Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog rehabilitacionog obeštećenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosioca kojom je tražio naknadu štete zbog nezakonito oduzete imovine nakon rehabilitacije. Sud je potvrdio da je za povraćaj konfiskovane imovine nadležna Agencija za restituciju, a ne parnični sud po osnovu obligacionog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10966/2017
18.06.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. T . izjavljena protiv presude V rhovnog kasacionog suda Rev. 1578/16 od 9. marta 201 7. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. decembra 2017 . godine, ustavnu žalbu, dopunjenu većim brojem podnesaka u toku 2018, 2019. i 2020. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1578/16 od 9. marta 2017. godine , zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 19 , 20. i 21, člana 22 . stav 1, člana 25, člana 32 . stav 1, člana 35 . stav 2, člana 58 . st. 1. i 2, čl. 59 , 145. i 194. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv drugostepene presud e kojom je pravnosnažno o dlučeno o tužbenim zahtev ima za naknadu materijalne i nematerijalne štete (rehabilitaciono obeštećenje).

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni kasacioni sud mu je uskratio pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava, tako što je svoju pres udu zasnovao na ništavim i nezakonitim aktima donetim protiv drugog lica (njegovog pokojnog oca), čija zakonska rehabilitacija nije pravni osnov u predmetu. Osporio je pravnu ocenu revizijskog suda o tome da on nema pravo na naknadu štete zbog oduzete imovine, primenom Zakona o obligacionim odnosima, već da treba da se obrati Agenciji za restituciju. S tim u vezi, naveo je da je Agencija organ uprave i da zavisi od Ministarstva finansija, izvršnog organa vlasti, te da Agencija ne ispunjava uslove nezavisnog tribunala u smislu prakse Evropskog suda za ljudska prava. Istakao je da mu je uskraćeno pravo na pristup sudu i sudsku zaštitu, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Što se tiče naknade nematerijalne štete, naveo je da je on zahtevao potpunu rehabilitaciju, koja podrazumeva otklanjanje svih posledica povreda drugih prava, koja ne može biti paušalno ograničena samo na pritvor i lišenje života. U prilog takvoj svoj tvrdnji pozvao se na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine.

Povredu prava na pravično suđenje, podnosilac zasniva na navodima o proizvoljno j i arbitrernoj primeni prava, pristrasnosti suda u korist tužene Republike Srbije i propustu suda da obrazloži osporenu presudu. Istakao je da su postupajući sudovi pogrešno naveli da je predmet tužbe imovina koja je bila predmet konfiskacije i da svoje odluke zasnivaju na nezakonitim aktima, koji su poništeni tok om rehabilitacije njegovog oca, bez obrazloženja zašto ne uvažavaju pravni osnov tužbe, tj. rešenje o njegovoj rehabilitaciji. Predmet tužbe je naknada štete, tj. isplata radi rehabilitacionog obeštećenja na osnovu zakonske rehabilitacije – rešenja kojim je on rehabilitovan . Ukazao je da je revizijski sud izostavio bitne činjenice iz rešenja kojim je on rehabilitovan, a to je da su njegova prava povređena radnjama tužene, tj. da se radilo o de facto konfiskaciji (imovine koja je njemu oduzeta kao maloletnom nasledniku), bez osnova i bez akata donetih protiv njega. Sudovi pogrešno i bez obrazloženja, kako je naveo, smatraju da se konfiskacija imovine može vršiti prema pokojniku, što je isključeno u svim pravnim sistemima. Naveo je da se Vrhovni kasacioni sud nije izjasnio o njegovim navodima da se prema važećim zakonima, u trenutku oduzimanja imovine , konfiskacij a nije mogla sprovesti nad naslednicima, tj . da imovina koja je prešla na naslednike ne može biti predmet konfiskacije. S tim u vezi, istakao je da se poseban zakon, iz člana 20. stav 2. Zakona o rehabilitaciji , primenjuj e u odnosu na zakonito oduzetu imovinu, dok se na nezakonito oduzetu imovinu, kao u konkretnom slučaju, primenjuje Zakon o obligacionim odnosima. U vezi konstatacije revizijskog suda da nije podneo dokaz o ishodu postupka pred Agencijom za restituciju, kojoj se obratio po osnovu rehabilitacije svog oca, postavio je pitanje zašto sudovi nisu službeno tražili predmet od Agencije kako bi utvrdili činjenice vezane za taj predmet. Smatra da revizijski sud proizvoljno i pogrešno primenjuje Zakon o restituciji na ovoj predmet, budući da navedeni zakon ne može da se primeni na činjenično stanje u ovom predmetu, a što potvrđuje i stav izražen u sudskoj praksi – u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1437/13 od 29. januara 2014. godine. Ukazujući na propust revizijskog suda da se pozove na ustavne odredbe, pre svega, na član 35. stav 2. Ustava i na međunarodne ugovore , kao i da navede razloge o tome kako poseban zakon može da derogira Ustav i kako međunarodni ugovori ne važe, istakao je da to pokazuje da je sud pristrasan i da proizvoljno primenjuje samo one odredbe posebnog zakona koje ga podržavaju u nameri da uskrati žrtvi – rehabilitovanom licu sudsku zaštitu, a kako bi tuženoj omogućio da zadrži imovinsku korist koju je na nezakonit način stekla. Povredu načela „jednakosti oružja“ istakao je iz razloga što smatra da revizijski sud nije poštovao to načelo, budući da njemu „zamera“ što nije podneo dokaze o ishodu postupka pred Agencijom za restituciju, a ne primećuje da tužena u odgovoru na tužbu nije navela nijedan dokaz ili činjenicu, iako odgovor na tužbu mora da ih sadrži (član 298. ZPP). Osporio je i konstataciju revizijskog suda – „da je ostavinsko rešenje doneto tek 2013. godine, a što znači da u vreme oduzimanja imovine tužilac nije bio oglašen naslednikom imovine“, ističući da je takva arbitrerna i proizvoljna primena prava dovela i do povrede prava nasleđivanja. Posebno je istakao da Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio na većinu revizionih navoda, već se bavio rehabilitacijom lica čija rehabilitacija nije predmet u ovom sporu i odlučio je o predmetu kao da se radi o sudskoj rehabilitaciji i o de iure oduzimanju imovine. Podnosilac je ukazao i na „sukob sa sopstvenom sudskom praksom“, tj. da je revizijski sud u osporenoj presudi zauzeo suprotan stav od onog izraženog u presudi Rev. 125/16 od 9. marta 2017. godine (da u slučaju kada je imovina protivzakonito pretvorena u državnu/javnu svojinu – de facto eksproprijacijom, stranka ima pravo na potpunu naknadu štete), čime je dovedena u pitanje jedinstvena sudska primena prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima. U prilog tome, pozvao se i na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 498/06 od 6. septembra 2006. godine. Podnosilac je, u jednoj rečenici, ukazao da je Vrhovni kasacioni sud predmet držao preko godinu dana, iako je bio hitan i trebalo je da bude rešen prekoredno, čime je, kako smatra, prekoračen razuman rok.

Povredu prava na imovinu podnosilac obrazlaže navodima o proizvoljnoj i pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, izneo je da upućivanje na Agenciju za restituciju ne može da ispuni svrhu rehabilitacije i legitimnog očekivanja na potpun i povraćaj u pređašnje stanje, a što obuhvata i naknadu štete po tržišnoj vrednosti. Pozivajući se na prasku Evropskog suda za ljudska prava, ukazao je da je, na osnovu pravnosnažnih rešenj a o rehabilitaciji , puka nada u ispravljanje nepravde pretvorena ne samo u legitimno oček ivanje, već u pravnu izvesnost. Istakao je da pojam „imovine“ obuhvata i potraživanja u vezi sa kojima podnosilac može da tvrdi da ima barem „legitimna očekivanja“ da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Zakon o rehabilitaciji, kako je naveo, jasno razlikuje pravo na naknadu štete kada je imovina samo de facto konfiskovana i one imovine koja je konfiskovana po osnovu propisa, ističući pri tome da je zakonskom rehabilitacijom nastalo legitimno očekivanje i da je stečeno neotuđivo pravo na naknadu štete. Naveo je da je, u trenutku rehabilitacije, za državu nastala obaveza da vrati konfiskovanu imovinu ili da obešteti žrtvu po tržišnoj vrednosti. Posebno je istakao da naknada štete, u konkretnom slučaju, mora da se sprovede neposrednom primenom člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u punoj tržišnoj vrednosti, budući da je privatna imovina pretvorena u državnu imovinu radnjama – de facto konfiskacijom od maloletnog lica, koje je bilo vlasnik u trenutku podržavljenja, i na način koji nije bio zakonit, a kako je to utvrđeno u rešenju o rehabilitaciji. U prilog tome pozvao se na Odluku Ustavnog suda Už-1344/2008 od 15. jula 2010. godine i na praksu Evropskog suda za ljudska prava .

Podnosilac je istakao da mu je proizvoljnim odlučivanjem suda o predmetnim tužbenim zahtevima za naknadu materijalne i nematerijalne štete povređeno pravo na psihički integritet. Iz razloga navedenih u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac smatra da mu je revizijski sud uskratio pravo na potpunu rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava. U vezi sa tim, naveo je da rehabilitacija stvara legitimno očekivanje da će žrtva pred sudom ostvariti svoja prava po tom osnovu, a ne da će biti prepuštena izvršnoj vlasti. Podnosilac je naveo da mu je pravo nasleđivanja povređeno iz razloga što sudovi odbijaju da priznaju odlučujuću činjenicu – da se radi o zaostavštini koja je već bila prešla na maloletnog naslednika (u trenutku oduzimanja imovine), koji do danas nije u mogućnosti da uživa u nasleđenoj imovini. Povredu načela zabrane diskriminacije, zasniva na tvrdnji o različitom postupanju revizijskog suda u sličnim pravnim situacijama, i to kako u pogledu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete, kojim mu je uskraćeno pravo na mirno uživanje imovine, tako i u odnosu na nematerijalnu štetu koju sudovi inače priznaju svakom drugom građaninu koji je neosnovano kažnjavan. Povredu drugih ustavnih načela, podnosilac obrazlaže suštinski istim razlozima na kojima temelji i tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 822/15 od 26. oktobra 201 5. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da mu na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati: iznos od 2.475.885.330,00 dinara na ime naknade materijalne štete zbog protivpravnog oduzimanja imovine, sa zakonskom zateznom kamatom; iznos od 15.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola zbog protivpravnog lišenja slobode kretanja i straha za svoju ličnu bezbednost, sa zakonskom zateznom kamatom; iznos od 55.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti, psihičkog i fizičkog integriteta, povrede prava na roditeljski dom i porodični život, pr ivatnost i tajnost pisama, prava na grobno mesto za svog člana poro dice, prava na dostojanstvo, sudsku zaštitu i obrazovanje, prava na istragu o stradanju svog člana porodice, prava na poštovanje ratifikovanih međunarodnih ugovora i prava da ne bude izložen dosadašnjem kažnjavanju i degradirajućem postupanju od strane državnih organa, kao i pretrpljenog straha zbog svih navedenih povreda, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom; iznos od 15.000.000,00 dinara na ime buduće nematerijalne štete, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da o svom trošku objavi presudu u dnevnom listu „Politika “, dok je u stavu trećem izreke obavezan tužilac da tuženoj naknadi troš kove parničnog postupka u iznosu od 91.200,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7794/15 od 20. aprila 201 6. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su bez uticaja žalbeni navodi tužioca, koji su isticani i u prvostepenom postupku, da imovina navedena u tim aktima u trenutku podržavljenja nije bila imovina Du. T, već njegovog naslednika, ovde tužioca, te da su se pravne posledice akata o k onfiskaciji, odnosno podržavljenju imovine, manifestovale u imovini tužioca kao naslednika Du . T; da je, po nalaženju Apelacionog suda, a kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud, usvajanjem zahteva za rehabilitaciju sada pokojnog Du. T . i utvrđivanjem da su ništave odluke koje su bile donete protiv rehabilitovanog lica od njihovog donošenja, kao i da su ništave pravne posledice tih odluka , tužilac kao zakonski naslednik rehabilitovanog lica stekao pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu, u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, saglasno članu 25. Zakona o rehabilitaciji; da su neosnovani navodi tužioca da je on u trenutku podržavljenja, svoje već nasleđene imovine, bio vlasnik iste, te da protiv njega nisu doneti akti na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, te da i kada bi hteo, ne može u svoje ime da se obrati Agenciji za restituciju, jer za to nema osnova; da ovo iz razloga što je tužilac rehabilitovan rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh-ž. 24/14 od 28. oktobra 2014. godine, kojim je utvrđeno da je žrtva političkog i ideološkog progona i proglašeni su ništavim svi pisani akti, odluke i rešenja koji su bili doneti protiv rehabilitovanog lica od dana njihovog donošenja; da prethodno navedeno znači da tužilac kao rehabilitovano lice i po sopstvenom pravu ima pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, ali takođe u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu (član 25. Zakona); dakle rehabilitovano lice i lice iz člana 21. stav 3. Zakona o rehabilitaciji (naslednici rehabilitovanog lica) imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za oduzetu imovinu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1578/16 od 9. marta 201 7. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7794/15 od 20. aprila 2016. godine . U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da prema utvrđenom činjeničnom stanju, sledi da je pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Šapcu Reh. 1/08 od 27. marta 2008. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju tužiočevog oca, pok. Du. T, rođenog 29. marta 1899. godine, koji je između 8. i 10. februara 1945. godine lišen života u Zaječaru, od strane pripadnika partizanskog pokreta OZNA Zaječar, bez sudske odluke i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtva progona i nasilja, čime je povređeno njegovo pravo na život; da je utvrđeno da su odluka Okružnog narodnog odbora – Odeljenje unutrašnjih poslova u Zaječaru od 18. maja 1945. godine, rešenje Komisije za konfiskaciju imovine narodnih neprijatelja pri Narodnom sreskom odboru u Boljevcu od 11. juna 1945. godine, rešenje Narodnog sreskog suda u Boljevcu od 22. oktobra 1945. godine i zaključak Sreskog narodnog suda u Paraćinu od 3. decembra 1945. godine, a kojima je konfiskovana imovina pok. Du . T . i povređeno pravo na imovinu, kao i svaka druga odluka državnog organa kojima je izvršena konfiskacija njegove imovine, ništavi od trenutaka donošenja i ništave su sve njihove pravne posledice; da je odlukom Okružnog narodnog odbora – Odeljenja unutrašnjih poslova u Zaječaru od 18. maja 1945. godine celokupna imovina narodnog neprijatelja Du. T, trgovca iz Boljevca, koji je streljan kao ratni zločinac, popisana, obezbeđena i preuzeta u svrhu podržavljenja; da je oduzeta imovina opis ana u spisku popisa Odbora mirovskog od 17. maja 1945. godine (sva pokretna imovina, kao i nepokretno imanje - zgrada sa pet odeljenja); da je zaključkom Sreskog narodnog suda od 3. decembra 1945. godine konfiskovana celokupna pokretna imovina V . M . i Du . T, koja se sastoji u inventaru fabrike zejtina u Paraćinu i gotovini; da je rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru – Sudska jedinica u Boljevcu R 2. 51/11 od 23. marta 2012. godine nestali Du . T . proglašen za umrlog, a kao dan i mesto smrti smatra se 16. februar 1945. godine u Zaječaru; da prema rešenju Opštinskog suda u Boljevcu O. 238/03 od 29. jula 2003. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. septembra 2003. godine, zaostavštinu pok. Du. T . sačinjava k.p. … , upisana u posedovni list br. 280 KO K, sa zgradom na toj par celi, a da je za naslednika na celokupnoj zaostavštini, na osnovu zakona, oglašen tužilac, sin pok. Du. T; da je tužilac izdejstvovao i sopstvenu rehabilitaciju rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh-ž. 24/14 od 28. oktobra 2014. godine, kojim je utvrđeno da je žrtva političkog i ideološkog progona i da se proglašavaju ništavim svi pisani akti, odluke i rešenja koji su bili doneti protiv rehabilitovanog lica od dana njihovog donošenja, iz razloga što je imovina oduzeta tužiočevom ocu, iako je trenutkom smrti ta imovina prešla na tužioca, kao i iz razloga što je tužilac bio primoran da se sa majkom i sestrom krije po podrumima, što mu je onemogućeno školovanje i što je trpeo progon tadašnje vlasti, zbog čega je izbegao u Nemačku 1955. godine, odakle se vratio 2002. godine u Republiku Srbiju; da se tužilac obraćao zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, 28. januara 2015. godine, a da odluka o zahtevu nije doneta, te je stoga podneta tužba u ovoj parnici 14. maja 2015. godine; da su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete zbog oduzete imovine po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, već po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u posebnom postu pku; da su nižestepeni sudovi, kada je u pitanju zahtev za naknadu nematerijalne štete, zaključili da tužiocu ne pripada ova vrsta naknade po osnovu sopstvene rehabilitacije, u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već samo po osnovu rehabilitacije tužiočevog oca, što tužbom nije traženo; da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva; da iz činjeničnih navoda tužbe proizlazi da se naknada materijalne štete potražuje za onu imovinu koja je bila predmet akata o konfiskaciji; da je imovina koja je predmet tužbenog zahteva oduzeta na osnovu odluka donetih posle 9. marta 1945. godine (rešenje Komisije za konfiskaciju imovine od 11. juna 1945. godine), pa se na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu, koja je predmet tužbenog zahteva, primenjuju odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi; da navedeni zakon propisuje poseban upravni postupak pred Agencijom za restituciju, pa tužilac ne može ostvariti svoje pravo u parnici, zbog čega je pravilno odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete; da se neosnovano revizijom ističe da je trebalo primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje propisuju naknadu štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada ograna, iz razloga što je aktima o konfiskaciji imovina oduzeta tužiočevom ocu, iako je on preminuo pre oduzimanja imovine, pa je imovina mogla biti oduzeta samo tužiocu kao njegovom nasledniku; da je sporna imovina oduzeta po propisima o konfiskaciji, o čemu su donete brojne odluke i rešenja, a okolnost da li je oduzeta tužiočevom ocu ili tužiocu nema značaj na pravni režim vraćanja imovine, što je predmet ove parnice; da je, osim toga, ostavinsko rešenje doneto tek 29. jula 2003. godine, što znači da u vreme oduzimanja imovine tužilac nije bio oglašen za naslednika imovine; da je tužilac u svom iskazu naveo da se obratio Agenciji za restituciju po osnovu rehabilitacije svog oca i da predmet te restitucije jeste imovina iz akata o konfiskaciji, dok u ovoj parnici traži obeštećenje na osnovu rešenja o svojoj rehabilitaciji; da tokom postupka nisu podneti dokazi o ishodu postupka pred Agencijom za restituciju, ali u svakom slučaju, tužilac ne može tražiti obeštećenje za istu imovinu dva puta, jer je predmet tužbenog zahteva ona imovina koja je bila predmet akata o konfiskaciji, što se navodi u tužbi na strani osam, pa ka ko je tužilac tražio obeštećenja za tu imovinu pred nadležnom Agencijom za restituciju, u smislu člana 40. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nejasno je zašto se zahtevom za naknadu materijalne štete u vrednosti iste imovine, obratio i sudu; da je specijalnim zakonom propisan pravni put ostvarenja prava koja se tužbom traži (podnošenja zahteva Agenciji za restituciju, koja je osnovana u cilju vraćanja oduzete imovine, a protiv čijeg rešenja, po članu 48. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnosilac zahteva može izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za poslove finansija, a protiv drugostepenog rešenja može pokrenuti i upravni spor) i tužilac se ne može izuzeti od primene tog zakona, koji je propisao poseban režim vraćanje sporne imovine (u naturalnom obliku ili u vidu obeštećenja kroz državne obveznice i u novcu za isplatu akontacije obeštećenja, po čl. 16. i 30. navedenog zakona, tako da se ne ugrozi makroekonomska stabilnost i privredni rast R epublike Srbije); da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev na ime naknade traženih vidova nematerijalne štete; da, prema članu 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji, lice iz člana 21. stav 2. ovog zakona (između ostalih i deca rehabilitovanog lica) imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da ova vrsta naknade nije predmet tužbenog zahteva, koji je zasnovan na činjenicama o sopstvenoj rehabilitaciji, a rehabilitovano lice, u ovom slučaju tužilac, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom koji se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji), pa kako tužilac nije bio lišen slobode, njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete je neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo neposredne primene zajemčenih prava (član 18.), načelo svrhe ustavnih jemstava (član 19.), načelo ograničenja ljudskih i manjinskih prava (član 20.); načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22. stav 1. ), pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1. ), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35. stav 2. ), pravo na imovinu (član 58. st. 1. i 2.), pravo nasleđivanja (član 59.), načelo o sudskim odlukama (član 145.) i načelo hijerarhije domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata (član 194.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Odredbama člana 1. stav 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Protokol broj 1) predviđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

Zakonom o rehabilitaciji propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona: 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke; 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije; 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije; 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da se ne mogu rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina (član 2. stav 1.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji iz stava 1. ovog člana i obuhvataju pravo na: poseban penzijski staž; mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak); zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja; pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu; pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) (član 3. stav 2.); da rehabilitacija u skladu sa ovim zakonom može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija) (član 4. stav 1.); da sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje (član 4. stav 2); da kada je povreda prava izvršena bez sudske ili administrativne odluke, sud će u rešenju kojim se usvaja zahtev za zakonsku rehabilitaciju utvrditi da je izvršena povreda prava lica iz člana 1. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakona, kao i da su bez dejstva odgovarajuće pravne posledice te povrede (član 17. stav 1.); da rešenjem kojim usvaja zahtev za zakonsku rehabilitaciju lica iz člana 5. st. 2. do 5. ovog zakona, sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od njenog donošenja, kao i da su ništave njene pravne posledice (član 17. stav 2.); da rešenjem kojim usvaja zahtev za sudsku rehabilitaciju, sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od njenog donošenja, u celini ili delimično, kao i da su ništave njene pravne posledice (član 17. stav 3.); da rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje (član 20. stav 1.); da se vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu iz stav 1. ovog člana vrši u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu (član 20. stav 2.); da pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 25. ovog zakona (član 21. stav 3.); da rehabilitovano lice i lice iz člana 21. stav 3. ovog zakona imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu (član 25.); da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obliga cioni odnosi (član 26. stav 1.).

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14 i 88/15 -Odluka US) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1. stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom (član 6. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na navodima o arbitrerno j i proizvoljno j primeni materijalno g prava, propustu suda da obrazloži osporenu odluku, pristrasnosti suda i na nejednakom postupanju suda , i to u delu kojim je odlučivano o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete.

Kako podnosilac povredu načela iz člana 22. stav 1. Ustava zasniva, u suštini, na tvrdnji da mu je zbog pogrešne primene materijalnog prava uskrać eno prav o na sudsku zaštitu i prav o na pristup sudu, to je Ustavni sud i ove navode razmatrao u okviru istaknute povrede prava na pravično suđenje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac sa stanovišta označenog načela osporio revizijsku odluku ne samo u delu kojim je odlučivano o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, već i o zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o pravu na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je pošao od relevantnih odredaba Zakona o rehabilitaciji, i to, pre svega, od odredaba čl. 3, 20, 21. i 25. kojima su uređena pitanja pravnih posledica rehabilitacije, prava rehabilitovanih i drugih lica po osnovu rehabilitacije i prava na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenja za konfiskovanu imovinu. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da su pravne posledice rehabilitacije, za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom , mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji (čija ništavost, odnosno nepunovažnost je utvrđena rešenjem o rehabilitaciji) i da one obuhvataju, između ostalog, i pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili im ovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Kada je reč o pravu na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu, propisano je da rehabilitovano lice i lica iz člana 21. stav 3. ovog zakona (naslednici rehabilitovanog lica) to pravo ostvaruju u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac nema pravo na traženu naknadu materijalne štete zbog oduzete – konfiskovane imovine, zas novana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što su Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u pogledu regulisanja pitanja rehabilitacije i pravnih posledica rehabilitacije, propisana ne samo prava koja imaju rehabilitovana i druga lica po osnovu rehabilitacije, već i način na koji ta prava mogu ostvariti. Navedenim zakonom je izričito propisano da se vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu, vrši u skladu sa zakonom kojim se uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu. Kako je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da se na knada materijalne štete potražuje za oduzetu imovinu , a koja je bila predmet akata o konfiskaciji donetih posle 9. marta 1945. godine , to Ustavni sud nalazi da je stav revizijskog suda da se na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu (što je i predmet tužbenog zahteva), primenjuju odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ustavnopravno prihvatljiv i utemeljen na merodavnim zakonskim odredbama, odnosno da se ne može smatrati da je sud proizvoljno i arbitrerno primenio materijalno pravo pri zauzimanju takvog stava.

Navodi podnosioca kojima ukazuje da je on tužbom tražio naknadu materijalne štete, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa i da je trebalo primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Ovo iz razloga što je Zakon o rehabilitaciji,3 uređujući pitanje pravnih posledica rehabilitacije, tj. prava rehabilitovanih i drugih lica po osnovu rehabilitacije, propisao i pravni put za zaštitu i ostvarivanje tih prava , a koji nije identičan za sva prava. Za razliku od prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete (rehabilitaciono obeštećenje) koje se ostvaruje u postupku pred Komisijom za rehabilitaciono obeštećenje, kao i u parničnom postupku pred redovnim sudo m, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu, se ostvaruje u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u upravnom postupku u kome u prvom stepenu odlučuje Agencija za restituciju. U situaciji kada je, kao u konkretnom slučaju, imovina konfiskovana na osnovu akata čija je ništavost utvrđena rešenjem o rehabilitaciji, rehabilitovano lice i naslednici rehabilitovanog lica, prema odredbama Zakona o rehabilitaciji, imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu, a ne pravo na naknadu materijalne štete za konfiskovanu imovinu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja.

Ustavni sud nalazi da su neosnovani i navodi podnosioca kojima ističe da se radi o de facto konfiskaciji, budući da su akti o konfiskaciji ništavi i nezakoniti, jer predmetna imovina nije oduzeta u skladu sa zakonom, te da stoga on ima pravo na traženu naknadu materijalne štete, kao vid rehabilitacionog obeštećenja , zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene. Naime, prema odredbama Zakona o rehabilitaciji, činjenica da li su akti o konfiskaciji doneti u skladu sa tada važećim zakonom ili ne, nije pravno relevantna sa stanovišta zaštite i ostvarivanja prava na povraćaj konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu, po osnovu rehabilitacije. U prilog tome govori i odredba člana 3. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, prema kojoj su pravne posledice rehabilitacije mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji utvrđenih rešenjem o rehabilitaciji i koje, između ostalog, obuhvataju i pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu. Takođe, odredbama člana 17. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rešenjem o rehabilitaciji kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od njenog donošenja, kao i da su ništave njene pravne posledice , i to kako u slučaju zakonske rehabilitacije iz člana 5. st. 2. do 5. ovog zakona (lišavanje prava po osnovu sudske ili administrativne odluke), tako i u slučaju sudske rehabilitacije. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je, u konkretnom slučaju, rešenjem o rehabilitaciji kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju podnosiočevog oca, utvrđeno da su ništavi svi akti kojima je konfiskovana njegova imovina, dok su rešenjem o rehabilitaciji podnosioca proglašeni ništavim svi pisani akti, odluke i rešenja koji su bili doneti protiv rehabilitovanog lica od dana njihovog donošenja. U tom kontekstu, po oceni Ustavnog suda, bez osnova su navodi podnosioca da se u slučaju zakonske rehabilitacije ne mogu primeniti odredbe posebnog zakona – Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, već samo u slučaju sudske rehabilitacije, te da lica koja su rehabilitovana po sili zakona imaju pravo na naknadu materijalne štete za konfiskovanu imovinu. Ovo iz razloga što iz navedenih odredaba Zakona o rehabilitaciji tako nešto ne proizlazi. Zakonom jesu propisane dve vrste rehabilitacije – rehabilitacija po sili zakona i sudska rehabilitacija, ali je to razlikovanje relevantno sa stanovišta ostv arivanja prava na rehabilitaciju. Međutim, Zakon ne pravi razliku između zakonske i sudske rehabilitacije kada su u pitanju pravne po sledice rehabilitacije, uključujući i pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu.

U pogledu navoda podnosioca o tome da imovina nije mogla biti oduzeta njegovom pokojnom ocu, jer je on preminuo pre konfiskovanja imovine, već da je ona zapravo mogla biti oduzeta samo njemu kao nasledniku, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Vrhovnog kasacionog suda da, u okolnostima konkretnog slučaja, to pitanje nije od uticaja na pravni režim vraćanja konfiskovane imovine , odnosno na odlučivanje u predmetnom sporu.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ističe da je sud proizvoljno i pogrešno primenio „Zakon o restituciji“, pošto se navedeni zakon ne može primeniti na činjenično stanje u ovom predmetu, a što potvrđuje i stav izražen u sudskoj praksi – u „presudi“ Rev. 1437/13 od 29. januara 2014. godine. Ovo iz razloga koji su već prethodno navedeni. Pri tome, Ustavni sud ističe da je neosnovano pozivanje na stav izražen u pomenutoj revizijskoj odluci , budući da je u toj odluci razmatrano pitanje da li se svojinske parnice započete pre stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u odsustvu procesnih pretpostavki za odbacivanje tužbi, moraju meritorno okončati u postupku pred sudom. U tom p redmetu odlučivano je o tužbi podnetoj 2003. godine radi utvrđenja prava svojine na imovini, koja je oduzeta po osnovu eksproprijacije. Prema tome, ne može biti reči o drugačijem pravnom stavu revizijskog suda na koji ukazuje podnosilac, budući da se radi o sasvim različitom činjeničnom i pravnom pitanju.

Po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani ni navodi podnosioca da je sud propustio da primeni ustavne odredbe i međunarodne ugovore, posebno odredbu člana 35. stav 2. Ustava, na koju se podnosilac pozivao u predmetnom parničnom postupku. Ustavni sud najpre konstatuje da Ustavom nije predviđeno pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke ili bez tih odluka u ranijem pravnom režimu. Takođe, Ustav ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi to pitanje, a takvo pravo ne garantuju ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, zakonodavac je u cilju zaštite i ostvarivanja osnovnih ustavnih načela i ljudskih i manjinskih prava i sloboda doneo Zakon o rehabilitaciji kojim je uredio pitanje rehabilitacije i pravnih posledica rehabilitacije, kao i zakon kojim je uređeno pitanje vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu. Prema navedenom zakonu, pravni osnov za ostvarivanje prava po osnovu rehabilitacije je rešenje o rehabilitaciji, a ne nezakonit i nepravilan rad državnih organa. Stoga, Ustavni sud nalazi da su pravni osnov za rešavanje predmetnog spora upravo relevantne odredbe Zakona o rehabilitaciji, kojima je uređeno pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu, kako to pravilno zaključuje i Vrhovni kasacioni sud.

Ispitujući navod e podnosioca o pogrešnoj primeni merodavnog prava prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu traženih vidova nematerijalne štete sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje , Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude u tom delu.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud konstatuje da je neosnovano pozivanje podnosioca na Odluku Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine i stavove izražene u njoj , a u prilog tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Ustavni sud u navedenoj Odluci , razmatra jući pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete prouzrokovane lišenjem slobode , zauzeo stav da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Kako, u predmetnom sporu, nije odlučivano o zahtevu rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete zbog lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava na slobodu, već zbog povrede drugih prava, to postupajući sudovi nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Ustavnog suda, kako neosnovano ukazuje podnosilac.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, u delu kojim je odlučivano o pravu na naknadu materijalne štete , Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima zasniva svoju odluku. Ustavni sud nalazi da nije osnovan a tvrdnja podnosioca da sud nije odgovorio na njegove revizijske navode i da se nije izjasnio o bitnim činjenicama , jer iz osporene presude proizlazi da je revizijski sud odgovorio na bitne navode revizije i da je izneo argumentovane i razumljive razloge za svoju ocenu o neosnovanosti tih navoda, a ovo se posebno odnosi na pitanje prava na naknadu materijalne štete zbog oduzete imovine po odredbama Zakona o obligacionim odnosima . Ostali navodi revizije na koje, prema tvrdnjama podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio, po oceni Ustavnog suda, u suštini, nisu mogli biti od uticaja na pravnu ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, te stoga revizijski sud i nije bio u obavezi da odgovori na sve te navode. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju, kao i da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi o nepravilnoj primeni merodavnog prava, a o kojima se već izjasnio i drugostepeni sud.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe kojima ukazuje na nejednako postupanje revizijskog suda, odnosno na propust tog suda da primeni sopstvenu praksu, a čime dovodi u pitanje ostvarivanje prav a na pravnu sigurnost, kao e lement prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 125/16 od 9. marta 2017. godine, na koju se prvenstveno poziva u prilog tvrdnji o nejednakom postupanju suda, kao ni presudu Vrhovnog suda Rev. 498/06 od 6. septembra 2006. godine, niti je pak dostavio bilo kakve druge dokaze da je revizijski sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosi o drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom . Zatim, Ustavni sud nalazi da iz sadržine ustavne žalbe i ne proizlazi da se u pomenutim revizijskim odlukama radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao u predmetnom sporu. Ovo iz razloga što je, prema navodima podnosioca, u tim sudskim predmetima odlučivano o naknadi za faktički eksproprisanu nepokretnost, a ne o pravu rehabilitovanih lica na povraćaj konfiskovane imovine, odnosno obe štećenju za konfiskovanu imovinu. Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravnu sigurnost, niti je priložio dokaze o nejednakom postupanju revizijskog suda.

5.4. U odnosu na istaknutu povredu „načela jednakosti oružja“, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca kojima obrazlaže povredu tog načela ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni razlozi za tvrdnju o povredi prava na jednakost stranka u postupku, kao elemenat prava na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio činjenično i pravno utemeljene, ni ustavnopravno relevantne razloge za tvrdnju o povredi prava na nepristrasno suđenje, kao element prava na pravično suđenje.

Kad je reč o navodima podnosioca o povredi prava na sudsku zaštitu i pravo na pristup sudu, a koje podnosilac u suštini temelji na tvrdnji o pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da su i takvi navodi neosnovani, imajući u vidu svoju prethodnu ocenu o primeni materijalnog prava. U pogledu navoda podnosioca kojima ukazuje na povredu prava na sudsku zaštitu iz razloga što Agencija za restituciju, kao organ uprave, ne ispunjava uslove nezavisnog tribunala u smislu prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da se takvi navodi ne mogu dovesti u vezu sa odlučivanjem u ovom ustavnosudskom predmetu, u kome je predmet ustavne žalbe revizijska presuda doneta u parničnom postupku, a ne odluka Agencije za restituciju. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da se, prema odredbama člana 43. i 48. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, protiv rešenja o odbacivanju zahteva za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, kao i protiv drugostepenog rešenja kojim je meritorno odlučeno o takvom zahtevu, može pokrenuti upravni spor.

Konačno, u pogledu navoda podnosioca o tome da je Vrhovni kasacioni sud predmet držao preko godinu dana i da je time prekoračio razuman rok, Ustavni sud nalazi da se takav navod ne može prihvatiti kao utemeljen ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Naime, sama činjenica da je predmetni revizijski postupak trajao duže od godinu dana, kako navodi podnosilac, ne može se a priori smatrati nerazumno dugim sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak, posmatran u celini, od podnošenja tužbe (14. maja 2015. godine) do donošenja revizijske odluke (9. marta 2017. godine) trajao nepune dve godine, te da postupak ni u svom ukupnom trajanju nije izašao iz granica razumnog roka za njegovo okončanje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz č lana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da mu je ovo pravo povređeno zbog proizvoljne i arbitrerne primene materijalnog prava prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, podnosilac je posebno istakao da je na osnovu zakonske rehabilitacije imao legitimno očekivanje i da je stekao neotuđivo pravo na naknadu štete, i to u punoj tržišnoj vrednosti .

Ustavni sud najpre ukazuje na relevantna načela ustanovljena u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u pogledu zaštite prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1, a koja prihvata i Ustavni sud u postupku ustavnosudske z aštite prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava:

Povreda prava na imovinu može se istaći samo ako se pobijane odluke odnose na „imovinu“ u smislu člana 1. Protokola broj 1. Garancije prava na imovinu odnose se na zaštitu postojeće imovine ili potraživanja, uključujući i pravne zahteve, u vezi sa kojima podnosilac ima barem „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareni, to jest da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( odluka u predmetu Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj predstavke 39794/98, od 10. jula 2002. godine, stav 69 .).

Kad je reč o pravnom pojmu „legitimno očekivanje“, zauzet je stav da postoji razlika između puke nade da će se ostvariti restitucija, koliko god ta nada može biti razumljiva, i „legitimnog očekivanja“, koje mora imati konkretniju prirodu i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka. Zahtev za naknadu štete može da se smatra potraživanjem u smislu člana 1. Protokola broj 1 samo tamo gde ima dovoljan osnov u domaćem pravu, na primer u slučajevima kada postoji ustanovljena domaća sudska praksa koja to potvrđuje (presuda u predmetu Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98, od 28. septembra 2004. godine, st. 45-53.).

Pored toga, Evropski sud je zauzeo stav da se član 1. Protokola broj 1 ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze državama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) , niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova za vraćanje imovinskih prava bivših vlasnika. Međutim, jednom kada država ugovornica, posle ratifikacije ove konvencije, uključujući tu i Protokol br oj 1, donese propise koji predviđaju potpuno ili delimično vraćanje imovine oduzete za vreme prethodnog režim a, takvi propisi stvaraju novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 , za lica koja ispunjavaju propisane uslove za sticanje tog prava (presuda u predmetu Jantner protiv Slovačke , broj predstavke 39050/97, od 4. mart 200 3. godine, stav 34, i pomenuta presuda Kopecký protiv Slovačke, stav 35.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete zbog konfiskovane imovine, kao vid rehabilitacionog obeštećenja , prema odredbama Zakona o rehabilitaciji . Stoga, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, potrebno ispitati da li se predmetno potraživanje može smatrati imovinom, u smislu člana 58. Ustava, to jest da li je podnosilac imao legitimno očekivanje da će u parničnom postupku ostvariti pravo na naknadu štete za oduzetu imovinu. U tom smislu, ključno pitanje je da li je postojao dovoljan osnov u pozitivnom pravu, a koji je utemeljen i u postojećoj sudskoj praksi, da se zahtev podnosioca m ože smatrati imovinom.

Ustavni sud ukazuje na to da je prilikom razmatranja navoda o povredi prava na pravično suđenje, već ocenio da je osporena revizijska odluka o predmetnom zahtevu za naknadu materijalne štete zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, u pozitivnom pravu nije predviđen osnov p rema kome bi se, u okolnostima konkretnog slučaja, pravo na naknadu materijalne štete zbog konfiskovane imovine moglo ostvariti u parničnom postupku. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nalazi da predmetni tužbeni zahteva za naknadu materijalne štete nije bio dovoljno utemeljen da bi se mogao okvalifikovati kao „potraživanje“ koja se može smatrati imovinom.

Navodi podnosioca da je zakonskom rehabilitacijom nastalo legitimno očekivanje i da je stečeno neotuđivo pravo na naknadu štete, a koju podnosilac potražuje predmetnim tužbenim zahtevom, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Ovo iz razloga što Zakon o rehabilitaciji nije predvideo pravo na naknadu materijalne štete, kao vid rehabilitacionog obeštećenja za konfiskovanu imovinu, već je, kao što je prethodno navedeno, izričito propisao da se pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za konfiskovanu imovinu, ostvaruje u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu. U tom smislu, Zakon o rehabilitaciji se može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 58. Ustava, ali se to pravo može ostvariti samo u skladu sa zakonom, a ne tužbom za naknadu materijalne štete u parničnom postupku, kao u konkretnom slučaju.

Što se tiče navoda podnosioca kojima ukazuje da njemu pripada pravo na naknadu za oduzetu imovinu po punoj tržišnoj vrednosti i da je, u predmetnom sporu, trebalo neposredno primeniti odredbe člana 1. Protokola broj 1, Ustavni sud ponovo ističe da Ustavom nije utvrđeno pravo na rehabilitaciju i pravo na vraćanje oduzete imovine, kao i da se, prema stavu Evropskog suda, član 1. Protokola broj 1 ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze državama ugovornicama u pogledu vraćanja oduzete imovine, koja je prešla na njih, pre nego što su ratifikovale Evropsku konvenciju. To što su, nakon stupanja na snagu Ustava i ratifikovanja Evropske konvencije, doneti zakoni kojima se regulišu pitanja rehabilitacije i vraćanja oduzete imovine, kojima je ustanovljeno i pravo na vraćanje konfiskovane imovine i obeštećenje za konfiskovanu imovinu, a koje sada predstavlja imovinsko pravo koje može biti predmet ustavnosudske zaštite, nije od uticaja na odlučivanje u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što u predmetnom parničnom postupku nije odlučivano o pravu na obeštećenje za konfiskovanu imovinu, u kom slučaju bi podnosilac kao nosilac imovinskog prava mogao zahtevati ustavnosudsku zaštitu tog prava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da, prema stavu Evropskog suda, činjenica da je zakonom ograničen obim restitucije i da su propisani uslovi za ostvarivanje prava na restituciju ne predstavlja, kao takva, povredu prava iz člana 1. Protokola broj 1.

Ustavni sud nalazi da je bez osnova pozivanje podnosioca na Odluku Ustavnog suda Už-1344/2008 od 15. jula 2010. godine i stavove izražene u njoj u vezi sa pitanjem mešanja u pravo na mirno uživanje imovine , kao i na odluke Evropskog suda (presude u predmeti ma Sarica i Dilaver protiv Turske, broj predstavke 11765/05, od 27. maja 2010. godine i Ciantar i Maxkim LTD protiv Malte, broj predstavke 7448/15, od 12. maja 2019. godine), budući da u navedenim odlukama nije razmatrano pitanje prava na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenja za tako oduzetu imovinu, po osnovu rehabilitacije, kao u konkretnom slučaju.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije mogao imati legitimno očekivanje da će primenom Zakona o rehabilitiaciji biti udovoljeno njegovom zahtevu za naknadu materijalne štete zbog oduzete imovine – k ao vidu rehabilitacionog obeštećenja, zbog čega nisu osnovani navodi podnosioca da mu je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu i u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Kako podnosilac povredu prava iz člana 35. stav 2. i člana 59. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava nasleđivanja, potkrepljuje tvrdnja o povredi tih prava.

U odnosu na istaknute povrede načela iz čl. 18, 19, 20. i 21, člana 22. stav 1 , člana 145. i člana 194. Ustava, a koje podnosilac takođe zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuj u načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovih ustavnih načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje i na imovinu, to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede označenih načela.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog rehabilitacionog obeštećenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti