Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nepravilnog obračuna plate

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da se zakonitost pojedinačnih akata o plati i pravilnost obračuna ne mogu ocenjivati u parničnom, već u upravnom postupku, te nema odgovornosti države za štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Stamenkovića iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovice Stamenkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 245/07 od 7. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Stamenković iz Ćuprije je 30. aprila 2008. godine preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 245/07 od 7. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je kao civilno lice u Vojsci Jugoslavije podneo nadležnom starešini-komandantu Vojne pošte u kojoj je bio zaposlen, zahtev za usklađivanje plate i naknadu štete, koji je bio odbačen zbog nenadležnosti; da je po izjavljenoj žalbi, drugostepeni nadležni starešina odbio žalbu kao neosnovanu; da je nakon toga pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom koji je odbio tužbu kao neosnovanu sa obrazloženjem da njegov zahtev za priznavanje prava na razliku između plate koju prima i plate na koju smatra da ima pravo, je zahtev za naknadu štete, o kome se ne može raspravljati u upravnom već samo u parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je dalje detaljno obrazložio utvrđeno činjenično stanje u parnici koju je vodio radi isplate razlike zarade i naveo da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije neosnovano odbijena revizija koju je izjavio protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda kojom je bio usvojen njegov tužbeni zahtev.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva netaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 322/05 od 7. marta 2006. godine, po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 4418 Ćuprija, radi naknade štete, vrednost spora 1.127.297,78 dinara, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete koja mu je pričinjena prilikom obračuna vrednosti koeficijenta i isplate plate za vremenski period od 1. januara 2001. godine do 31. decembra 2005. godine isplati taksativno određene novčane iznose za konkretni vremenski period, sa zakonskom zateznom kamatom; odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete - razlike u plati, za vremenski period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2001. godine i u tom delu je usvojen prigovor delimične zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena; odbijen je prigovor pasivne legitimacije tužene i obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilac 23. septembra 2005. godine podneo tužbu radi naknade štete zbog nepravilnog utvrđivanja vrednosti boda od strane nadležnog državnog organa prilikom obračuna isplate plate; da su okviri za utvrđivanje plata civilnim licima u Vojsci utvrđeni odredbama člana 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i odlukom Savezne Vlade od 5. januara 2000. godine; da je prema toj odluci Savezna Vlada propisala da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,00 prema neto zaradi po zaposlenom, isplaćenoj za prethodni mesec, a za civilna lica 2,1 prema toj zaradi. Prvostepeni sud je našao da su na osnovu tih propisa, vojni organi u upravnom postupku doneli upravni akt kojim je određena visina plate profesionalnim vojnicima i civilnim licima pa samim tim i tužiocu, izražena u koeficijentima a ne u novčanom iznosu.

Dalje je navedeno da je prema članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, koju je donela Savezna Vlada na osnovu člana 87. Zakona o Vojsci Jugoslavije, Savezna Vlada u smislu člana 75. (za vojna lica) i člana 137. (za civilna lica) Zakona o Vojsci Jugoslavije određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Dakle, po nalaženju prvostepenog suda, Savezna Vlada je prilikom utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava bila dužna da sredstva za plate predvidi tako da plata profesionalnih oficira ne može biti manja od tri prosečne plate u privredi Republike Srbije a za podoficire 70% od ove plate, a ukoliko to nije učinila, to predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa na koji je tužilac sa pravom ukazao u tužbi. Takođe, u presudi je navedeno da je odredbama člana 52. stav 2. te Uredbe propisano da ministar odbrane u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Dakle, ministar odbrane je bio vezan ukupnim iznosom novčanih sredstava koja su utvrđena članom 75. Zakona tako da je i odluka o vrednosti boda odnosno koeficijenta morala biti usklađena sa navedenom zakonskom odredbom. Prvostepeni sud je utvrdio da tužena nije postupala u skladu sa navedenim propisima, a pre svega da vrednost boda odnosno koeficijenta nije pravilno obračunata što je dovelo do postojanja razlike plate u odnosu na onu koja je tužiocu isplaćena.

Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu isplati zaradu koja je utvrđena Zakonom, a kako tužena istu zaradu nije isplatila, po nalaženju suda pričinila je štetu tužiocu za koju je odgovorna u smislu odredaba člana 172. Zakona o obigacionim odnosima, jer je do štete došlo zbog nepravilnog rada državnog organa koji nije utvrdio vrednost boda i koeficijenta u skladu sa odredbom člana 52. Uredbe, a što je imalo za posledicu da se tužiocu isplati plata u manjem iznosu od pripadajućeg.

Presudom Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2090/06 od 17. oktobra 2006. godine prvostepena presuda je potvrđena, a žalba tužene odbijena u delu kojim je odbijen prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene, dok je u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen i u odnosu na odluku o troškovima parničnog postupka prvostepena presuda preinačena, tako što su zahtev za naknadu materijalne štete, u iznosima označenim u izreci ove presude, i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka odbijeni.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 245/07 od 7. februara 2008. godine odbio reviziju tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 2090/06 od 17. oktobra 2006. godine.

U obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije navedeno je: da u postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni ostale bitne povrede postupka na koje se ukazuje u reviziji; da razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani; da je drugostepeni sud pravilno zaključio da u radnjama tužene nema nepravilnog i nezakonitog rada organa, dakle, nema ni odgovornosti države za eventualnu štetu, prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju ove presude je dalje navedeno da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate ima svojstvo upravnog akta; da se njime utvrđuje pravo na platu i obim tog prava (visina plate), da se zakonitost tih upravnih akata (pravilnost obračuna visine plate, odnosno kontrola pravilne primene odredaba pozitivnih propisa) ocenjuje u upravnom postupku, pred nadležnim organima, i u upravnom sporu; da je podnosiocu plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa je stoga neosnovan njegov zahtev za isplatu plate u većem iznosu od onoga koji je utvrđen tom odlukom.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje pobijane presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga, osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku pravnu zaštitu. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj revizijskoj presudi bez ikakvih argumenata i proizvod dogovora državnih organa, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjenično stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata profesionalnih vojnika, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku, već u upravnom postupku. Takođe, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa, pa ni osnov za njegovu materijalnu odgovornost. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo onda kada bi nadležan organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja. U situaciji kada je isplata plata izvršena prema pravosnažnom aktu nadležnog organa, zakonitost tog akta i pravilnost obračuna plata po tom aktu ne može se ocenjivati u parničnom postupku, pa ni po tužbi za naknadu štete na ime razlike u plati, kao u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da su o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi i da su u zakonito i javno sprovedenom postupku dali ustavnopravne prihvatljive razloge na kojima se osporena presuda zasniva. Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda obrazložena, da je odgovoreno na bitne zahteve podnosioca, te da ocena Vrhovnog suda data u toj presudi, nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Podnosilac ustavne žalbe je imao pravo na pravni lek koje pravo je i koristio, te u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak u celini vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu.

Polazeći izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić