Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao 13 godina. Deo žalbe kojim se osporava rešenje o obustavi postupka zbog propuštanja izjašnjenja je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. N . iz Sopota , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. N . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Mladenovcu u predmetu I. 237/20 (raniji broj predmeta Opštinskog suda u Mladenovcu I. 325/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba G. N . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Mladenovcu I. 237/20 od 11. juna 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda od 27. avgusta 2020. godine, i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1331/20 od 18. septembra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. N . iz Sopota podneo je Ustavnom sudu, 5. novembra 2020. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Mladenovcu I. 237/20 od 11. juna 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 27. avgusta 2020. godine, i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1331/20 od 18. septembra 2020. godine. zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava, prava na rad, prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1, člana 66. stav 1. i člana 69. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Mladenovcu u predmetu I. 237/20 (raniji broj predmeta Opštinskog suda u Mladenovcu I. 325/07).

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja izvršnog suda doneta u postupku u kojem je podnosilac iamo svojs tvo izvršnog poverioca, a kojima je pravnosnažno obustavljen izvršni postupak i ukinute sprovedene izvršne radnje, jer se podnosilac nije u zakonskom roku izjasnio da li je voljan da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj, u smislu odredba člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. U ustavnoj žalbi je ukazano i na dugo trajanje izvršenja od 13 godina.

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi da su osporenim rešenjima izvršnog suda povređena označena ustavna prava i poništi osporena rešenja. Nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda Mladenovcu I. 237/20 i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Izvršni poverilac G. N, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. septembra 2007. godine, na osnovu sudskog poravnanja, predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Mladenovcu protiv izvršnog dužnika Radoslava Kostadinovića, radi namirenja novčanog potraživanja. Opštinski sud u Mlade novcu je rešenjem I. 325/07 od 15. oktobra 2007. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Opštinski sud u Mladenovcu je 29. oktobra 2007. godine dostavio rešenje o izvršenju I. 325/07 od 12. oktobra 2007. godine Službi za katastar nepokretnosti Mladenovac, radi zabeležbe rešenja u izvršenju u javne knjige.

Opštinski sud u Mladenovcu je rešenjem I. 325/07 19. novembra 2007. godine odredio veštačenje preko veštaka građevinske struke radi utvrđenja vrednosti nepokretnosti.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka dostavljen je sudu 8. aprila 2008. godine.

Opštinski sud u Mladenovcu je dopisima I. 325/07 od 7. maja, 19. juna i 7. avgusta 2008. godine tražio od Policijske stanice Mladenovac podatke o prebivalištu ili boravištu izvršnog dužnika.

Policijska stanica Mladenovac je dopisom od 21. oktobra 2008. godine obavestila sud o prebivalištu/boravištu izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Mladenovcu je rešenjem I. 325/07 od 29. decembra 2008. godine odlučio da se nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka dostavi izvršnom dužniku isticanjem na oglasnu tablu suda .

Kako je utvrđeno da je na istoj nepokretnosti već ranije pokrenut izvršni postupak u predmetu I. 263/07, to je sud doneo rešenje 20. februara 2009. godine o stupanju izvršnog poverioca u već pokrenut izvršni postupak u navedenom predmetu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Mladenovcu u predmetu I. 4075/10.

Drugi osnovni sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Mladenovcu je doneo 28. januara, 5. marta i 15. aprila 2010. godine, 6. juna i 11. novembra 2011. godine, 2. marta i 26. marta 2012. godine zaključke o prodaji nepokretnosti izvršnog dužnika putem usmenog javnog nadmetanja. Ročišta radi prodaje nepokretnosti nisu održana iz procesnih razloga i zato što nije bilo kupaca. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 19. juna 2013. godine, kao i drugi izvršni poverioci, tražio da se nepokretnost proda neposrednom pogodbom.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Mladenovcu u predmetu I. 237/10.

Osnovni sud u Mladenovcu je dopisom I. 237/10 od 19. maja 2016. godine tražio od Policijske stanice Mladenovac podatke o prebivalištu ili boravištu izvršnog dužnika.

Osnovni sud Mladenovcu je osporenim rešenjem I. 237/20 od 11. juna 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 27. avgusta 2020. godine, obustavio izvršenje za izvršnog poverioca Zorana Mihailovića i izvršnog poverioca G. N, ovde podnosioca, u smislu odredbe člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, s obzirom na to da se poverioci nisu, u smislu odredbe člana 547. stav 1. istog zakona, izjasnili da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 1331/20 od 18. septembra 2020. godine potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ( „Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje), koji se primenjuje od 2. jula 2016. godine, u članu 545. propisuje da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14). Odredbama člana 547. ovog zakona je proisano da izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni su da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj ( stav 1.) i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja ( stav 2 .).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. je propisao da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbama ovog zakona je bilo propisano da je postupak izvršenja i obe zbeđenja hitan (član 6. stav 1.) i da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u trenutku podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano da je u postu pku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

5. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu, koji se pokreće podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe podneo je predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Mladenovcu, 18. septembra 2007. godine, a osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 1331/20, kojim je potvrđeno osporeno prvostepeno rešenje o obustavi izvršnog postupka, doneto je 18. septembra 2020. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao 13 godina. Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog izvr šnog postupka 13 godina, ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, a imajući u vidu i to da je navedeni postup ak po svojoj prirodi hitan i ofici jelan i da podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac ni delimično nije namiren u izvršnom postupku .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Mladenovcu u predmetu I. 237/20 (raniji broj predmeta Opštinskog suda u Mladenovcu I. 325/07), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac u predlogu ustavne žalbe izričito tražio da se utvrdi da su osporenim rešenjima izvršnog suda povređena označena ustavna prava, te da se ponište osporena rešenja. Dakle, podnosilac ustavne žalbe u zahtevu nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Kako nije tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , to Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavlja odgovarajuću i dovoljnu satisfakciju (vid eti Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vladimirov protiv Srbije, broj predstavke 53056/15, od 9. jula 2019. godine).

6. Podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje Osnovnog suda u Mladenovcu I. 237/20 od 11. juna 2020. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 27. avgusta 2020. godine, i rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 1331/20 od 18. septembra 2020. godine, a koja su doneta zato što se podnosilac ustavne žalbe nije izjasnio u zakonom propisanom roku da li će se dalje izvršenje nastaviti pred sudom ili javnim izvršiteljem, a saglasno članu 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Ustavni sud najpre ističe da je, sednici od ržanoj 25. oktobra 2018. godine, doneo Zaključak IUz-153/2016, kojim je odbacio predlog i inicijative za ocenu ustavnosti člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine.

Zatim, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih rešenja.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) drugostepena odluka od drugostepene odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake s udske zaštite prava podnosioca ustavne žalbe .

Ustavni sud dalje ukazuje da se povreda prava na naknadu štete, prava na rad, prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2, člana 66. stav 1. i člana 69. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih rešenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu od bacio u delu u kojem su osporeni akti izvršnog suda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti