Povreda prava na suđenje u razumnom roku u višedecenijskom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 13 godina. Zbog neefikasnosti upravnih organa i višestrukih vraćanja predmeta, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . i Ž . J, obojice iz Sombora, i Z . T . iz Crvenke, opština Kula, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V, Ž . J . i Z . T . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 123/20-1 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Ž. J . i Z . T . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra , a podnosioca D. V . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . i Ž . J, obojica iz Sombora, i Z . T . iz Crvenke, opština Kula, podneli su Ustavnom sudu, 24. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 24. jula 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse u predmetima br. 120-1-1011/09 i 421/18, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-308/2009-01 i 120-01-1265/2018-01, Upravnim sudom u predmetima U. 11307/10 i U. 5666/18 i u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 1. aprila 2009. godine .

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 123/20-1 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njen u dopunu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 1 . aprila 2009. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva, kao i zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od 1. januara 2006. godine.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-1-1011/09 od 7. jula 2009. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-308/2009-01 od 4. avgusta 2009. godine odbijena njihova žalba protiv navedenog prvostepenog rešenja.

O tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio je Upravni sud presudom U. 11307/10 (2009) od 20. oktobra 2010. godine kojom je uvažena tužba podnosilaca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-894/2010-01 od 28. januara 2011. godine poništio prvostepeno rešenje od 7. jula 2009. godine i vratio predmet na ponovni postupak, rešenje prvostepenog organa broj 120-1-25/11 od 9. marta 2011. godine poništeno je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-395/2011-01 od 3. juna 2011. godine u delu kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državn ih i verskih praznika i rad a noću, te je predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 22. maja 2013. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje broj 120-01-284/2013-01 od 6. juna 2013. godine, kojim je naloženo prvostepenom organu da najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. Podnosioci su 21. marta 2014. godine izjavili žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-1-1012/2015 od 19. novembra 2015. godine koje je poništeno drugostepenim rešenjem broj 120-01-46/2016-01 od 1. marta 2016. godine.

Prvostepeni organ ponovo nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, te su podnosioci 5. decembra 2016. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1411/2016-01 od 23. decembra 2016. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. Podnosioci su zbog daljeg nepostupanja prvostepenog organa izjavili još jednu žalbu zb og „ćutanja administracije“ od 30. marta 2017. godine, a potom i tri naknadna zahteva za odlučivanje o toj žalbi. Tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ su podneli 3. aprila 2018. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5666/18 od 15. juna 2018. godine uvažena je tužba podnosilaca i naloženo drugostepenom organu da donese rešenje o žalbi izjavljenoj 30. marta 2017. godine, u roku od 30 dana od dana dostavljanja ove presude.

Prvostepeno rešenje broj 421/ 18 od 16. avgusta 2018. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-1265/2018-01 od 19. oktobra 2018. godine.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 22. februara 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1128/2019-01 od 7. marta 2019. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 18. aprila 2019. godine izjavili novu žalbu zbog „ćutanja administracije“, potom naknadni zahtev i tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ od 13. novembra 2019. godine .

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 18363/19 od 10. januara 2020. godine uvažena je tužba podnosilaca i naloženo drugostepenom organu da u roku od 30 dana od dana prijema ove presude odluči o žalbi podnosilaca od 18. aprila 2019. godine.

Prvostepeni organ je 12. februara 2020. godine doneo rešenje broj 2020-1/20 kojim je u tački 1. dispozitiva odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna 2006. do 1. aprila 2009. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. aprila do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Nakon što je navedeno prvostepeno rešenje poništeno drugostepenim rešenjem broj 120-01-166/2020-01 od 9. marta 2020. godine, prvostepeni organ je rešenjem broj 123/20-1 od 16. juna 2020. godine o zahtevu podnosilaca odlučio na isti način kao i u prethodno poništenom rešenju.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-318/2020-01 od 10. jula 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Predmet se u pogledu dela zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. aprila do 26. juna 2006. godine nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

3.2. D. V ., ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, preko punomoćnika B. M, advokata iz Apatina, Osnovnom sudu u Somboru, 8. decembra 2010. godine , tužbu protiv Republike Srbije – M inistarstvo unutrašnjih poslova radi isplate pojedinačnih mesečnih iznosa na ime uvećane plate za prekovremeni, noćni i rad u dane praznika koji su neradni, za period od 1. novembra 2007. do 1. decembra 2010. godine.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 46/14 od 9. juna 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev navedenog podnosioca ustavne žalbe, a presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2376/14 od 15. septembra 2014. godine odbijena je njegova žalba izjavljena protiv navedene prvostepene presude.

Odlukom Ustavnog suda Už-8561/2014 od 20. oktobra 2016. godine odbijena je kao neosnovana ustavna žalba navedenog podnosioca izjavljena protiv pomenute presude Apelacionog suda u Novom Sadu.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosilaca za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika , koji je podnet 1. aprila 2009. godine, i još nije okončan, iz čega sledi da do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi traje 13 godine i tri meseca.

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 1. dispozitiva rešenja prvostepenog organa od 16. juna 2020. godine, koje je u tom delu postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 1. aprila 2009. godine, dok o njihovom zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 1. aprila do 26. juna 2006. godine još nije odlučeno i predmet se u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa. Posebno ispitujući značaj osporenog postupka za podnosioca ustavne žalbe D. V . u odnosu na njegovo potraživanje u periodu od 1. jula 2006. do 1. aprila 2009. godine , Ustavni sud je konstatovao: da se u konkretnom upravnom postupku odlučuje o zahtevu za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika za period od 1. aprila 2006. do 1. aprila 2009. godine; da je u parničnom postupku, koji je pravnosnažno okončan 15. septembra 2014. godine, odbijen tužbeni zahtev navedenog podnosioca za isplatu razlike plate po navedenim osnovima za period od 1. novembra 2007. do 1. decembra 2010. godine; da je reč o suštinski istovrsnim zahtevima; da je stoga period od 1. novembra 2007. do 1. aprila 2009. godine istovremeno bio predmet odlučivanja u parničnom i upravnom postupku; da se razlozi zbog kojih je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev navedenog podnosioca u parničnom postupku odnose na period od 1. jula 2006. godine, kada je na obračun i isplatu plate počeo da se primenjuje pravni režim Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05); da su navedenom podnosiocu poznati razlozi zbog kojih mu u tom periodu ne pripada pravo na isplatu dodataka na platu, koje može ostvariti samo u periodu od 1. aprila do 30. juna 2006. godine, kada se na obračun i isplatu plate primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03); da stoga predmet osporenog upravnog postupka objektivno ima manji značaj za navedenog podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u postupku već u dovoljnoj meri razjašnjena u ranije donetim odlukama ovog suda, kao što je Odluka Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto šest rešenja prvostepenog organa, šest rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja i jedna presuda Upravnog suda kojom je odlučeno o tužbi protiv drugostepenog rešenja . Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obelež ava značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 19. novembra 2015. godine doneo nakon četiri godine, rešenje od 1 6. avgusta 2018. godine nakon dve godine i rešenje od 12. februara 2020. godine nakon jedne godine po proteku navedenog roka, a prema stanju u spisima predmeta još nije doneo rešenje u izv ršenju drugostepenog rešenja od 19. oktobra 2018. godine kojim bi odlučio o delu zahtevu podnosilaca koji se odnosi na period od 1. aprila do 26. juna 2006. godine, već je samo u tački 2. dispozitiva prvostepenog rešenja od 16. juna 2020. godine navedeno da će o tom delu zahteva biti naknadno odlučeno. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedost atke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske , broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Što se tiče trajanja upravnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud u kratkom roku odlučio o tužbi protiv drugostepenog rešenja, kao i o tužbama zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, što je uticalo na donošenje prvostepenih rešenja.

Kada je reč o ponašanju podnosi laca ustavne žalbe , Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Sud je, pre svega, imao u vidu da su podnosioci žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 3. juna 2011. godine izjavili 22. maja 2013. godine, iako su to mogli da učine jednu godinu i devet meseci ranije, kao i da su u daljem toku postupka zbog svakog kašnjenja sa donošenjem prvostepenih rešenja izjavljivali po dve žalbe zbog „ćutanja administracije“, iako je bilo dovoljno da izjave jednu žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom da po proteku roka koji je odredio drugostepeni organ za donošenje prvostepenog rešenja i roka u kome je drugostepeni organ bio dužan da umesto prvostepenog organa odluči o upravnoj stvari, podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“. U tom smislu, podnosioci su propustili da do kraja 2013. godine podnesu tužb u zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, čime su mogli uticati na ranije donošenje prvostepenog rešenja od 19. novembra 2015. godine.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilaca ustavne žalbe Ž. J . i Z . T . ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, a podnosioca ustavne žalbe D . V . u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, kao i objektivno manji značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe D . V . Ustavni sud je takođe cenio životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavno m sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u višedecenijskom upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti