Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe i poništio presude redovnih sudova kojima su odbijeni zahtevi za naknadu imovinske štete. Šteta je nastala usled nemogućnosti naplate potraživanja u stečajnom postupku protiv dužnika sa pretežnim društvenim kapitalom, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S . S, S . M . i V . A, svih iz Grdelice kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 542/18 od 27. septembra 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 542/18 od 27. septembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 66/17 od 6. jula 2018. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gžrr. 35/18 od 31. oktobra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gžrr. 35/18 od 31. oktobra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 65/17 od 24. novembra 2017. godine, čiji sastavni deo čini i dopunska presuda istog suda od 27. decembra 2017. godine.

5. Usvaja se ustavna žalba V. A . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 330/18 od 31. jula 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

6. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 330/18 od 31. jula 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 160/17 od 2. februara 2018. godine .

7. Odbacuju se zahtev i podnosilaca ustavnih žalbi S. S, S . M . i V . A . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S, S . M . i V . A, svi iz Grdelice kod Leskovca su, preko punomoćnika S . N, advokata iz Leskovca, u periodu od 28. septembra do 21. decembra 2018. godine , Ustavnom sudu izjavili ustavne žalbe protiv presuda navedenih u tač. 1, 3. i 5. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu, iz člana 58. Ustava, u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 95/10.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

U ustavnim žalbama je, pored ostalog, navedeno da su rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni prigovori podnosilaca radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, a u kome su im utvrđena potraživanja iz radnog odnosa. Naveli su da su, nakon što im je pravnosnažno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneli tužbe protiv Republike Srbije radi naknade imovinske štete, ali da su osporenim pravnosnažnim presudama njihovi tužbeni zahtevi u celosti odbijeni kao neosnovani. Takođe, istakli su da su osporene sudske odluke donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i da su u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava , koji su zauzeli stav da se usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima naplate potraživanja prema društvenim preduzećima zadire u pravo na mirno uživanje imovine. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe, utvrdi povredu prav a, poništi osporene presude, kao i da im utvrdi pravo na naknadu materijalne štete. Po dnosioci su, takođe, po stavili i zahtev e za naknadu troškova sastava ustavnih žalbi .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni su prigovori podnosilaca ustavnih žalbi radi ubrzavanja postupka i utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 95/10, nad stečajnim dužnikom ZZ „G.“ u stečaju Grdelica. Podnosioc ima su u predmetnom stečajnom postupku priznata potraživanja iz radnog odnosa.

Osporenim presudama iz tač. 1, 3. i 5. izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, te su potvrđene prvostepene presude Osnovnog suda u Leskovcu kojima su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca kojima je traženo da se tužena Republika Srbija, Privredni sud u Leskovcu obaveže da im isplati određene novčane iznose na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 95/10.

U obrazloženju osporene presude iz tačke 3. izreke navedeno je, između ostalog, da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dok azao da je pre trpeo imovinsku štetu u traženom iznosu, jer stečajni postupak još uvek nije okončan, te da od konačnog ishoda stečajnog postupka zavisi činjenica da li je tužilac usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo imovinsku štetu. Takođe, ukazano je i da sama činjenica da je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ne znači automatski i pravo na imovinsko obeštećenje u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

U obrazloženju osporenih presuda iz tač. 1. i 5. izreke navedeno je da tužilje, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, pogrešno smatraju da je dovoljno samo postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da u konkretnom slučaju tužilje nisu dokazale postojanje uzročne veze između kršenja prava na suđenje u razumnom roku i nastale štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući ustavne žalbe podnosilaca sa aspekta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosilaca zasnivaju na tvrdnji da su osporene presude, kojima su pravnosnažno odbijeni njihovi tužbeni zahtevi podneti radi naknade imovinske štete, donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava, te da su iste u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U pogledu osnovanosti ovih navoda podnosilaca, Ustavni sud, najpre, upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se shodno primenjuju i u konkretnom slučaju.

U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku.

Ustavni sud u tom smislu ponavlja svoj stav da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud naglašava da je u postupku pred nadležnim sudom radi utvrđenja prava na imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku neophodno utvrditi da li je dužnik potraživanja iz radnog odnosa preduzeće koje je u trenutku nastanka potraživanja imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital. Ovo, jer je navedena okolnost, prema stavu Ustavnog suda , dovoljna za utvrđenje odgovornost i države za naknadu imovinske štete, jer u tom slučaju važi pretpostavka uzročnosti.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da je ovde osporenim presudama merodavno pravo primenjeno proizvoljno na štetu podnosilaca ustavnih žalbi, s obzirom na to da postupajući sudovi nisi uzeli u obzir navedene stavove i ocene Evropskog suda i Ustavnog suda, već su osporene presude zasnovali na oceni da utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ne znači automatski i pravo na imovinsko obeštećenje u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (osporena presuda iz tačke 3. izreke), te da tužioci, ovde podnosioci ustavnih žalbi, nisu dokazali postojanje uzročno - posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku (osporene presude iz tač. 1. i 5. izreke), pri čemu postupajući sudovi nisu utvrdili bitnu okolnost od značaja za donošenje takvog zaključka - da li je stečajni dužnik (ZZ „ Grdelica“ u stečaju Grdelica) u trenutku nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital.

Ustavni sud, zatim, primećuje da je presuda iz tačke 3. izreke, takođe, zasnovana na oceni da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo imovinsku štetu u traženom iznosu, jer stečajni postupak još uvek nije okončan, te da od konačnog ishoda stečajnog postupka zavisi činjenica da li je tužilac usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo imovinsku štetu. Naime, Ustavni sud smatra da navedena okolnost (da li je stečajni postupak okončan ili je u trenutku donošenja presude i dalje bio u toku) nije od značaja za odlučivanje o zahtevu za naknadu imovinske štete u situaciji kada je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku podnosioca ustavne žalbe zbog propusta stečajnog suda da u razumnom roku namiri njegova potraživanja. Ovo stanovište Apelacionog suda u Nišu protivno je navedenim stavovima i praksi Ustavnog suda i Evropskog suda , ali i svrsi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koja upravo podrazumeva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku. Imajući u vidu da se tužba za naknadu imovinske štete, u skladu sa članom 31. stav 1. Zakona, može podneti u roku od jedne godine od sticanja prava na pravično zadovoljenje, moguće je da ova tužba bude podneta i nakon okončanja stečajnog postupka, međutim, u najvećem broju situacija u praksi ovo pravno sredstvo mora da bude podneto za vreme trajanja stečajnog postupka, a da bi se ispoštovao prekluzivni rok iz člana 31. stav 1. Zakona. Ustavni sud, s toga, smatra, da je sporno stanovište Apelacionog suda u Nišu, prema kome se ne može smatrati da je imovinska šteta nastala ukoliko je stečajni postupak i dalje u toku, proizvoljno i ustavnopravno neprivatljivo.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama iz tač. 1, 3. i 5. izreke podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavne žalbe podnosilaca, odlučujući kao u tač. 1, 3. i 5. izreke .

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenih presuda i određivanjem da postupajući sudovi u ponovnim postupcima donesu nove odluke o žalbama tužilaca izjavljenim protiv presuda Osnovnog suda u Leskovcu iz tač. 2, 4. i 6. izreke . Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tač. 2, 4. i 6. izreke.

7 . Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporene presude, tako da će se o osnovanosti predmetnih tužbenih zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tač. 1, 3. i 5. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu je ocenjeno da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ov e zahtev e, rešavajući kao u tački 7. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković