Odluka Ustavnog suda o tužbi vojnih lica za naknadu štete zbog manje isplaćenih plata

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu vojnih lica protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijen njihov zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćenih plata. Potvrđen je stav da se zakonitost pojedinačnih rešenja o plati ispituje u upravnom, a ne parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đur a Miličevića , Tonija Cukona, Dušana Stojanovića, Miroslava Jeremića i Rikija Đokića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đura Miličevića, Tonija Cukona, Dušana Stojanovića, Miroslava Jeremića i Rikija Đokića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1740/10 od 15. decembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đuro Miličević, Toni Cukon, Dušan Stojanović, Miroslav Jeremić i Riki Đokić, svi iz Beograda , podneli su 10. marta 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1740/10 od 15. decembra 2010. godine, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosi oci ustavne žalbe su se pozvali i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je obrazloženje osporene presude u suprotnosti sa svim dokazima u spisima predmeta, a pre svega sa "potvrdom Vojne pošte" i nalazom sudskog veštaka; da je podnosiocima pričinjena šteta zbog neodređivanja vrednosti boda od strane m inistra odbrane, a što je ovaj bio dužan da učini u skladu sa odredbom člana 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica; da je osporena presuda u suprotnosti sa pravnim shvatanjem Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 31. maja 2005. godine; da se tužbeni zahtevi u ovoj pravnoj stvari odbijaju zbog toga što je na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i zastupnik tužene, o tome "postignut načelan dogovor"; da podnosioci u prilog iznete tvrdnje "prilažu" dokaze - podnesak zastupnika tužene upućen Opštinskom sudu u Užicu u predmetu P. 82/04 i urgenciju zastupnika tužene upućenu predsedniku Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, u predmetu drugog lica; da revizijski sud nije obrazložio navod podnosilaca da je žalba tužene protiv prvostepene presude izjavljena od strane neovlašćenog lica; da "sve ovo predstavlja grubo kršenje prava na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom".

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi se obrazlaže navodom da je od podnošenja tužbe 3. oktobra 2003. godine do dostavljanja presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3875/07 dana 22. oktobra 2007. godine, proteklo četiri godine i dvadesetak dana, odnosno da je do dostavljanja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1732/10 dana 11. januara 2011. godine proteklo sedam godina i dva meseca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine osporene presude, koja je jedino priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Drugi opštinski sud u Beogradu je 22. oktobra 2004. godine doneo presudu P. 5473/03 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezana tužena državna zajednica Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane da, na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate utvrđenog odredbom člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne vlade EP. broj 2 od 5. januara 2000. godine, svakom od tužilaca ponaosob, za period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2003. godine, isplati opredeljene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1506/08 od 17. septembra 2008. godine preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1740/10 od 15. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv navedene drugostepene presude. Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažno okončanom parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca, zaključivši da nema odgovornosti tužene za nezakonit i nepravilan rad državnih organa u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tužiocima plata isplaćivana u skladu sa rešenjima o postavljenju na formacijsko mesto. Takođe, ocenjeno je da navedena konačna i pravnosnažna rešenja, kojima su određeni elementi za obračun plate u smislu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije, predstavljaju osnov za isplatu plate, a da se kontrola njihove zakonitosti vrši u upravnom postupku i u upravnom sporu. Revizijski sud je, takođe, utvrdio da u postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju sud pazi po službenoj dužnosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, kao i da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama pr otiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene presude, a koje se odnose na postupak po reviziji, bilo je propisano: da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno, ako se ovi nedostaci odnose na stranku koja je izjavila žalbu (član 361. stav 2. tačka 9)); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.).

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05, 46/06 i 21/ 09), koja se primenjivala do 1. januara 2010. godine, bilo je propisano da je sudija dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost.

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), merodavnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.); da starešina jedinice, odnosno ustanove koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civ ilnih lica u vojsci (član 152.). Odredbom člana 156. Zakona bila je propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka . Ustavni sud ukazuje da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u tim upravnim postupcima nije bilo isključeno odredbama tog Zakona.

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), takođe merodavnom za konkretan spor, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vez i sa vršenjem svojih funkcija.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presud om nije povređeno pravo podnosioca usta vne žalbe na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja složeno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i da zaštite stranke od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućih sudija prema nekoj od stranaka u sporu i da ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava, kroz institute isključenja i izuzeća sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP bili su propisani razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom ovog prava mogu nastati, uz konstataciju da se navedeno pravo, pored prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, garantuje strankama i u postupku po reviziji, kao vanrednom pravnom sredstvu.

U ustavnoj žalbi se iznose razlozi koji, po mišljenju podnosilaca, ukazuju na to da je postupanje određenih sudija nekadašnjeg Vrhovnog suda Srbije bilo suprotno članu 3. stav 1. ranije važećeg Zakona o sudijama, što se potom dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom. Međutim, iako se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva na određene dokaze , tvrdnja o bliže opisanom postupanju sudija Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljena prilaganjem bilo kakvih dokaza, koji bi ukazivali na pristrasnost sudija koje su, u konkretnom slučaju, učestvovale u donošenju osporene presude, i to bilo subjektivne ili objektivne prirode.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu done o Ust avom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u zakonito sprovedenom postupku. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, sa jasno obrazloženim pravnim stanovištem u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je ono posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene materijalnog prava. Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo, pored drugih, i u Odluci Už-1360/2008 od 27. januara 2010. godine.

Povodom pozivanja podnosilaca na propust Vrhovnog kasacionog suda da oceni revizijski navod da je žalbu protiv drugostepene presude u ime tužene izjavilo neovlašćeno lice, Ustavni sud konstatuje da se Vrhovni kasacioni sud o tom navodu izjasnio kroz zauzeti stav da u postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) tada važećeg Zakona o parničnom postupku. Pri tome, iz Odluke Ustavnog suda Už-200/2008 od 10. decembra 2009. godine, kojom je odbijena kao neosnovana ustavna žalba ovde podnosilaca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pred nižestepenim sudovima, proizlazi da je lice koje je izjavilo žalbu u ime tužene, imalo traženo ovlašćenje da to učini.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemče no članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br . 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kad je reč o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi tog ustavnog prava ne mogu dovesti u vezu sa trajanjem postupka koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1740/10 od 15. decembra 2010. godine. Ovo iz razloga što se navodi o trajanju postupka vezuju za dostavljanje sudskih odluka koje nisu donete u predmetnom parničnom postupku . Stoga nije bilo osnova da se Ustavni sud upušta u ocenu o povredi tog ustavnog prava.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje da je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosilaca, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog načela zabrane svakog vida diskri minacije.

Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 3. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda, već se utvrđuju principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnim odredbama Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić