Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi civilnih lica u Vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu civilnih lica u Vojsci, podnetu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je plata isplaćivana u skladu sa donetim rešenjima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Đorđevića iz Ćuprije, Ivana Todorovića iz Vitoševca, Gorana Ilića i Gorana Miletića, obojice iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Đorđevića, Ivana Todorovića, Gorana Ilića i Gorana Miletića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 565/07 od 6. novembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Đorđević iz Ćuprije, Ivan Todorović iz Vitoševca, Goran Ilić i Goran Miletić, obojica iz Jagodine, podneli su 30. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 565/07 od 6. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu i na pravno sredstvo iz čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su kao civilna lica u Vojsci Jugoslavije podneli nadležnom starešini - komandantu Vojne pošte u kojoj su bili zaposleni, zahtev za usklađivanje plate i naknadu štete, koji je bio odbačen zbog nenadležnosti; da je po izjavljenoj žalbi drugostepeni nadležni starešina odbio žalbu kao neosnovanu; da su nakon toga pokrenuli upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom koji je odbio tužbu kao neosnovanu, sa obrazloženjem da se o njihovom zahtevu ne može raspravljati u upravnom, već samo u parničnom postupku. Podnosioci ustavne žalbe su detaljno obrazložili utvrđeno činjenično stanje u parnici koju su vodili radi isplate razlike zarade i naveli da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije neosnovano odbijena njihova revizija izjavljena protiv drugostepene presude, kojom je prethodno preinačena prvostepena presuda kojom je bio usvojen postavljeni tužbeni zahtev.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 331/05 od 31. marta 2006. godine, po tužbi ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 4418 Ćuprija, radi naknade materijalne štete, vrednost spora 3.152.421,89 dinara - delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocima, na ime naknade materijalne štete koja im je pričinjena uskraćivanjem isplate plate u punom iznosu, zbog nepravilnog određivanja vrednosti boda i nepravilnog postupanja nadležnog organa prilikom obračuna plate za period od 1. decembra 2000. godine do 31. decembra 2005. godine, isplati taksativno određene novčane iznose za konkretni vremenski period, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su tužioci podneli tužbu za naknadu štete zbog razlike između primljene plate i one koju su trebali da prime i za naknadu štete zbog nezakonitog rada državnog organa; da su okviri za utvrđivanje plata civilnim licima u Vojsci utvrđeni odredbama čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne vlade od 5. januara 2000. godine; da je prema toj odluci Savezna vlada propisala da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom, isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, a civilnih lica u Vojsci Jugoslavije 2,1 prema toj zaradi. Prvostepeni sud je našao da su na osnovu tih propisa, vojni organi u upravnom postupku doneli upravni akt kojim je određena visina plate profesionalnim vojnicima i civilnim licima, pa tako i tužiocima, izražena u koeficijentima a ne u novčanom iznosu.

Dalje je navedeno da je prema članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, koju je donela Savezna vlada na osnovu člana 87. Zakona o Vojsci Jugoslavije, Savezna vlada u smislu člana 75. (za vojna lica) i člana 137. (za civilna lica) Zakona o Vojsci Jugoslavije određivala koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Po nalaženju prvostepenog suda, Savezna vlada je prilikom utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava bila dužna da sredstva za plate predvidi tako da plata profesionalnih oficira ne može biti manja od tri prosečne plate u privredi Republike Srbije, a za podoficire 70% od ove plate, a ukoliko to nije učinila, to je predstavljalo nepravilan i nezakonit rad državnog organa na koji su tužioci sa pravom ukazivali u tužbi. Takođe, u presudi je navedeno da je odredbama člana 52. stav 2. te Uredbe propisano da ministar odbrane u okviru ukupnog iznosa novčanih sredstava donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Dakle, ministar odbrane je bio vezan ukupnim iznosom novčanih sredstava koja su utvrđena članom 75. Zakona, tako da je i odluka o vrednosti boda, odnosno koeficijenta morala biti usklađena sa navedenom zakonskom odredbom. Prvostepeni sud je utvrdio da tužena nije postupala u skladu sa navedenim propisima, a pre svega da vrednost boda, odnosno koeficijenta nije pravilno obračunata, što je dovelo do razlike između plate koja je tužiocima isplaćena i one koja im je pripadala.

Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati zaradu koja je utvrđena Zakonom, a kako tužena istu zaradu nije isplatila, po nalaženju suda pričinila je štetu tužiocima za koju je odgovorna u smislu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je do štete došlo zbog nepravilnog rada državnog organa koji nije utvrdio vrednost boda i koeficijenta, u skladu sa odredbama članom 52. Uredbe, a što je imalo za posledicu da se isplati tužiocima plata u manjem iznosu.

Presudom Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 2078/06 od 29. decembra 2006. godine - stavom prvim izreke preinačena je presuda Opštinskog suda u Ćupriji P1. 331/05 od 31. marta 2006. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da tužiocima na ime naknade materijalne štete koja im je pričinjena zbog nepravilnog određivanja vrednosti koeficijenta i nepravilnog postupanja nadležnog organa prilikom obračuna plate u skladu sa važećim propisima za period od 01. decembra 2000. do 31. decembra 2005. godine isplati razliku zarade u iznosima izraženim po mesecima, a stavom drugim izreke navedena presuda je preinačena tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 565/07 od 6. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 2078/06 od 29. decembra 2006. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koje se u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti i da nije bilo ni ostalih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog iz člana 398. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o parničnom postupku; da razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani; da je pravilno drugostepeni sud zaključio da u radnjama tužene nema nepravilnog i nezakonitog rada organa, pa ni odgovornosti države za eventualno nastalu štetu, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju je dalje navedeno da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate ima svojstvo upravnog akta; da je njime utvrđeno pravo na platu i obim tog prava (visina plate), a zakonitost tih upravnih akata, što podrazumeva i pravilnost obračuna visine plate, odnosno kontrola pravilne primene odredaba pozitivnih propisa se ocenjuje u upravnom postupku, pred nadležnim organima, kao i u upravnom sporu; da time što je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, tužioci nisu uskraćeni za jednaku i pravičnu zaštitu pred sudom; da je drugostepeni sud iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku izvukao drugačiji pravni zaključak, pa ne stoji navod revizije o bitnoj povredi iz člana 361. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku; da je drugostepeni sud dao utemeljenu ocenu žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. U obrazloženju je dalje navedeno da je tužiocima kao licima u radnom odnosu kod tuženog redovno isplaćivana zarada u skladu sa odlukom nadležnog organa i stoga nije bilo mesta za odgovornost tužene zbog nepravilnog ili nezakonitog rada. Do toga bi došlo ukoliko bi nadležan organ bez zakonski propisanog razloga uskraćivao isplatu u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po izvršnim rešenjima, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao. U navedenoj situaciji, sud u parničnom postupku bi ocenjivao da li postoji zakonski osnov odgovornosti tužene države za naknadu tako nastale štete. Međutim, kako su u izvršenju obaveze isplate plata prema tužiocima organi tužene postupali u skladu sa donetim konačnim i pravosnažnim rešenjima, nije bilo nezakonitog ili nepravilnog rada tog organa, kao osnova odgovornosti države za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci pozivaju, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete i isplatu razlike zarade odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi sudske vlasti koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosilaca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje pobijane presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu. Stoga su navodi podnosilaca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj revizijskoj presudi bez ikakvih argumenata i proizvod dogovora državnih organa, izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i uverljiv dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocima ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda obrazložena, da je odgovoreno na bitne navode i zahteve podnosilaca, kao revidenata, te da ocena Vrhovnog suda data u toj presudi nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Podnosioci ustavne žalbe su imali pravo na vanredni pravni lek, koje pravo su i koristili, te u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak vođen na način kojim je podnosiocima bilo omogućeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu i na pravno sredstvo.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić