Usvajanje ustavne žalbe Z. Đ. zbog povrede prava na razumni rok

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je Z. Đ. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u sedmogodišnjem postupku za naknadu troškova izdržavanja. Podnosiocu je dosuđena naknada od 900 evra, dok su prigovori o povredinama prava na imovinu odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10934/2019
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Đ. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5317/17 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. Đ. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Đ. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. oktobra 2019. godine, ustavnu žalbu, koju je uredio podneskom od 18. marta 2026. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5317/17, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 215/19 od 5. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u parnici čiji predmet nije bio nimalo složen postupak trajao preko sedam godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je sud izveo netačne zaključke o relevantnim činjenicama, i to da je podnosilac snosio samo režijske troškove, ne i ukupne troškove zajedničkog domaćinstva, da nije dokazao da je troškove snosio sam, tj. iz svoje posebne imovine, da tokom postupka nije odredio visinu koja je bila neophodna za izdržavanje zajedničke dece, te da je tužena sama održavala kuću i podizala decu, uz pomoć članova svoje porodice.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži ponovno odlučivanje o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 5317/17 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. maja 2012. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene V. Ć. iz Beograda, radi naknade štete u visini polovine troškova na ime izdržavanja zajedničke dece, kao i troškova zajedničkog domaćinstva, u periodu nakon prestanka vanbračne zajednice. Predložena je i privremena mera kojom bi se tuženoj zabranilo otuđenje i opterećenje suvlasničkog stana stečenog tokom trajanja zajednice života. Predmet je zaveden pod brojem P. 11318/12.

Na ročištu održanom 25. juna 2012. godine, a povodom predložene privremene mere, odlučeno je da se predmet uputi na rešavanje specijalizovanom veću za porodične sporove.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 10. jula 2012. godine. Dopisom od 14. avgusta 2012. godine sud je naložio tužiocu da uredi tužbu, tako što će tražene iznose razdvojiti na one koji se tiču izdržavanja dece i one koji su u vezi sa troškovima zajedničkog domaćinstva. Tužilac je to učinio podneskom od 31. avgusta 2012. godine.

U periodu do prvog presuđenja zakazano je još 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva odložena, oba zbog sprečenosti tužene da pristupi radi saslušanja u svojstvu stranke. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od jedan i po do devet meseci, a najčešće je to bio period od pet meseci. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje stranaka, a van ročišta je izvršen uvid u predmete po tužbama za vršenje roditeljskog prava i deobu zajedničke imovine (parnice između istih stranaka). Tužilac je dva puta vršio objektivno preinačenje tužbe. Glavna rasprava je zaključena 3. februara 2017. godine. Nakon 1. januara 2014. godine, nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu preuzeo je Drugi osnovni sud u Beogradu.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 11318/12 od 3. februara 2017. godine nije dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe (po dva podneska), a tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan u celini.

Tužilac je 20. juna 2017. godine izjavio žalbu, na koju je tužena odgovorila podneskom od 24. jula 2017. godine. Rešenjem od 7. jula 2017. godine izvršena je ispravka prvostepene presude. Spisi parničnog predmeta su 13. oktobra 2017. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 6194/17 od 24. oktobra 2017. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u celini, dakle i u delu koji se tiče objektivnog preinačenja tužbe, konstatujući da je reč o preinačenju kome se tužena nije mogla protiviti. Predmet je 1. novembra 2017. godine vraćen na ponovni postupak i zaveden je pod brojem P. 5317/17.

U periodu do narednog presuđenja zakazano je još tri ročišta za glavnu raspravu (6. marta, 4. i 25. juna 2018. godine), od kojih jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Dokaznog postupka nije bilo. Tužilac je još jednom izvršio objektivno preinačenje tužbe. Glavna rasprava je zaključena 25. juna 2018. godine.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 5317/17 od 25. juna 2018. godine dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe, a tužbeni zahtev tužioca je u celini odbijen kao neosnovan.

Tužilac je 10. oktobra 2018. godine izjavio žalbu, na koju je tužena odgovorila podneskom od 8. novembra 2018. godine. Rešenjem od 3. decembra 2018. godine izvršena je ispraka prvostepene presude. Spisi predmeta su 5. januara 2019. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Osporenom presudom Gž. 215/19 od 5. septembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je navedena prvostepena presuda potvrđena u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak pokrenut 29. maja 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 215/19 od 5. septembra 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i tri meseca, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da je dokazni postupak činilo samo saslušanje stranaka, kao i uvid u dva sudska predmeta.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njegovog doprinosa produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za prekoračenje granica razumnog roka snosi isključivo prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prva presuda doneta nakon četiri godine i osam meseci od podnošenja tužbe; da su ročišta za glavnu raspravu, posebno u periodu do prvog presuđenja, zakazivana u značajnim vremenskim razmacima.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Što se tiče osporenog akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe Z. Đ. zbog povrede prava na razumni rok

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti