stvaraocu predloga „rekonstrukcija mašina u tehnološkom procesu proizvodnje – konfekcioniranja medicinskog rentgen filma“ na ime korišćenja istog na mašini „Dikson“ isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu nadoknadi troškove parničnog postupka, a stavom trećim izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 91.500,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je odluku o troškovima sud doneo na osnovu odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, pri čemu je imao u vidu ishod postupka, a prilikom odlučivanja koje će troškove nakaditi tuženom uzeo u obzir troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. Tuženom su kao nužni i opravdani troškovi priznati troškovi zastupanja od strane advokata na sedam održanih ročišta u iznosima od po 7.500,00 dinara, i na šest neodržanih ročišta u iznosima od po 4.500,00 dinara, kao i troškovi za sastav dva podnesaka u iznosima od po 6.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 91.500,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3958/13 od 18. decembra 2013. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Višeg suda u Šapcu P4. 8/10 od 26. marta 2013. godine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3958/13 od 18. decembra 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, proteklo 15 godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje postupka može neposredno upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja. U prilog navedenom kazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem tužioca.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da je tužbu podneo nenadležnom sudu što je dovelo do sukoba nadležnosti koji je rešio Vrhovni sud Srbije, kao i da jedno ročište nije održano zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali postupajući sudovi. Naime, Ustavni sud utvrdio da je prvostepena presuda doneta nakon 15 godina od dana podnošenja tužbe. Pri tome, na ročištu održanom 26. januara 1999. godine prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim i predmet dostavio Okružnom sudu u Šapcu kao stvarno i mesno nadležnom, koji nije prihvatio nadležnost i dostavio je spise Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti, da bi Vrhovni sud Srbije rešenjem od 21. marta 2000. godine odlučio da je za suđenje nadležan Okružni sud u Šapcu, a spise predmeta je dostavio tom sudu tek posle godinu dana od dana donošenja navedenog rešenja. Dakle, preko dve godine je trebalo nadležnim sudovima da reše koji sud je nadležan da postupa po podnetoj tužbi. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je na 23 održana ročišta sproveo dokazni postupak samo saslušanjem tužioca kao stranke u postupku, kao i da u periodima od 11. septembra 2001. do 14. marta 2003. godine i od 3. septembra 2003. do 6. avgusta 2009. godine nije zakazano nijedno ročište.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac zahtevao naknadu materijalne štete koju je imao usled troškova postupka u iznosu od najmanje 1.000.000. dinara. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 3. Izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presudu Višeg suda u Šapcu P4. 8/10 od 26. marta 2013. godine, odnosno osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3958/13 od 18. decembra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih ustavnih prava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost njegovog glavnog tužbenog zahteva povodom kojeg je vođena predmetna parnica. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenih prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova , a što ne predstavlja argumentovane ustavnopravne razloge koji bi vodili meritornom odlučivanju Suda.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je podnosilac nezadovoljan i odlukom nadležnih sudova koja se odnosi na troškove postupka, te da smatra da mu je i tim delom ovih presuda povređeno pravo na pravično suđenje. U konkretnom slučaju, rešavajući o njegovoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je žalbu odbio kao neosnovanu, potvrđujući prvostepenu presudu i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. Pri tome, drugostepeni sud je naveo da je pravilno prvostepeni sud odlučio i o parničnim troškovima, na osnovu odredaba člana 149. stav 1. i člana 150. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud prilikom rešavanja koji će se troškovi naknaditi tuženom cenio troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice , o čemu se konkretno izjasnio u obrazloženju osporene prvostepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu sadržinu zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud ističe da je podnosilac zahtevao i naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu je prouzrokovao „Okružni - Viši sud u Šapcu i Apelacioni sud u Beogradu svojim nezakonitim presudama u 2013. godini“. Kako je u odnosu na osporene presude Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, to je navedeni zahtev za naknadu štete bespredmetan, pa je rešeno kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti