Ocena delotvornosti istrage u slučaju saobraćajne nezgode sa smrtnim ishodom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređen procesni aspekt prava na život. Sprovedena istraga, koja je uključivala veštačenja i saslušanja, bila je dovoljno delotvorna da ispuni pozitivnu obavezu države, iako nije dovela do pokretanja krivičnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. S . iz Doljevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O. S . izjavljena zbog povrede prava na život, iz člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Prokuplju u predmetu Kt. 1252/14 i Višim javnim tužilaštvom u Prokuplju u predmetu Ktpo. 1/17 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. S . iz Doljevca podnela je Ustavnom sudu, 8. februara 201 7. godine, preko punomoćnika R. K , advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na život, iz člana 24. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Prokuplju u predmetu Kt. 1252/14 . Podnosi teljka je istakl a i povredu prava iz čl. 23, 25. i 32. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka ustavnu žalbu izjavljuje kao lice koje je u osporenom postupku imala svojstvo oštećene.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnositeljki ustavne žalbe istaknuta prava povređena time što su Osnovno i Više javno tužilaštvo u Prokuplju odlučili da uopšte ne pokreću krivični postupak protiv vozača autobusa koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi sa smrtnom posledicom, uprkos mnogobrojnim činjenicama i dokazima. Podnositeljka je naročito istakla da nije logično da je pešak u 81. godini života, koji se otežano i usporeno kreće, koristi štap kao pomagalo, prelazeći mokar i klizav kolovoz sa leve na desnu stranu i koji je stigao u blizinu središnje linije na levoj kolovoznoj traci, mogao da predstavlja iznenadnu pokretnu prepreku na putanji kretanja autobusa, ako je do sudarne pozicije prešao skoro polovinu kolovoza, za šta je utrošeno izvesno vreme.

Predloženo je da se ponovi postupak pred Višim javnim tužilaštvom u Prokuplju u predmetu Ktpo. 1/17 i da se odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Dana 22. septembra 2014. godine dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je život izgubila majka podnositeljke ustavne žalbe.

Osnovno javno tužilaštvo u Prokuplju je, povodom krivične prijave PS Žitorađa Ku. broj 898/14 od 10. oktobra 2014. godine, preduzelo određene istražne radnje u predmetu Kt. 1252/14, pa je 27. januara 2015. godine saslušalo osumnjičenog vozača autobusa, ispitan je jedan svedok , sprovedeno je jedno saobraćajno-tehničko veštačenje, kao i komisijsko saobraćajno -tehničko veštačenje, te je ispitan sudski veštak saobraćajno-tehničke struke D. B . (dva puta), dato je stručno mišljenje savetnika po izboru oštećenih – veštaka saobraćajno -tehničke struke M. M, nakon čega je krivična prijava odbačena rešenjem Kt. 1252/14 od 30. maja 2016. godine.

Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Prokuplju Ktpo. 52/16 od 24. juna 2016. godine usvojen je kao osnovan prigovor oštećene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Prokuplju Kt. 1252/14 od 30. maja 2016. godine i naloženo je da se nastavi krivično gonjenje po krivičnoj prijavi PS Žitorađa Ku. 898/14 od 16. oktobra 2014. godine .

U obrazloženju rešenja je navedeno da je odluka o odbačaju krivične prijave preuranjena, jer nisu dati odgovori na ključna pitanja u pogledu uzroka nastanka saobraćajne nezgode, te je dat nalog da se u svojstvu svedoka ispita T.D. koja se u kritičnom trenutku našla na mestu na kojem se desila saobraćajna nezgoda, kao i da se proveri vidljivost u trenutku saobraćajne nezgode.

Rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Prokuplju Kt. 1252/14 od 20. oktobra 2016. godine odbačena je, po drugi put, krivična prijava podnositeljke ustavne žalbe.

Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Prokuplju Ktpo. 87/16 od 7. novembra 2016. godine usvojen je prigovor punomoćnika oštećene izjavljen protiv rešenja o odbačaju krivične prijave, pa je izdato obavezno uputstvo Osnovnom javnom tužilaštvu da nastavi krivično gonjenje sa obrazloženjem da

je potrebno usaglasiti nalaze i mišljenja stalnog sudskog veštaka i stručnog savetnika o uzroku saobraćajne nezgode.

Osporenim rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Prokuplju Ktpo. 1/17 od 5. januara 2017. godine odbijen je prigovor punomoćnika oštećene, ovde podnositeljke ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Prokuplju Kt. 1252/14 od 28. novembar 2016. godine kojim je odbačena je krivična prijava PS Žitorađa Ku. 898/14 od 16. oktobra 2014. godine podneta protiv M.S. zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi sa članom 289. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je istaknuto da je iz nalaza i mišljenja stručnog savetnika veštaka saobraćajne struke, kojeg je angažovala oštećena, utvrđeno da se saobraćajna nezgoda ne bi mogla izbeći ni da se okrivljeni kretao dozvoljenom brzinom od 50 km/h sa ispravnim sistemom za kočenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23. stav 2.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se suština navoda podnositeljke ustavne žalbe u odnosu na sva istaknuta prava zasniva na tvrdnji da je trebalo pokrenuti krivični postupak protiv vozača autobusa koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi sa smrtnom posledicom, zbog toga što postoje mnogobrojn e činjenice i dokazi .

Podnositeljka je naročito istakla da nije logično da je pešak u 81. godini života, koji se otežano i usporeno kreće, koristi štap kao pomagalo, prelazeći mokar i klizav kolovoz sa leve na desnu stranu i koji je stigao u blizinu središnje linije na l evoj kolovoznoj traci, mogao da predstavlja iznenadnu pokretnu prepreku na putanji kretanja autobusa.

Ocenjujući razloge i navode u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život, Ustavni sud prethodno konstatuje da Ustav u članu 24. stav 1. jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je osnovno ljudsko pravo zajemčeno Ustavom, čije postojanje podrazumeva obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 23413/94, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.), koja pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, na koji podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuj e, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111.). U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine pored ostalog, istakao: da obaveza zaštite života prema članu 24. stav 1. Ustava zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, predstavka broj 46598/06, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske, predstavka broj 21594/93, od 20. maja 1999. godine, stav 88.); da to nije obaveza cilja već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pored ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, Bazorkina protiv Rusije, predstavka broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti: Yaşa protiv Turske, predstavka broj 63/1997/847/1054, od 2. septembra 1998. godine, izveštaj 1998-VI, st. 102-04. i Mahmut Kaya protiv Turske, predstavka broj 22535/93, od 28. marta 2000. godine, st. 106. i 107.); da iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile mogu se generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti Jularić protiv Hrvatske, predstavka broj 20106/96, od 10. januara 2011. godine, stav 43.); da iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (vid eti Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 37715/97, od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

Primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je majka podnosi teljke ustavne žalbe poginu la u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 22. septembra 20 14. godine i da se, kao sporno za podnositeljku, postavilo pitanje da li je pešakinja stara 81 godinu, koja se kreće otežano uz pomoć štapa, mogla da predstavlja iznenadnu pokretnu prepreku na putanji kretanja autobusa i tako prouzrokuje saobraćajnu nezgodu .

Ustavni sud dalje konstatuje da je povodom kritičnog događaja nadležno javno tužilaštvo preduz elo pojedin e istražn e radnj e u pravcu utvrđivanja bitnih elemenata krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Za dve godine i dva meseca , koliko je trajao predkrivični postupak (računajući do 5. janaura 201 7. godine – kada je rešenjem Višeg javnog tužilaštva Ktpo. 1/17 pravnosnažno odbačena krivična prijava protiv vozača autobusa), nadležno javno tužilaštvo je saslušalo osumnjičenog vozača autobusa, ispitan je jedan svedok, sprovedeno je saobraćajno-tehničko veštačenje kao i komisijsko saobraćajno-tehničko veštačenje, te je dva puta ispitan sudski veštak saobraćajno-tehničke struke, dato je stručno mišljenje savetnika po izboru oštećenih – veštaka saobraćajno -tehničke struke, te je sprovedeno usaglašavanje njihovih mišljenja, pa je u osporenom rešenju konstatovano da je iz nalaza i mišljenja stručnog savetnika veštaka saobraćajne struke, kojeg je angažovala oštećena, utvrđeno da se saobraćajna nezgoda ne bi mogla izbeći ni da se okrivljeni kretao dozvoljenom brzinom od 50 km/h sa ispravnim sistemom za kočenje.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u tački 3. obrazloženja ovog rešenja, proizlazi da nije bilo dokaznih predloga podnsoiteljke ustavne žalbe koji su odbijeni, kao i da su pojedina veštačenja ponavljana. Ustavni sud nije uočio periode neaktivnosti nadležnog tužilaštva, niti bilo kakve zastoje u radu. Naime, iako je prigovor oštećene dva puta ocenjen kao osnovan , Ustavni sud nije uočio da je nadležno javno tužilaštvo očigledno nemarno sprovodilo dokazni postupak. Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom rešenju navedeno da iz izvedenih dokaza nije utvrđeno da je vozač autobusa prouzrokovao saobraćajnu nezgodu, odnosno da „se saobraćajna nezgoda ne bi mogla izbeći ni da se okrivljeni kretao dozvoljenom brzinom od 50 km/h sa ispravnim sistemom za kočenje“, te kako nisu utvrđeni drugi propusti na strani okrivljenog, doneta je odluka o odbačaju krivične prijave .

Imajući u vidu sve do sada navedeno, te činjenice da se sa procesnopravnog aspekta prava na život, u okolnostima kakve postoje u ovom predmetu, u načelu zahteva preduzimanje istražnih radnji koje su takve da mogu dovesti do utvrđenja identiteta odgovornih, odnosno preduzimanje svih razumnih i neophodnih mera koje su na raspolaganju radi obezbeđenja dokaza, uključujući, pred ostalih, i uzrok smrti, a da je pretkrivični postupak započet odmah nakon smrti majke podnosi teljke ustavne žalbe i da je trajao dve godine i dva meseca, za koje vreme su, pored ispitivanja svedoka očevi ca, sprovedena i dva saobraćajno-tehnička veštačenja, od kojih je jedno izvršeno od strane stručnog savetnika koje je izabrala oštećena, te su ispitani sudski veštaci i usaglašavana su njihova mišljenja, Ustavni sud je ocenio da je osnovna svrha ovakve „istrage“, koja je trebalo da osigura delotvorno sprovođenje zakona koji štite pravo na život, obezbeđena, odnosno da su nadležni organi sproveli hitnu i delotvornu „istragu“ u smislu zaštite prava na život.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da nije došlo do povrede procesnopravnog aspekta prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava iz člana 32. stav 1, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, te da se lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu procesni položaj podnositeljke ustavne žalbe u osporenom krivičnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, u konkretnom slučaju, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Što se tiče istaknute povrede prava iz čl. 23. i 25. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa sadržinom prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. S obzirom na to da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rašavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ocena delotvornosti istrage u slučaju saobraćajne nezgode sa smrtnim ishodom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti